Nedozvoljenost posebne i redovne revizije u sporu o regresnom potraživanju

Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer nema razloga koji ukazuju na potrebu ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao i potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Revizijom tužioca se ukazuje da se o spornom pravnom pitanju izjašnjavao Vrhovni kasacioni sud odlučujući o reviziji tužioca u odluci Rev 902/2021 od 10.11.2021. godine u kojoj je izraženo stanovište da Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita ima pravo da po osnovu ugovorene subrogacije od dužnika – korisnika kredita naplati preostali dug na osnovu ugovora o regulisanju međusobnih odnosa u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita zaključenog sa bankom – davaocem kredita. Radi se o ugovornoj – voljnoj subrogaciji u smislu člana 299. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je u tom slučaju prema utvrđenom činjeničnom stanju, aneksom ugovora o regulisanju međusobnih odnosa u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita ugovoreno pravo Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita da naplati preostali dug prema dužniku – korisniku kredita. Međutim, u konkretnom slučaju, tužilac je aneks ugovora o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita kojim se banka saglasila da Korporacija ima pravo na naplatu preostalog duga prema dužniku u skladu sa odredbama Zakona o hipoteci i Zakona o obligacionim odnosima, dostavio tek uz žalbu izjavljenu protiv prvostepene presude. Kako se po članu 372. ZPP u žalbi ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, osim ako podnosilac žalbe učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave, to se navodima posebne revizije tužioca zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP. Kako na osnovu iznetog proizlazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona.

Ispitujući dozvoljenost revizija na osnovu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 17.11.2017. godine, a u toku postupka tužilac je u podnesku od 04.08.2022. godine smanjio novčano potraživanje iz tužbenog zahteva na iznos od 709.358,35 dinara.

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković