Presuda Vrhovnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete za posttraumatski stresni poremećaj

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, tužilac je bio učesnik ratnih sukoba na teritoriji Kosova i Metohije 1999. godine, u periodu od 29.03.1999. godine do 25.06.1999. godine kao pripadnik Vojske Jugoslavije. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra Cvetina Uroševića utvrđeno je da mu je dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj na pregledu 03.02.2016. godine, da je lečenje i dalje u toku i da nije završeno. Hronični posttraumatski stresni poremećaj dovodi do umanjenja svakodnevnih aktivnosti i radosti života, a posledice navedenog poremećaja ogledaju se u vidu nesanice, uznemirenosti, nametanja misli i sećanja na traumatski događaj, povišenu uzbuđenost i povlačenje i izbegavanje ranijih prijatelja, što sve umanjuje tužiočevu aktivnost za 10%. Na tužiočevom zdravstvenom kartonu prvi put je registrovano obraćanje neuropsihijatru 2007. godine, kada mu je data dijagnoza F48 - drugi neuropatski poremećaji, zatim mu je u 2009. godini dijagnostikovan F32 - depresijsko društveno oboljenje, što se ponavljalo tokom 2009, 2010. i 2013. godine, da bi mu 09.02.2016. godine prilikom javljanja neuropsihijatru bio dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj F 43.1- posttraumatski stresni poremećaj.

Prema anamnestičkim podacima koje je veštak dobio od tužioca prilikom pregleda, tužilac je kao vojni policajac po pozivu bio u prvim borbenim linijama, gde je doživeo stresne traumatične situacije, nakon povratka sa ratišta 1999. godine tužilac nije radio, što prema sopstvenim navodima nije mogao zbog bolesti, a ranije je bio zdrav. Kod tužioca se dešava da frustracija preraste u agresiju, pa tada ne može da kontroliše svoju agresiju koja se ispoljava u interakciji sa okolinom i to je najčešće kada se započnu priče o ratu, jer te priče kod tužioca koji nije sposoban da se kontroliše i lako plane, podstaknu dodatno uzbuđenje i nedostatak kontrole. U porodici takođe ispoljava agresivno ponašanje u obliku svađe u verbalnoj komunikaciji, s tim što nije bilo nasilja u porodici, niti je vršio druga krivična dela. Opisano stanje koje traje sve vreme od njegovog učešća na ratištu i vraćanja sa ratišta do trenutka pregleda od strane lekara, što je sve odraz simptoma nametanja, simptoma iščekivanja, simptoma prenadraženosti i anksiozno-depresivnog sindroma koji je kod tužioca uznapredovao, što sve zajedno potvrđuje da je dijagnoza postraumatskog stresnog poremećaja pravilno postavljena.

Prema izjašnjenju sudskog veštaka, dijagnoze oboljenja date u lekarskom kartonu tužioca i to F48, F32 i F43.1 imaju iste simptome, a to su napetost, razdražljivost, poremećaj spavanja, vegetativne smetnje kroz uzbuđenje i poremećaj rada srca, uz pad manestičkih funkcija i redukciju u socijalnom smislu što su simptomi depresije. Ta oboljenja se razlikuju prema kriterijumima 10. međunarodne klasifikacije koja je na snazi, ali ako se sve tri dijagnoze posmatraju u nizu, može se zaključiti da je u pitanju pogoršanje iste bolesti. Psihičke smetnje koje tužilac ima po povratku sa ratišta trajale su u obliku akutnog psihičkog oboljenja 5-6 meseci, a nakon toga su prešle u hronično stanje i to je neograničeno. Od tada se njegovo psihičko stanje samo pogoršava, pa iako mora stalno da se leči, postoji mogućnost pogoršanja. Ranije date dijagnoze F48 i F32 dovode do umanjenja životne aktivnosti, kao i posttraumatski stresni poremećaj. Sudski veštak je objasnio da se u medicinskoj struci koristi termin „konačan oblik“ oboljenja za trenutak postavljanja dijagnoze, jer je lekar u mogućnosti da konstatuje oboljenje tek onda kada se pacijent javi kod lekara na pregled. Ovaj termin dakle ne označava trenutak nastanka oboljenja, već označava trenutak kada je lekar prepoznao postojanje tog oboljenja. Dalje je objasnio da je posttraumatski stresni poremećaj psihičko oboljenje koje se najčešće javlja ubrzo nakon stresne situacije, međutim da postoje slučajevi zabeleženi u medicinskim istraživanjima danskih naučnika kod kojih je utvrđen odložni nastanak PTSP, tek posle dve decenije i to kod 20% od 1600 ispitanih slučajeva, sa čime je uporedio tužiočev slučaj.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kada je ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 376. stav 1. ZOO propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Stavom 2. istog člana propisano je da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.

Protekom objektivnog roka zastarelosti potraživanje u svakom slučaju prestaje, nezavisno od toga da li je i kada oštećeni saznao da su posledice oboljenja trajne i da se njegovo zdravstveno stanje daljim lečenjem neće poboljšati. Kod utvrđivanja da li je neko lice pretrpelo nematerijalnu štetu, u kom trenutku i obimu, pre svega treba istaći da štetna radnja kao životni događaj i šteta koja nastaje kada se ispolje posledice po život, telo i zdravlje i njihove manifestacije u vidu pretrpljenih duševnih bolova, nisu jedno te isto. Zbog navedenog, za početak objektivnog roka zastarelosti potraživanja nije bitno kada se oštećenik obratio lekaru odgovarajuće struke, kada je uspostavljena dijagnoza i kada je oštećeniku to saopšteno, već kada je bolest po redovnom medicinskom toku prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja, koje je trajno i zahteva lečenje do kraja života. Subjektivni rok teče u okviru objektivnog roka, pa protekom objektivnog roka zastarelosti potraživanje u svakom slučaju prestaje.

U konkretnom siučaju, tužilac je za vreme NATO agresije bio na teritoriji Kosova i Metohije sve do 25.06.1999. godine, nakon čega je prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neurospihijatrijske struke imao akutne simptome bolesti PTSP u trajanju od oko 5- 6 meseci. Nakon toga bolest je zadobila hronični oblik, stanje koje je neograničeno i trajno i zahteva lečenje do kraja života, od kada je počeo da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina iz člana 376. stav 2. ZOO koji se računa od dana nastanka štete.

Odlučna činjenica za ocenu osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti je kada su se tegobe u okviru dijagnostifikovanog psihičkog poremećaja ustalile - postale hronične, a ne momenat javljanja tužioca lekaru i postavljanje dijagnoze niti činjenica da lečenje nije završeno. Postavljanje dijagnoze kao momenat za koji tužilac vezuje konačno stanje posttraumatskog stresnog poremećaja i nastanak štete, pa sledom toga početak roka zastarelosti, nije prihvatljivo. Tužilac je tada saznao za medicinski naziv psihičkog poremećaja, koji je kod njega prisutan od završetka NATO bombardovanja kada su se ispoljili simptomi tog poremećaja u početku kao akutni, a zatim i hronični poremećaj.

Kod takvog stanja, tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 05.02.2016. godine je podneta po isteku zastarnog roka, pa je, suprotno revizijskim navodima, pravilno drugostepeni sud zaključio da je osnovan prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja istaknut od strane tužene i odbio tužbeni zahtev.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković