Ukidanje drugostepene presude zbog propusta utvrđivanja identiteta sa ranijim poravnanjem

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4797/18 od 14.02.2020. godine, u stavu prvom izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Novom Pazaru P 170/18 od 15.05.2018. godine u stavu druom, trećem i četvrtom izreke presude; stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno prema tuženima BB i VV, oboje iz ... da je tužilac po osnovu sopstvene izgradnje isključivi vlasnik poslovnog prostora koji se nalazi u ... u ulici ... ... na spratu, površine 52,95 m2, na kp br. .../... KO ..., da ima pravo korišćenja ove parcele u obimu većem od 2/4, ukupne površine od 0.75 ha, te da navedeni poslovni prostor ne predstavlja zaostavštinu sada pok. ŽŽ, bivšeg iz ... i da je ugovor zaključen u formi poravnanja kod Opštinskog suda u Novom Pazaru u predmetu P 326/97 dana 10.03.1997. godine ništav i ne proizvodi pravno dejstvo, što su tuženi BB i VV dužni tužiocu priznati i dozvoliti da se tužilac upiše kao isključivi vlasnik celokupnog opisanog poslovnog prostora sa pravom korišćenja predmetne parcele kod nadležne Službe za evidenciju nepokretnosti, bez odobrenja tuženih (klauzula intabulandi); utvrđeno je prema tuženima GG, DD, ĐĐ i EE, svi iz ... da nepokretnosti iz stava prvog izreke prvostepene presude ne predstavljaju zaostavštinu pok. ŽŽ bivšeg iz ... i da je ugovor zaključen u formi poravnanja kod Opštinskog suda u Novom Pazaru u predmetu P 326/97 dana 10.03.1997. godine ništav i ne proizvodi pravno dejstvo što su tuženi dužni priznati tužiocu; odbačena je žalba tužioca izjavljena na stav prvi izreke prvostepene presude kao nedozvoljena; obavezani su tuženi BB i VV, oboje iz ... da tužiocu solidarno plate troškove parničnog postupka u iznosu od 661.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja pa do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB i VV, oboje iz ..., blagovremeno su izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju tuženih u kome je osporio osnovanost revizijskih navoda.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11...55/14) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tuženih osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pok. ŽŽ, zajedno sa svojom sada pok. suprugom ZZ imao je četvoro dece – sinove AA, BB, sada pok. II i ćerku VV. ŽŽ je umro 1964. godine, a pre smrti je svu svoju imovinu – stambeni objekat i lokal u kome je obavljao ... delatnost ostavio svojoj supruzi ZZ, po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju koji je sa njom zaključio u ... Ov. br. .../... dana 27.09.1963. godine. Iako je po navedenom pravnom poslu sada pok. ZZ bila vlasnik i poslovnog prostora – stare ... radnje (lokala), koja nepokretnost je u međuvremenu eksproprisana, kada je trebalo da se isplati naknada za eksproprisanu nepokretnost, vođen je ostavinski postupak iza smrti pok. ŽŽ u kome se ZZ, BB, II i VV nisu prihvatili naslednog dela koji im po zakonu pripada, dok se AA prihvatio, a zaostavštinu je činio novac – naknada od eksproprisanog poslovnog prostora - lokala u iznosu 400.000,00 dinara, pa je Opštinski sud u Novom Pazaru doneo rešenje O .../... dana 07.10.1981. godine. Navedeno je učinjeno po dogovoru ZZ(majke) sa svojim sinovima AA, BB, II i ćerkom VV, da se predmetni lokali grade od novca dobijenog od naknade za eksproprisani stari lokal, prodatih majčinih ćilima i zlata, da sve poslove kao najstariji sin vodi AA, a da svoj deci pripadne po jedan lokal, stim da BB i VV ne traže u udeo porodične kuće AA i sada pok. II. Zbog navedenog parnične stranke su u prethodno vođenoj parnici pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P 326/97 zaključile sudsko poravnanje P 326/97 dana 10.03.1997. godine kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilaca BB, sada pok. II i VV (rođene ...), pa je utvrđeno prema tuženom AA da su tužioci po osnovu nasleđa iza smrti sada pok. oca ŽŽ suvlasnici na po ¼ - četiri postojeća lokala i sukorisnici kp .../... po PL ... KO ..., na ime ostavioca, svi sa udelom od po ¼ pa se tuženi obavezuje da im to pravo prizna i dozvoli da se izvrši promena stanja u KO SO ... i sa izvršenom deobom uz navođenje kome pripadaju lokali u prizemlju, a kome na spratu i sa udelima prava korišćenja katastarske parcele na kojoj se nalaze. Nakon majčine smrti ovde tužilac AA je protiv tuženih BB, VV i pravnih sledbenika pok. II vodio parnicu u kojoj je doneta presuda P 1403/12 dana 18.11.2015. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se prema tuženima utvrdi da je poravnanje zaključeno pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru P 326/97 dana 10.03.1997. godine, zaključeno između tužioca i tuženih, apsolutno ništavo i da kao takvo ne proizvodi pravno dejstvo, da tuženi trpe otklanjanje svih posledica koje je takvo poravnanje proizvelo promenom kod Službe za katastar nepokretnosti u ... na stanje pre zaključenog poravnanja (po osnovu navedenog poravnanja sve parnične stranke su u katastru nepokretnosti upisane kao sukorisnici katastarske parcele i nosioci su prava susvojine na po ¼ idealnu – spisak promena redni broj .../..). Navedena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 499/16 dana 11.03.2016. godine.

U ovoj parnici tužilac traži da se utvrdi da je on isključivi vlasnik svih predmetnih lokala – celog poslovnog prostora, po osnovu sopstvene izgradnje, da ima pravo korišćenja cele kp .../... (promenjen je raniji broj katastarske parcele), da predmetne nepokretnosti ne predstavljaju zaostavštinu pok. ŽŽ, te da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor zaključen u formi poravnanja kod Opštinskog suda u Novom Pazaru P 326/97 od 10.03.1997. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je, nakon glavne rasprave održane pred tim sudom, zaključio da navedena nepokretnost ne predstavlja zaostavštinu sada pok. ŽŽ, jer je ŽŽ preminuo 1964. godine, da je lokal u prizemlju građen od 1979. godine do 1981. godine, a na spratu od 1985. godine do 1986. godine, da stranke nisu dokazale da imaju bilo kakve dogovore u pogledu deobe očeve imovine, jer je otac ostavio ugovor o doživotnom izdržavanju, kao i njegova sada pok. supruga ZZ(majka parničnih stranaka), koji su ugovorima o doživotnom izdržavanju raspolagali svojom imovinom, a koji ugovori nisu osporeni, te da je neosnovan prigovor presuđene stvari istaknut od strane tuženih BB i VV (pravni sledbenici pok. II su priznali tužbeni zahtev tužioca) jer se u ovoj parnici traži i utvrđenje ništavosti sudskog poravnanja P 326/97 od 10.03.1997. godine iz drugog razloga, a ne sa onog koji je zahtevan u toj parnici, pa je odlučeno kao u izreci pobijane presude.

Takav zaključak i pravni stav drugostepenog suda Vrhovni kasacioni sud ne prihvata. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovani su revizijski navodi tuženih da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Ugovorom o poravnanju, prema članu 1089. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja, prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. Prema članu 1093. stav 1. istog Zakona za ugovor o poravnanju važe opšte odredbe o dvostranim ugovorima, ako za njega nije što drugo predviđeno. Odredbom člana 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugom, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeni sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. Sud prema članum 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku neće dozvoliti raspolaganja stranaka koje su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima.

Sa izloženog proizlazi da se uloga suda prilikom zaključenja sudskog poravnanja zasniva u ocenjivanju da li je taj akt u skladu sa prinudnim propisima i moralnim imerativima, što je u saglasnosti sa obavezom suda da ne dozvoli poravnanje koje je protivno prinudnim propisima i moralnim imperativima, pošto su to opšteg granice slobode ugovaranja, koje stranke ni zaključenjem sudkog poravnanja ne smeju da pređu. Dakle, sudsko poravnanje po svojoj prirodi predstavlja sporazum stranaka, tj. ugovor kojim stranke uređuju svoje građansko – pravne odnose kojima mogu raspolagati u parnici i ima svojstvo izvršne isprave. Na ovo ukazuje odredba člana 337. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koji propisuje da poravnanje ima isto dejstvo kao i sudska presuda. Iako po svojoj prirodi sudsko poravnanje jeste ugovor, na navedeni pravni institut se ne primenjuju pravila koja važe u slučaju neispunjenja ugovora, zbog toga što poravnanje ima snagu izvršne sudske isprave, te se prinudno može izvršiti u izvršnom postupku. Osim navedenog odredbom člana 338. ZPP je propisano da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li teče parnica o zahtevu o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje i ako takvo poravnanje postoji, odbaciće tužbu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud nije utvrdio da li u konkretnom slučaju postoji identitet stranaka, identitet tužbenog zahteva i identitet činjeničnog i pravnog osnova u ovoj parnici i parnici vođenoj u predmetu P 326/97 u kojoj je zaključeno sudsko poravnanje dana 10.03.1997. godine, jer je sudsko poravnanje po svom procesno pravnom dejstvu izjednačno sa pravnosnažnom sudskom presudom, te da li postoji identitet stranaka, identitet tužbenog zahteva i identitet činjeničnog pravnog osnova u ovoj parnici i parnici vođenoj pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru P 1403/12 u kome je doneta presuda dana 18.11.2015. godine, koja je potvrđena od strane Apelacionog suda u Kragujevcu presudom Gž 499/16 od 11.03.2016. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA protiv tuženih BB, VV i pravnih sledbenika sada pok. II, za utvrđenje da je sudsko poravnanje P 326/97 od 10.03.1997. godine apsolutno ništavo i da kao takvo ne proizvodi pravno dejstvo, te da li je reč o presuđenoj stvari. Zbog navedenog drugostepeni sud je načinio i bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa članom 337. i 338. ZPP.

Sa iznetih razloga drugostepena presuda je morala biti ukinuta, jer od pravilnog utvrđenja navedenih činjenica zavisi i pravilno utvrđenje osnovanosti tužbenog zahteva tužioca i pravilna primena materijalnog prava.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, upotpuniće činjenično stanje imajući u vidu napred navedeno, pa će pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić