Odbačena revizija u sporu male vrednosti o troškovima obrade kredita
Kratak pregled
Vrhovni kasacioni sud odbacio je reviziju tužene banke u sporu o ništavosti naknade za obradu kredita. Sud je odbio da reviziju razmatra kao izuzetno dozvoljenu, jer nema potrebe za ujednačavanjem prakse, a zatim ju je odbacio kao nedozvoljenu zbog male vrednosti spora.
Tekst originalne odluke
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2853/2020
09.09.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Gordane Komnenić, Biserke Živanović i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Radoslav Papović, advokat iz ..., protiv tužene „Addiko bank“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja delimične ništavosti ugovora i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 959/19 od 17.12.2019. godine, u sednici održanoj 09.09.2020. godine, doneo je
R E Š E Nj E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 959/19 od 17.12.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 959/19 od 17.12.2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P 777/2018 od 11.02.2019. godine, stavom prvim i drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništava odredba člana 5. tačka 1. podtačka 1 Ugovora zaključenog između tužilje i tužene, propisana u članu 8. Ugovora a koja glasi: „Korisnik kredita se neopozivo i bezuslovno obavezuje da, na dan puštanja kredita u korišćenje, plati Banci fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini 2% iznosa odobrenog kredita utvrđenog u članu 1. ovog ugovora. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati 35.740,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2017. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove postupka od 54.160,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke.
Presudom Višeg suda u Somboru Gž 959/19 od 17.12.2019. godine, stavom prvim izreke žalba tužene je delimično usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka preko 48.160,00 dinara do dosuđenih 54.160,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na tu razliku od izvršnosti do isplate, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem delu odluke o gravnoj stvari prvostepena presuda potvrđena, a žalba tužene odbijena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.
Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP. Naime, iako tužena ima pravo na naknadu troškova obrade kredita, u konkretnom slučaju tužbeni zahtev tužilje je usvojen i utvrđeno da je ništava odredba člana 8. Ugovora i tužena obavezana da tužilji isplati 35.740,00 dinara sa pripadajućom kamatom jer tužena nije dokazala na šta se odnose troškovi obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje u visini od 2% obračunat na osnovicu koja predstavlja iznos odobrenog kredita, a koji troškovi su tužilji naplaćeni. Kako odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno od činjenice da li je tužena (na kojoj je teret dokazivanja) dokazala opravdanost, namenu i visinu troškova koji su od tužilje, kao klijenta naplaćeni, to odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Saglasno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.
Tužba radi utvrđenja ništavosti ugovora i neosnovanog obogaćenja, podneta je 17.04.2018. godine, vrednost predmeta spora je 35.740,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tužene nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.
Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Vesna Popović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić