Ukidanje prava stvarne službenosti prolaza preko dvorišta osnovne škole

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Republika Srbija je vlasnik kat.parc. br. 2054/1 i 2054/2, upisanih u LN br. 291 KO ..., a kao korisnik je upisana OŠ „AA“ ..., da kat.parc. br. 2052, 2053, 2057 i 2058 predstavljaju kućni plac tuženog, te da sve parcele tuženog imaju izlaz na glavni put koji ne koristi zbog postojanja nagiba zemljišta, kao i da za dolazak do svojih parcela koristi parcele tužioca br. 2054/1 i 2054/2, koje predstavljaju školsko dvorište, tako što prolazi pešice, traktorom i priključnim mašinama. Uviđajem na licu mesta utvrđeno je da se stambeni objekat tuženog nalazi levo od ulazne kapije škole i da tuženi ima ulaz sa glavnog puta.

Rešenjem Višeg suda u Prokuplju Gž 206/17 od 20.04.2017. godine utvrđeno je da su MZ ... i OŠ „AA“ ... postavljanjem ograde od metalnih cevi i pletene žice duž međne linije onemogućile ovde tuženog da prolazi traktorom, poljoprivrednim mašinama i pešice duž severne strane kat.parc. br. 2054, čime su učinili akt smetanja državine i naloženo im je da mu omoguće prolaz navedenom trasom, uklanjanjem navedene ograde ili postavljanjem iste u vidu kapije uz mogućnost otvaranja. Utvrđeno je i da je na kat.parc. br. 2052 KO ... kao vlasnik upisan VV sa obimom udela 1/1.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev zaključivši da na strani tužioca nema potpune aktivne legitimacije, budući da OŠ „AA“ ... nije vlasnik, već samo korisnik predmetnih parcela koje predstavljaju poslužno dobro, kao i da tuženi nije pasivno legitimisan budući da nije vlasnik kat.parc. br. 2052 KO ..., pri tom ocenivši da tuženi nije titular prava službenosti prolaza preko predmetnih parcela, budući da stvarna službenost nije ustanovljena odlukom suda niti na drugi zakonom propisan način.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, zaključivši da su ispunjeni uslovi iz člana 58. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO) za ukidanje prava službenosti, nalazeći da tuženi, kao vlasnik povlasnog dobra, ima neposredan izlaz na javni put, da postoji izvesna visinska razlika između nivoa ulice i nivoa tuženikovih parcela ali da tuženi, u smislu pravila o teretu dokazivanja, nije dokazao da je reč o nesavladivoj prepreci koja onemogućava normalan pristup njegovim parcelama pešice i vozilima, pri tome parcele koje predstavljaju poslužno dobro predstavljaju školsko dvorište – prostor u kome se obavljaju nastavne i vannastavne aktivnosti dece, služe za dolazak i odlazak dece u školu i boravak za vreme školskih odmora, zbog čega na strani tužioca postoji i dodatni razlog za ukidanje predmetnog tereta na nepokretnosti – bezbednost učenika. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da bi, shodno načelu poštede poslužnog dobra, pravo službenosti prolaza preko takvog zemljišta moglo opstati u ograničenom obliku samo u okolnostima nepostojanja bilo kakvog drugog prilaza do povlasnog dobra, što u konkretnom slučaju nije situacija, budući da se parcele tuženog graniče sa javnim putem. Ocenio je i da potpunost aktivne legitimacije tužioca proizilazi iz činjenice da je kao tužilac označena Republika Srbija OŠ „AA“, kako je i izvršen upis u javnim knjigama, te da je neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije, budući da je tuženi učinio nespornim da se nalazi u posedu kat.parc. br. 2052, pri tom zaključivši da je bez uticaja na drugačiju odluku činjenica da nisu pruženi dokazi o načinu sticanja prava službenosti prolaza, budući da je na tuženom bio teret dokazivanja u smislu odredbe člana 231. ZPP na koji način je stekao pravo službenosti prolaza.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 49. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano je da je stvarna službenost pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro) ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo vršiti na svojoj nepokretnosti, članom 50. stav 1. istog zakona propisano je da se stvarna službenost vrši na način kojim se najmanje opterećuje poslužno dobro, dok je odredbom člana 58. stav 2. istog zakona da vlasnik poslužnog dobra može zahtevati da prestane pravo stvarne službenosti kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasnog dobra ili kad prestane drugi razlog zbog koga je ona zasnovana.

Saglasno navedenom, pravo vlasnika poslužnog dobra da traži ukidanje službenosti izvire iz osnovnog načela da se službenost ima vršiti na način koji najmanje opterećuje poslužno dobro (načelo restrikcije službenosti) i da mora imati razumnu svrhu na šta ukazuje i odredba člana 6. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, da se na stvari na kojoj postoji pravo svojine može zasnovati pravo službenosti pod uslovima određenim zakonom, te da je zabranjeno vršenje tog prava protivno cilju zbog koga su zakonom ustanovljena ili priznata. U konkretnom slučaju, tužilac tužbenim zahtevom traži da se ukine pravo službenosti prolaza koju vrši tuženi na kat.parc. br. 2054/1 i 2054/2 - školsko dvorište (poslužno dobro), budući da tuženi do svojih parcela (povlasno dobro) može dolaziti i javnim putem. Iz činjeničnog utvrđenja proizilazi, da sve parcele tuženog koje predstavljaju njegov kućni plac imaju izlaz na glavni put, koji ne koristi zbog postojanja nagiba zemljišta, te da tuženi u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da je reč o nesavladivoj prepreci koja onemogućava normalan pristup njegovim parcelama pešice i vozilima. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da su se, u situaciji kada tuženi ima mogućnost da koristi javni put za dolazak do svojih parcela, stekli uslovi za prestanak prava službenosti prolaza iz člana 58. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je ona postala nepotrebna za korišćenje povlasnog dobra, pri tome rukovodeći se načelom restrikcije propisanim u članu 50. stav 1. istog zakona. Naime, kriterijumi koji se primenjuju kod ocene uslova za ukidanje stvarne službenosti odnose se prevashodno na ekonomsku svrsishodnost, potrebu i opravdanost, gledano sa stanovišta mogućnosti redovnog korišćenja i upotrebe nepokretnosti u čiju korist službenost postoji.

Ukidanje postojećeg prolaza nema za posledicu promenu dotadašnjeg načina upotrebe povlasnog dobra i njegove namene, jer povlasno dobro (kat.parc. br. 2052, 2053, 2057 i 2058) ima direktan izlaz na javni put, a tuženi u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da, iako postoji nagib, nije reč o nesavladivoj prepreci koja onemogućava normalan pristup njegovim parcelama pešice i vozilima i da se radi o nesrazmernoj šteti (naročito u okolnostima kada tuženi ne prihvata ponudu lokane samouprave da mu se obezbedi ta druga putna veza). Navodi revizije ne dovode u sumnju pravilnost činjeničnog zaključka drugostepenog suda o nameni i prirodi poslužnog dobra, odnosno da predmetne parcele predstavljaju školsko dvorište, prostor u kome se obavljaju nastavne i vannastavne aktivnosti dece, služe za dolazak i odlazak dece u školu i boravak za vreme školskih domora, zbog čega na strani tužioca postoji i dodatni razlog za ukidanje predmetnog tereta na nepokretnosti – bezbednost učenika. Kako pravilo o restrikciji službenosti ima u vidu da je službenost opterećenje za vlasnika stvari na kojoj ona postoji i zato kada službenost postoji na parcelama koje se u konkretnom slučaju koriste kao školsko dvorište, to ona postaje nepotreban teret u situaciji kada postoji odgovarajuća putna veza prolaza i prilaza povlasnom dobru tuženog javnim putem, koji se može uz neznatne troškove osposobiti. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Bez uticaja na drugačiju odluku su navodi revizije tuženog da je kao vlasnik na predmetnim parcelama upisana Opština ..., jer dokaze na te okolnosti tuženi je dostavio tek u prilogu žalbe, a u smislu odredbe člana 372. stav 1. ZPP u žalbi ne mogu da se iznose nove činjenice i predlažu novi dokazi, osim ako podnosilac žalbe učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave.

Sud je cenio i ostale navode revizije, pa našao da ne dovode u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, pri čemu su u pobijanoj presudi dati jasni, pravilni i potpuni razlozi za donetu odluku.

Pravilno je odlučeno i o troškovima postupka primenom članova 153. i 154. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković