Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti posebne revizije i troškovima obrade kredita

za obradu kreditnog zahteva u momentu puštanja kredita u korišćenje fiksni iznos od 0,80% od dinarskog iznosa odobrenog kredita što čini iznos od 17.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.02.2013. godine; na ime naknade za fiksni trošak premije osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita iznos od 39.276,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.01.2013. godine, sve do isplate, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka. U trećem stavu izreke, obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 19.360,00 dinara. U četvrtom stavu izreke, odbijen je zahtev tužilaca da se na ime troškova postupka dosudi i 20% od visine troškova na ime PDV-a.

Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 8/2020 od 11.02.2020. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda. U drugom stavu izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer su osnovani revizijski navodi o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj stvari, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Iz navedenih razloga je, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilaca osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA kao korisnik kredita i tužilac BB, kao založni dužnik su dana 08.01.2013. godine sa tuženim zaključili ugovor o stambenom kreditu za kupovinu nepokretnosti broj ../13. Među strankama je ugovoreno da kredit bude ponuđen na osiguranje Nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita. Kredit je odobren u iznosu od 20.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u korišćenje i to na 68 meseci sa otplatom u mesečnim anuitetima u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu na dan isplate. Ugovarači su se saglasili da ostale bitne podatke u vezi sa načinom otplate kredita (iznos mesečnog anuiteta, datum dospeća anuiteta, efektivne kamatne stope i drugo) detaljno reguliše plan otplate kredita koji sa obaveznim elementima ugovora čini sastavni deo ugovora, a potpisivanjem ugovora ih korisnik kredita prihvata i saglašava se sa istima. U pogledu kamatne stope ugovoreno je da korisnik kredita plaća banci kamatu obračunatu po promenljivoj nominalnoj kamatnoj stopi u visini od 6,8% godišnje, a da efektivna kamatna stopa iznosi 7,96% godišnje, tako da ukupan iznos koji korisnik treba da plati, izračunat na dan zaključenja ugovora iznosi 2.755.308,41 dinara.

Članom 5. ugovora u tački 5.1 opredeljeno je da korisnik kredita preuzima na sebe obavezu da na ime stvarnih troškova plati: (i) na dan podnošenja zahteva, fiksni trošak podnošenja zahteva za stambeni kredit u visini od 1.000,00 dinara. U članu 6. ugovora predviđeni su ostali troškovi i naknade, pa odredba tačke 6.1 glasi: „6.1 Korisnik kredita preuzima na sebe obavezu da plati, između ostalog (ii) fiksni trošak podnošenja zahteva za osiguranje kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje kredita u visini od 3.411,55 dinara, (vii) fiksni trošak premije osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje kredita u visini od 39.276,55 dinara i (hiv) fiksni iznos od 0,80 % od dinarskog iznosa odobrenog kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva u momentu puštanja kredita u korišćenje koju banka može automatski naplatiti u skladu sa svojim procedurama“.

Članom 19. ugovora je predviđeno da banka uručuje korisniku kredita kao sastavni deo ugovora izjavu o načinu otplate obaveze za koji se korisnik kredita opredeljuje, obavezne elemente ugovora, plan otplate kredita, izjavu kojom korisnik kredita potvrđuje da je upoznat i prihvata internu metodologiju banke o kategorizaciji klijenata, kao i založnu izjavu.

Prilikom zaključenja ugovora korisniku kredita je uručena ponuda, obavezni elementi ugovora i plan otplate kredita. Ponudom su predviđeni, pored ostalog, trošak obrade zahteva u iznosu od 17.972,42 dinara, naknada za osiguranje kredita u iznosu od 3.411,55 dinara, osiguranje kredita u iznosu od 39.276,55 dinara i trošak podnošenja zahteva u iznosu od 1.000,00 dinara i isti su opredeljeni kao fiksni troškovi. Prilikom obračuna efektivne kamatne stope sve ove naknade su pobrojane i uključene u zbir efektivne kamatne stope. Obaveznim elementima ugovora koji predstavljaju prilog (2) ugovora o kreditu prikazani su svi bitni elementi ugovora i definisani su troškovi kredita tako što je označena visina kamatne stope od 6,08% (promenljiva) i ukupan iznos koji korisnik treba da plati izračunat na dan zaključenja ugovora – 2.731.640,81 dinara. Prikazana je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita pa i naknada za realizaciju kredita od 17.815,71 dinara; naknada za podnošenje zahteva NKOSK od 3.411,55 dinara, premija osiguranja kod NKOSK od 38.971,71 dinar i naknada za podnošenje zahteva 999,91 dinar. Obavezni elementi ugovora su potpisani od strane ugovarača tj. korisnika kredita, založnog dužnika i predstavnika banke. Korisniku kredita je uručen plan otplate kredita. U istom je regulisano da 19.02.2013. godine dospevaju na naplatu, pored ostalog i obaveze troškova obrade kreditnog zahteva, podnošenja zahteva, osiguranja kredita i naknade za osiguranje kredita. Dana 28.07.2017. godine tužilja, kao korisnik kredita i tuženi su zaključili aneks predmetnog ugovora o kreditu, kojim je u pogledu kamatne stope predviđeno da korisnik kredita plaća banci kamatu obračunatu po promenljivoj kamatnoj stopi od 3,67% godišnje od dana potpisivanja aneksa, a da efektivna kamatna stopa iznosi 7,76% godišnje.

Navedeni troškovi naknade naplaćeni su od korisnika kredita.

Opštim uslovima poslovanja tuženog propisani su uslovi poslovanja u cilju uspostavljanja održavanja odnosa između klijenata i banke, tako da je definisano da će banka klijenta snabdeti planom otplate kredita u skladu sa važećim propisima. U članu 36. stav 1. propisano je da banka obračunava i naplaćuje naknadu za izvršene usluge klijentima banke, u stavu 2. da banka od klijenta može da naplati stvarne troškove koje je imala u vezi sa obavljanjem pojedinih usluga, a u stavu 3. da naknade i troškovi mogu biti fiksni i promenljivi i da su definisani ugovorom.

Po nalaženju nižestepenih sudova, sve predmetne ugovorne odredbe su zakonite odnosno u skladu sa načelima obligacionog prava i ostalim zakonskim odredbama, zbog čega je zahtev za utvrđenje njihove ništavosti neosnovan. Tužioci su pristupili potpisivanju ugovora pošto su prethodno jasno i nedvosmisleno upoznati sa činjenicom da će banci platiti naknadu na ime troškova obrade kredita i to pre puštanja kredita u tečaj, koja naknada banci pripada na osnovu pruženih finansijskih usluga i deo je efektivne kamatne stope, kao i premiju i jednokratnu naknadu po osnovu osiguranja kredita kod NKOSK. Formulisanjem sporne odredbe tuženi nije postupio suprotno načelu savesnosti i poštenja, već se kretao u okviru načela slobode ugovaranja, prikazujući tužiocima ugovorne obaveze u određenom odnosno odredivom iznosu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je ukinuo obe nižestepene presude.

Naime, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, ali pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Ovo proizilazi iz odredaba člana 4. stav 1. tačka 2. Zakona o bankama kojima nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta, dok iz člana 42. istog zakona proizilazi da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke, koje je banka dužna da istakne u svojim prostorijama na vidnom mestu najmanje 15 dana pre njihove primene. Odredbom člana 43. istog zakona propisano je da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozita i drugih kreditnih poslova. Dakle, zakonom nije isključeno pravo banke na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po osnovu kreditnih poslova, a ovlašćenje ugovorača da predvide različite uslove davanja kredita koji proističu iz načela slobode ugovoranja uključuje i mogućnost da se ugovori obaveza korisnika kredita da banci naknadi troškove kredita. Stoga odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita u principu nije protivna prinudnim propisima i kao takva ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, iako ugovaranje obaveze da jedna ugovorna strana snosi troškove druge ugovorne strane nije protivno članu 1065. ZOO, takvo ugovaranje ne može da se posmatra nezavisno od opštih načela ZOO imajući u vidu da je banka finansijski stručna i dominantna ugovorna strana. Načelo autonomije volje iz člana 10. Zakona pretpostavlja da bi u takvoj situaciji klijent banke imao slobodu ugovoranja samo ukoliko zna vrstu i visinu troškova banke za koje se obavezao da će ih on snositi. Načelo ravnopravnosti stranaka iz člana 11. Zakona, podrazumeva da je u tom slučaju korisniku kredita data mogućnost da se upozna sa vrstom i cenom troškova banke koji se ugovorom na njega prevaljuju i da proceni da li su ti troškovi zaista učinjeni, ili će biti učinjeni, da li je njihova cena odgovarajuća, ili se proizvoljno naplaćuju, dok načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. istog zakona, zahteva da ugovaranje obaveze plaćanja troškova banke, treba da sadrži specifikaciju troškova i njihovu visinu, da bi se izbegla mogućnost zlupotrebe u realizaciji ove ugovorne obaveze, odnosno mogućnost da banka naplati više puta isti trošak, odnosno da naplati i troškove koje je uopšte nije imala, kao i da predmet takve obaveze učini određenim shodno članu 46. Zakona.

Prema tome, ugovor o kreditu je po svojoj pravnoj prirodi posebna vrsta ugovora po pristupu, ali kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja nije u potpunosti isključena pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstava obezbeđenja rezultat pregovora i ugovoranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduženja.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi propisano je u članu 17. stav 4. tačka 8. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 6/11 i 139/14) i obuhvata obavezu banke da u ponudi na propisanom obrazcu prikaže efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu koga je taj iznos obračunat. Osim toga, u ponudi mora biti navedena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi - periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.) i eventualnu obavezu zaključivanja ugovora o sporednim uslugama koje su u vezi sa ugovorom o kreditu (ugovora o osiguranju i dr.) kad je to zaključivanje obavezno radi dobijanja kredita pod uslovima iz oglasa (tačka 12.). Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), važećoj u vreme zaključenja predmetnog ugovora, propisan je izgled i sadržina obrazaca koji se uručuju korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12.) i da korisniku kredita uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjene na odgovarajućim obrascima (tačka 13.).

Shodno tome banka ima pravo na naplatu troškova i bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci naknadu za obradu kredita, kao i naknadu za zahtev i premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, može biti pravno valjana, samo pod uslovom da je to jasno predočeno korisniku u predugovornoj fazi, tako da korisnik ni jednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč, a sud u svakom konkretnom slučaju mora ispitati da li je prilikom zaključenja ugovora o kreditu bio ispunjen ovaj uslov.

Pored navedenog, tužioci nisu ugovorna strana iz ugovora o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima dugoročnog stambenog kreditiranja stanovništva koji je tužena banka zaključila sa NKOSK, niti je reč o ugovoru koji je zaključen u korist klijenta banke-korisnika kredita. U tom ugovoru zaključenom između banke i NKOSK, tužioci nemaju status osiguravača, niti osiguranika, iz čega proizlazi zaključak da tužioci po osnovu tog ugovora ne mogu imati niti prava, niti obaveze. Banka kao kreditor svoj kreditni plasman osigurava kod NKOSK i obaveza iz tog ugovora za banku, kao ugovarača osiguranja, a istovremeno i osiguranika jeste da plati premiju osiguranja, dok se NKOSK po istom ugovoru obavezuje da za slučaj nastupanja osiguranog slučaja isplati ugovorenu sumu osiguranja. Premiju osiguranja banka je platila novcem korisnika kredita iz ugovora o kreditu, postavljajući kao uslov za puštanje kredita u tečaj naplatu i tih sredstava od klijenta u ugovorom određenom procentu, kao i iznos na ime administrativnih troškova za podnošenje zahteva za osiguranje kod NKOSK. Korisnik kredita je zbog svog inferiornijeg položaja u ugovornom odnosu prinuđen da plati premiju osiguranja za ugovor u kojem nije ugovorna strana, sve kako bi banka za slučaj nemogućnosti naplate svog potraživanja po osnovu ugovora o kreditu od tužilaca, iznos svog potraživanja naplatila od NKOSK.

Nižestepeni sudovi u smislu navedenog nisu dali ocenu da li je banka spornom odredbom iz člana 6.1 ugovora o kreditu, suprotno načelu ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu, kao jednom od osnovnih načela obligacionog prava, za sebe obezbedila samo prava, dok je svoje obaveze iz ugovora o osiguranju prenela na korisnika kredita koji i pored plaćene premije, na ime osiguranja kredita ne ostvaruje nikakva prava iz ugovora o osiguranju.

Zbog svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje na kome su zasnovane pobijane odluke nije potpuno utvrđeno, jer je propušteno da se razjasni da li je prilikom zaključenja ugovora o kreditu odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci naknadu za obradu kredita, kao i naknadu za zahtev i premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, jasno predočena korisniku u predugovornoj fazi, tako da korisnik ni jednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč i zavisno od toga da se oceni da li je takvo ugovaranje protivno opštim načelima Zakona o obligacionim odnosima, kao i da se oceni da li tužioci imaju pravno obavezujuću relaciju sa NKOSK, te da li su spornom odredbom člana 6.1 ugovora o kreditu obavezani na plaćanje obaveze za drugoga (banku) i da li je tuženi dokazao opravdanost ugovaranja obaveze tužilaca da tuženom plate troškove koje tuženi u cilju osiguranja kredita ima prema NKOSK u momentu puštanja kredita u tečaj odnosno opravdanost prevaljivanja te obaveze banke na tužioce.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će polazeći od primedaba izraženih u ovom rešenju potpuno utvrditi činjenično stanje od koga zavisi pravilna primena materijalnog prava, te ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog, odlučeno je kao u drugom stavu izreke, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić