Punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između bračnih drugova

Pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu, blagovremenom revizijom pobijali su tužioci i to zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, kako to proizilazi iz navoda revizije.

Na reviziju tužilaca tužena je blagovremeno odgovorila.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilaca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena i sada pokojni DD zasnovali su vanbračnu zajednicu 1985. godine, a bračnu 1995. godine. Njihov brak prestao je DD smrću ...2009. godine. Tokom trajanja zajednice života supružnici su kupili na osnovu ugovora o kupoprodaji od 20.02.1988. godine i aneksa istog od 09.05.1988. godine, objekat koji se sastoji od sobe, verande, podruma i garaže sagrađen bez odobrenja nadležnog organa, na katastarskoj parceli br. .. KO Mali Mokri Lug u površini od 3a. Tužena i sada pokojni DD kupljeni objekat su proširili i dogradili, te su podneli zahtev za legalizaciju 2003. godine.

Dana 08.10.2007. godine, tužena i njen sada pokojni suprug podneli su predlog za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju. Na ročištu održanom pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu 27.11.2007. godine, postupajući sudija je ugovor o doživotnom izdržavanju predlagačima pročitao i oni su saglasno izjavili da žele da zaključe ugovor i da je isti izraz njihove slobodne i prave volje. Primalac izdržavanja, sada pokojni DD, izjavio je da živi u domaćinstvu sa davaocem izdržavanja, da ima sina iz prvog braka sa kojim je u kontaktu, ali koji ne vodi brigu o njemu, pa pošto mu davalac izdržavanja pruža svu potrebnu brigu i pažnju, želi da za to ima posebnu naknadu, iako mu je supruga, i smatra da je nepošteno da svi koji ne vode o njemu brigu naslede njegovu imovinu. Primalac izdržavanja je izjavio da je davalac izdržavanja mlađa od njega 11 godina, da je boljeg zdravstvenog stanja, da on ima zdravstveni karton u Domu zdravlja Zvezdara, dok je tužena kao davalac izdržavanja potvrdila navode primaoca izdržavanja i istakla da je u mogućnosti da izvršava obaveze iz ugovora. Navedenom prilikom, sudija je na osnovu razgovora sa ugovaračima konstatovao da su isti orijentisani u vremenu, prostoru i prema ličnostima jer su na pitanja suda odgovarali tačno, tečno i logično, i nisu postojale indicije za suprotno mišljenje, te je ugovarače upoznao sa odredbama Zakona o nasleđivanju koje se odnosi na ugovor o doživotnom izdržavanju. Nakon toga, ugovor o doživotnom izdržavanju je zaključen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem 3R 936/07 od 27.11.2007. godine između sada pok. DD kao primaoca izdržavanja i ovde tužene kao davaoca izdržavanja, i istim su ugovorne strane sporazumno konstatovale da su supružnici, da su vanknjižni vlasnici sa po 1/2 idealnih delova nepokretnosti – kuće koja se u prizemlju sastoji od sobe, verande, podruma i garaže, kao i naknadno dozidanog sprata u površini oko 40m2 i potkrovlja u površini od 50m2, što sve u prirodi predstavlja dvospratnu kuću na kp.br. .., površine 3a KO Mali Mokri Lug, a na osnovu ugovora o kupoprodaji od 17.03.1988. godnie i aneksa od 09.05.1988. godine. Tužena kao davalac izdržavanja obavezala se da doživotno izdržava primaoca izdržavanja poklanjajući mu svu negu i pažnju, a naročito da održava higijenu u kući, da mu pruža medicinsku pomoć po potrebi, da pomaže u nabavkama i u pripremanju hrane, kao i da ga svakodnevno neguje i pazi, da ga posle smrti sahrani u skladu sa mesnim običajima i da mu u roku od godinu dana podigne pristojan spomenik, kao i da daje redovna podušja. Primalac izdržavanja radi naknade za dato izdržavanje obavezao se da tuženoj prenese posle svoje smrti pravo svojine na 1/2 idealnih delova predmetne kuće.

DD preminuo je ...2009. godine i sahranjen je u Crnoj Gori, a troškove posluženja jela i pića za parastos za 94 osobe je platio njegov brat ĐĐ u iznosu od 1.880 evra.

EE, sin pokojnog DD, preminuo je ...2011. godine, i za naslednike po zakonskom redu nasleđivanja oglašeni su supruga AA i deca BB i mal. VV, ovde tužioci.

Sada pok. DD bio je dobrog zdravlja sve do 2007 – 2008. godine, kada su zapažene izvesne promene u smislu veće razdražljivosti, zaboravnosti, konfuznosti, dezorjentisanosti i netolerantnosti. Od kraja januara 2008. godine, usledili su brojni pregledi zbog dijagnostikovanog stanja mentalne konfuzije i psihoorganskog sindroma zbog verifikovanog stanja usporenosti, povremene konfuznosti, dezorijentisanosti kao i sniženih kognitivnih funkcija, a neurološki nalaz je ukazivao na znake oštećenja malog mozga sa posledičnom nestabilnošću hoda. Nakon promena koje su u junu 2008. godine dijagnostikovane kao sumaniti poremećaj u okviru registrovanog kognitivnog propadanja koji je mesecima unazad bio praćen halucinacijama, usledilo je neuropsihološko ispitivanje koje je pokazalo uredan nalaz, ali sa značajnim gubicima na vremenskoj orijentaciji i verbalnom pamćenju, test inteligencije bio je na nivou donjeg proseka sa značajnim padom u pogledu vizuelnog prepoznavanja te konstruktivnih sposobnosti. U septembru 2008. godine sada pok. DD postavljena je dijagnoza psihoafektivne psihoze, kao i početne demencije sa dominantnim promenama u čeonoj moždanoj regiji. Da bi se konstatovalo neuropsihološko oštećenje, mora postojati razvoj tih promena unazad šest meseci minimum, a promene postaju klinički prepoznatljive kada postaju prepoznatljive za okolinu. Po zaključku sudskog veštaka, psihička bolest od koje je bolovao DD, najverovatnije je započela u drugoj polovini 2007. godine, kada su se ispoljavale izvesne promene koje je okolina zapažala. Bolest je progresirala, tako da su početkom 2008. godine započeta ispitivanja koja su tekla u kontinuitetu i zaključeno je da se radi o organskim promenama u mozgu koje su progresirale i tokom vremena bile praćene sumanutošću. Sudski veštak je dalje zaključio da se ceneći zapis o želji pokojnog DD za sačinjavanje spornog ugovora može zaključiti da je i sam DD imao uvid u promene svog zdravstvenog stanja, što je rezultiralo sačinjavanjem ugovora o doživotnom izdržavanju, a u vreme zaključenja istog, bio je sposoban da pravilno rasuđuje i shvati značaj i posledice pravnog posla, odnosno imao je slobodu upravljanja svojom voljom i svojim postupcima.

Prema stanovištu prvostepenog suda, ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tužene kao davaoca izdržavanja i sada pok. DD kao primaoca izdržavanja, prividan je ugovor u smislu člana 66. ZOO, s obzirom da su ugovarači stvarno hteli da zaključe ugovor o poklonu kojim bi sada pok. DD raspolagao stečenom imovinom u korist tužene. Tužena je brinula o svom pokojnom suprugu na način na koji bi brinula kao supruga. Nije platila posluženje prilikom sahrane niti da se na porodičnoj grobnici ukleše ime pok. DD, a uslovi primaoca izdržavanja nisu ukazivali na neophodnost zaključenja ugovora, niti su mu obezbeđene neke dodatne pogodnosti, uslovi i usluge pored onih koje je već imao. Sada pok. DD je bio u dobrim odnosima sa svojim sinom EE, nije ispoljio želju da ga liši u potpunosti nasleđa, a posebno ne svoje unuke. On je hteo da svoj suvlasnički udeo u kući pokloni tuženoj a ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženom zaključen je u cilju izigravanja naslednih prava pokojnog sina, i to njegovog prava kao nužnog naslednika. S obzirom da je cilj ugovora o doživotnom izdržavanju bio osujećenje naslednih prava sada pokojnog EE, taj cilj kao protivan načelu savesnosti i poštenja čini ugovor ništavim. Zbog toga je osnovni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora usvojen primenom članova 12, 13. i 66. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni drugostepenog suda, tužena i njen sada pokojni suprug prilikom zaključenja ugovora imali su u vidu potrebe DD u periodu kada je ugovor zaključen. U momentu zaključenja ugovora, njemu nije bilo potrebno izdržavanje u smislu novčanog davanja, već su mu bila neophodna neka druga davanja koja bi preduzimala davalac izdržavanja, i to negu, pažnju, pripremu hrane, održavanje lične higijene i pružanje medicinske pomoći. U vreme sačinjavanja ugovora, sada pok. DD je imao uvid u promene svog zdravstvenog stanja zbog čega se kod njega probudila potreba da u slučaju pogoršanja bolesti obezbedi svu neophodnu pomoć i negu od strane lica za koje je verovao da će svoje ugovorne obaveze i izvršavati. Njegova odlučujuća pobuda je bila da zaključi ugovor sa svojom suprugom sa kojom je razvio odnos uzajamnog poverenja, poštovanja i pomaganja, sa jasno izraženim stavom da je nepošteno da oni koji ne vode brigu o njemu naslede njegovu imovinu. Primalac je imao potrebu za pažnjom i negom, a tužena je imala za cilj da joj nakon smrti pripadne u svojinu imovina pok. DD. Prema tome, osnov ugovora je vidljiv i on je dopušten, a činjenica da su ugovor zaključili supružnici, ne čini ugovor ništavim pošto prava i obaveze nisu u suprotnosi sa pravima i dužnostima supružnika da se uzajamno pomažu. Obaveze koje je tužena preuzela na osnovu zaključenog ugovora, po svom kvalitetu prevazišle uobičajene obaveze uzajamne pomoći, dužne pažnje i nege koju su supružnici u obavezi da u skladu sa porodičnim zakonom ispunjavaju. Zbog toga je drugostepeni sud prvostepenu presudu ukinuo i osnovni tužbeni zahtev tužilaca odbio kao neosnovan primenom člana 194. Zakona o nasleđivanju, članova 51, 52. i 53. Zakona o obligacionim odnosima, te odredbe člana 103. istog Zakona.

Navedenu odluku drugostepeni sud doneo je nakon rasprave koju je sproveo i na kojoj je ponovo izveo sve dokaze koje je izveo i prvostepeni sud. Sve važne činjenice za donošenje odluke o osnovanosti osnovnog zahteva tužilaca, drugostepeni sud je utvrdio potpuno i pouzdano na osnovu dokaza koje je pravilno ocenio primenom odredbe člana 8. ZPP koju revizija tužilaca neosnovano osporava.

Nisu osnovani revizijski navodi tužilaca kojima oni u stvari vrše analizu izvedenih dokaza, naročito iskaza svedoka, i kojima na svoj način interpretiraju činjenično stanje. Drugostepeni sud je pravilno primenio odredbu člana 8. ZPP kojom je ustanovljeno načelo slobodne ocene dokaza koje podrazumeva odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi, i koje prepušta sudu savesnu i brižljivu ocenu dokaza. Prema specifičnostima konkretnog slučaja i rezultatima konkretnog istraživanja sud slobodno, bez formalnih ograničenja, ceni izvedene dokaze i formira svoje uverenje o dokazanim, odnosno nedokazanim činjenicama. Iz tih razloga, izjava sada pok. DD prilikom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju pred sudom o razlozima da zaključi ugovor, ne može se posmatrati izolovano, već u sklopu svih drugih činjenica, a u cilju razjašnjenja pobude koja je bila odlučujuća za pok. DD da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju. U tom smislu, pravilno je drugostepeni sud imao u vidu da je zdravstveno stanje u koje je imao uvid i koje je krenulo da se pogoršava, podstaklo sada pok. DD da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženom sa kojom je imao usklađen odnos i poverenje da će i u vremenu koje sledi ona njemu i dalje pružati negu i pažnju, medicinsku pomoć ako zatreba, pomoć u održavanju lične higijene i pripremi hrane, kao što je to i do tada činila. Činjenica da mu je bilo poznato da će na taj način lišiti naslednih prava svog sina, što su potvrdili i neki svedoci, ne ukazuje na nedozvoljenu pobudu da svog sina liši naslednih prava, već kao svesno promišljanje o posledici raspolaganja svojom imovinom ugovorom o doživotnom izdržavanju a sve ovo kod činjenice da je tužena nesumnjivo svoje obaveze propisane ugovorom izvršavala. Sagledavanje činjenice izvršavanja ugovorne obaveze koju je tužena kao davalac izdržavanja imala, u cilju je razjašnjenja bitne činjenice, a to je da li je osnov obavezivanja za primaoca bio izdržavanje ili je ta pobuda bila nedopuštena (izigravanje naslednih prava svog sina), pošto neispunjenje ugovorne obaveze u svemu kako ona glasi ne utiče na punovažnost ugovora, već je razlog za raskid ugovora zbog neispunjenja. Zbog toga, sama činjenica na koju u reviziji tužioci ukazuju, i to da tužena nije snosila troškove posluženja jela i pića za parastos posle sahrane, nije od značaja za ovu odluku.

Odredbom člana 194. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br.46/95), propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.

U konkretnom slučaju, obaveza tužene kao davaoca izdržavanja na koju se obavezala ugovorom bila je da doživotno izdržava primaoca izdržavanja na taj način što će mu pružati svu negu i pažnju, da mu pruži pomoć u održavanju higijene u kući, medicinsku pomoć po potrebi, da mu pomaže u nabavkama i u pripremanju hrane, kao i da ga svakodnevno neguje i pazi i posle smrti sahrani. Zbog toga činjenica na koju revizijom tužioci ukazuju, a naime da životni i materijalni uslovi supružnika, nisu bili takvi da je bilo neophodno zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju, za punovažnost ugovora uopšte nisu relevantni. Pokojni DD imao je potrebu za doživotnim izdržavanjem u vidu nege, pažnje, medicinske pomoći, pomoći u pripremi hrane i higijene i drugoj svakodnevnoj brizi i nezi, iz razloga pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja u koje je on imao uvidu i što ga je i opredelilo da ugovor zaključi. S obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da ugovor ima dopušten osnov, da nema nedopuštenu pobudu koja bi bitno uticala na odluku ugovarača da zaključi ugovor zbog čega je isti i punovažan.

Zbog svega navedenog, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, osnovano se revizijom tužilaca pobija odluka o troškovima parničnog postupka.

Prema pravilu sadržanom u članu 153. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, od uspeha stranaka u sporu, u celini ili delimično, zavisi odluka o naknadi troškova parničnog postupka. S obzirom da u parnici nije odlučeno o eventualnim zahtevima tužilaca za poništaj i raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, Vrhovni sud je odluku o troškovima ukinuo i predmet vratio drugostepenom sudu, jer će o tome prvostepeni sud moći da donese odluku tek kada odluči o eventualnim zahtevima, a pošto oceni uspeh stranaka u sporu.

Iz tih razloga, na osnovu člana 415. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković