Uticaj otplate kredita nakon prestanka zajednice na suvlasničke udele u bračnoj tekovini

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 2282/23 od 18.05.2023. godine odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 5239/19 od 26.01.2023. godine u stavovima I, IV, VI,VII i IX izreke, i rešio da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom pobija presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena-protivtužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev tužioca i u delu u kom je usvojen protivtužbeni zahtev tužene, te je rešio da je revizija tužioca osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu kog je doneta drugostepena presuda, parnične stranke su zaključile brak 16.04.1994. godine, koji brak je razveden presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5038/07 od 21.04.2008. godine, ali je zajednica života stranaka prestala krajem 2007. godine. Utvrđeno je da je tužilac radio kao ..., a tužena najpre kod privatnih poslodavaca, a zatim je u lokalu oznake 2.62 na spratu Tržnog centra „..." otvorila preduzetničku radnju, 2007. godine, u kojoj je organizovala školu engleskog jezika, a zatim je radnju odjavila 2017. godine. Za vreme trajanja bračne zajednice stranke su živele u stanu u Ulici ..., koji je tužena dobila na poklon od oca pre zaključenja braka. Tužilac je ugovorom od 10.01.2001. godine od majke dobio na poklon stan u ... ulici broj ..., koji je potom prodao 2004. godine, a od tog novca kupio stan u Ulici ... broj .., i lokal u Ulici ... ... . Nadalje, utvrđeno je da su lokali u Tržnom centru „..." isplaćeni sredstvima iz dugoročnih bankarskih kredita. Lokal-atelje 2.62, površine 19,55 m2, je kupljen ugovorom od 28.05.2005. godine, a tužilac je radi kupovine podigao kredit sa rokom vraćanja od 20 godina. Učešće za kredit je plaćeno od novca koji je preostao od prodaje stana u ... ulici, koga je tužilac dobio na poklon od majke, kao posebnu imovinu tužioca. Kredit je otplaćivan u anuitetima do 2016. godine, od po 137 do 168 evra mesečno. Do prestanka braka, stranke su zajedno vraćale kredit, a kako je tužena od 2007. godine taj lokal koristila za svoju poslovnu delatnost, ona je od razvoda braka sa tužiocem pa do prestanka rada snosila troškove korišćenja, i tužiocu je sve do izmirenja kredita plaćala naknadu od 200 evra, a kasnije od 150 evra mesečno. Dalje je utvrđeno da je lokal 2.61, površine 24 m2, kupljen početkom 2007. godine, te da je tužena za kupovinu tog lokala 24.02.2007. godine podigla kredit od banke sa rokom vraćanja od 12 godina, i da je ona sa prodavcem zaključila ugovor o kupovini i uknjižena je kao vlasnik ovog lokala. Otplata kredita je otpočela od aprila 2007. godine. Za obezbeđenje duga po tom kreditu je zasnovana hipoteka u korist banke na lokalu 2.62 na kojem je bio uknjižen tužilac. Tužilac je finansirao otplatu u 4 rate kredita, a ostalo je nakon prestanka braka vraćala tužena od svoje zarade. Stranke nisu postigle sporazum o deobi zajedničke imovine, lokala koji su predmet tužbenih zahteva, koji se nalaze u Tržnom centru „...". Sudovi zaključuju da su ti lokali zajednička imovina stranaka, primenom odredbe člana 171. Porodičnog zakona. Sporazum stranaka da tužena posle razvoda nastavi da koristi lokal oznake 2.62 i da tužiocu plaća određenu naknadu za korišćenje, nižestepeni sudovi smatraju sporazumom o načinu korišćenja zajedničke imovine stranaka.

Na osnovu činjenice o poreklu sredstava za kupovinu lokala 2.61, te da je zajednica života stranaka prestala ubrzo nakon početka otplate kredita, da je tužilac posle toga finansirao 4 rate kredita, a tužena je nakon razvoda sama isplatila kredit, sudovi su zaključili da je doprinos tužene u sticanju ovog objekta 98,22%, a doprinos tužioca 1,78%, što pretvoreno u razlomke daje pravnosnažnom presudom utvrđene suvlasničke udele stranaka na tom lokalu u stavu trećem i četvrtom prvostepene presude. Na osnovu utvrđene činjenice da je lokal 2.62 kupljen 2005. godine, da je tužilac uložio posebnu imovinu na ime učešća za kredit, i da je deo kredita vraćen u zajednici života, od zarada stranaka, da je tužena sve do otplate kredita plaćala naknadu za korišćenje u iznosima koji su slični kreditnim ratama, te da se zarade stranaka nisu bitno razlikovale, i da su se oboje starali o zajedničkom detetu, te je njihov doprinos po osnovu rada bio jednak, sudovi su zaključili da je udeo u sticanju tog lokala tužioca 7128/10000, a tužene 2872/10000, što je utvrđeno u stavovima petom i sedmom izreke prvostepene presude, te su pravnosnažno odbili tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje njegovog prava svojine preko utvrđenog udela do traženog od 9962/10000, i protivtužbeni zahtev tužene za utvrđenje njenog udela preko utvrđenog od 2872/10000 do traženog udela od 1/2, na lokalu oznaka 2.62.

Nadalje, utvrđeno je da je tužena 13.12.2007. godine platila tužiocu 3.000 evra na ime sporazumne deobe imovine posle razvoda, a po priznanici od 10.04.2013. godine još 2.000 evra. Sudovi zaključuju da je tužena tužiocu platila kako bi izašao iz njene nepokretnosti, stana u ... broj .., posle razvoda. Međutim, prema razlozima drugostepene presude, u to vreme stranke su imale neregulisan odnos u lokalima u Tržnom centru „...", tužena je koristila lokal 2.62, koji je bio uknjižen na tužioca, te drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je isplata učinjena u cilju regulisanja imovinskih odnosa na ovoj nepokretnosti. Konačno, prema razlozima drugostepene presude, taj odnos nije rešen sporazumno, a udeli stranaka u svojini na lokalu 2.62 određeni su prema otplati kredita sa strane tužene od 28,72%.

Vrhovni sud zaključuje da se odluka o odbijanju tužbenog zahteva i usvajanju protivtužbenog zahteva u stavovima I, IV, VI i VII izreke prvostepene presude, za sada ne mogu prihvatiti za pravilne, jer su zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Prema razlozima pobijane presude, odluka o suvlasničkim udelima stranaka na lokalima oznaka 2.61 i 2.62, doneta je na osnovu doprinosa stranaka u otplati kredita koji su podignuti radi pribavljanja novčanog iznosa za isplatu kupoprodajne cene tih lokala. Međutim, oba lokala stečena su u toku trajanja zajednice života i sticanja u braku parničnih stranaka, i predstavljaju njihovu zajedničku imovinu, što je i zaključak nižestepenih sudova. Prema odredbi člana 171. Porodičnog zakona, imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Prema odredbi člana 177. Porodičnog zakona, deobom ove zajedničke imovine smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini, kada supružnici zaključe sporazum o deobi zajedničke imovine, u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave, a i sudska, ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine (član 180). Prema odredbi člana 180. stav 2 Porodičnog zakona, pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Prema odredbi stava 3. tog člana, veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Veći udeo u sticanju zajedničke imovine, prema stavu 4. tog člana, utvrđuje se u istoj srazmeri za sva prava i obaveze u trenutku prestanka zajednice života u braku. Veći udeo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine, prema stavu 5. tog člana, može se utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i prihodima od svoje posebne imovine. Ove odredbe Porodičnog zakona nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili kod donošenja odluke o suvlasničkim udelima tužioca i tužene na predmetnim lokalima. Rukovodili su se visinom sredstava kojima je svaki od bivših supružnika otplatio kredite koje su podigli, svako po jedan kredit, radi otplate kupoprodajne cene lokala koje su nesumnjivo stekli kao predmete zajedničke imovine stečene u toku trajanja bračne zajednice. Međutim, činjenica da je nakon prestanka života u bračnoj zajednici jedan od supružnika nastavio da otplaćuje kredit, makar i u pretežnom delu, nije od uticaja na režim nepokretnosti koja je stečena u toku trajanja bračne zajednice. Supružnik koji je nakon prestanka braka nastavio sam da otplaćuje kredit ima pravo na obligaciono-pravni zahtev prema drugom supružniku u visini onoga što je umesto njega platio banci na ime otplate kredita. Sredstva koja je jedan od supružnika nakon prestanka zajednice života stranaka u braku platio banci na ime otplate kredita nisu od značaja za udeo tog supružnika u sticanju tako stečene stvari, odnosno na visinu njegovog svojinskog udela, zato što, prema navedenoj odredbi Porodičnog zakona, visina udela u sticanju i time svojinskog udela supružnika zavisi od doprinosa supružnika u sticanju tog predmeta zajedničke imovine tokom zajednice života.

Zatim, sudovi nisu imali u vidu odredbu Porodičnog zakona prema kojoj se eventualno veći udeo u sticanju zajedničke imovine bilo kog od supružnika, stranaka u parnici, utvrđuje u istoj srazmeri za sva prava i obaveze u trenutku prestanka zajednice života u braku, što znači i za predmetna dva lokala. Nisu cenili da li se veći udeo jednog od supružnika u sticanju pojedinog lokala može utvrditi s obzirom na to da su prava na lokalu ekonomski samostalna u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i prihodima od svoje posebne imovine.

Nadalje, iz razloga drugostepene presude proizlazi da nižestepeni sudovi nisu raspravili značaj novčanih sredstava koje je tužena dala tužiocu, kada utvrđuju da je te novčane iznose tužena tužiocu dala u cilju regulisanja imovinskih odnosa na nepokretnosti koju je tužena koristila, lokala 2.62, i pritom utvrđuju da su ti iznosi bili približni visini rate kredita za isti lokal. Značaj ovakve uplate i sadržina sporazuma stranaka u vezi s tim nije raspravljena, pa ni moguć uticaj takvog sporazuma na utvrđenje suvlasničkih udela stranaka na predmetima zajedničke imovine.

S obzirom na to da nisu pravilno primenjene odredbe materijalnog prava na koje je napred ukazano, prvostepeni sud nije pravilno ocenio udeo stranaka u sticanju lokala, zasnivajući zaključke o udelu u sticanju prema visini otplate kredita, što nije relevantna činjenica.

U ponovljenom postupku potrebno je da sudovi, radi pravilne primene odredaba materijalnog prava na koje je ukazano, rasprave svojinske udele stranaka u predmetima spora prema njihovom učešću u sticanju tih nepokretnosti, pri čemu moraju imati u vidu i da je već pravnosnažnom odlukom utvrđen veći udeo tužioca na jednom od lokala, i manji udeo na drugom lokalu, u kom delu se presuda ne pobija revizijom. Tako utvrđen udeo tužioca sudovi će imati u vidu kod konačnog opredeljenja udela stranaka u celokupnoj zajedničkoj imovini stranaka stečenoj u braku, čiji su predmet ta dva lokala.

Odluka o zahtevu tužioca da se tužena obaveže na brisanje hipoteke na lokalu broj 2.62 nije utemeljena u materijalnom pravu, te se njena pravilnost za sada ne može ispitati.

To su razlozi prema kojima je Vrhovni sud usvojio reviziju i ukinuo drugostepenu i prvostepenu presudu u odbijajućem delu za tužbeni zahtev tužioca i u usvajajućem delu za protivtužbeni zahtev tužene, primenom odredaba člana 416. stav 2 Zakona o parničnom postupku i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Posledično, ukinuta je odluka o troškovima postupka, kako bi u ponovljenom postupku sudovi odlučili o troškovima postupka uz odluku o glavnoj stvari, primenom odredbe člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković