Zastarelost zahteva za namirenje nužnog dela u ostavinskom postupku

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1871/24 od 14.08.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilaca, dok je usvojena žalba tuženih i prvostepena presuda je preinačena u delu odluke o troškovima postupka tako što je obaveza tužilaca povišena na iznos od 657.800,00 dinara, dok je u preostalom pobijanom delu prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezani su tužioci da tuženima naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 270.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužene su podnele odgovor na reviziju tužilaca, sa zahtevom za naknadu troškova povodom njegovog sastava.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23, u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su primenom odredbi člana 58. i 59. Zakona o nasleđivanju i odredbi člana 381. do 384. i 387. do 392. Zakona o obligacionim odnosima zaključili da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja tužilaca prema tuženima po osnovu isplate novčane protivvrednosti zbog povrede prava na nužni nasledni deo u situaciji kada je utvrđeno da je zaveštanje (kojim je prema tvrdnjama tužilaca povređeno njihovo pravo na nužni nasledni deo) proglašeno na ročištu odražnom 12.04.2011. godine u ostavinskom postupku iza pok. ĐĐ, a tek na ročištu održanom u istom tom postupku 19.02.2020. godine je tužilac AA, sin ostavioca, dao izjavu da se prihvata nasleđa koje mu po testamentu pripada iza pokojnog oca i postavio je zahtev za redukciju testamentalnog raspolaganja radi namirenja njegovog nužnog dela, koji je opredelio kao obligaciono-pravni zahtev od 3.000.000,00 dinara, dok je izjavu iste sadržine dao i tužilac BB u pisanoj overenoj formi 07.10.2019. godine, koju je dopunio 09.07.2020. godine zahtevom za redukciju testamentalnog raspolaganja postavljajući takođe obligaciono-pravni zahtev za isplatu nužnog naslednog dela od 3.000.000,00 dinara. Kako je u konkretnom slučju od dana proglašenja zaveštanja pa do istaknutih zahteva tužilaca kao nužnih naslednika u ostavinskom postupku da im je zaveštanjem povređen nužni deo i da zahtevaju redukciju zaveštanja, kao i do podnošenja tužbe u ovoj parnici (25.12.2020. godine) proteklo više od tri godine, nižestepeni sudovi su iz tog razloga odbili tužbeni zahtev kao neosnovan. Po oceni Vrhovnog suda, nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužilaca radi novog tumačenja prava u vezi istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja, niti postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, ne postoji ni potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse jer tužioci uz reviziju nisu dostavili, niti su se pozvali na suprotne pravnosnažne odluke iz kojih bi proizilazilo da su sudovi na drugačiji način odlučivali o prigovoru zastarelosti u bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji, odnosno da su trogodišnji rok računali tek od pravnosnažnosti presude kojom je odbijen tuženi zahtev radi poništaja zaveštanja u situaciji kada su zakonske odredbe člana 58. i 59. Zakona o nasleđivanju potpuno jasne u pogledu određenja da rok od tri godine počinje da teče od dana proglašenja zaveštanja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi smanjenja zaveštanja zbog povrede nužnog dela i isplate u ovoj parnici poneta je 25.12.2020. godine i tužioci su pojedinačno tražili po 1.998.690,00 dinara na ime novčane protivrednosti njihovog nužnog naslednog dela.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu radi utvrđenja i novčanog potraživanja u kome vrednost predmeta spora za svakog tužioca pojedinačno, koji su formalni suparničari, ne prelazi zakonom propisani novčani cenzus za dozvoljenost revizije po članu 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužilaca nedozvoljena.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je bio neophodan tuženima za vođenje ove parnice, to je primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković