Odgovornost potrošača za neregistrovanu potrošnju električne energije bez obzira na krivicu

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, 03.04.2014. godine izvršena je kontrola mernog mesta na pekari – STRZ „Kod Cane“, objektu u kom je tuženi obavljao delatnost i tom prilikom je, zapisnikom o izvršenoj kontroli, konstatovano da merenje potrošnje električne enrgije nije bilo ispravno, jer utrošak nije meren na jednoj fazi, zbog čega je postojala potrošnja električne energije mimo mernog uređaja, tako da je brojilo očitavalo manju potrošnju za 1/3. Za period od 01.08.2012. do 30.06.2013. godine tužilac potražuje od tuženog 389.241,81 dinara na ime neovlašćeno potrošene struje, ali nije iskazao (dokazao) zaduženje tuženog po mesecima, niti metodologiju kojom je utvrdio utuženi iznos. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđena je ukupna potrošnja struje za ovaj period, koja zajedno sa angažovanom snagom – novčano izražena iznosi 460.883,45 dinara, kao i pretpostavljena potrošnja struje za svaki mesec utuženog perioda, iskazana u novčanim ekvivalentima u iznosima bliže određenim nižestepenim odlukama. Radnja tuženog brisana je iz registra privrednih subjekata 12.02.2015. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je potraživanje tužioca koje se odnosi na period od 01.08.2012. do 31.04.2013. godine zastarelo, primenom člana 374. ZOO, s obzirom da je tužba sudu radi naplate spornog potraživanja podneta 29.05.2015. godine, odnosno po proteku zastarnog roka od 3 godine. Tužbeni zahtev je odbijen i u delu koji se odnosi na potraživanje za maj i juni 2013. godine, jer tužilac tužbom potražuje objedinjeni iznos od 389.241,81 dinar, a nije dokazao koliko iznosi potraživanje po mesecima, pa time nije dokazao ni koliko iznosi njegovo potraživanje prema tuženom za ova dva meseca.

Ocenjujući osnovanost navoda žalbe, drugostepeni sud nalazi da prvostepeni sud, prilikom ocene prigovora zastarelosti, pravilno primenjuje odredbu člana 374. ZOO, ali da pogrešno zaključuje da je potraživanje tužioca zastarelo, s obzirom da je najstarije potraživanje prema tuženom – za avgust 2012. godine dospelo za naplatu u avgustu 2015. godine, dakle nakon 29.05.2015. godine kada je podnet predlog za izvršenje radi naplate ovog potraživanja, pa očigledno nije protekao zastarni rok od 3 godine, propisan navedenom zakonskom odredbom. Međutim, delimično je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da plati tužiocu 153.627,80 dinara, dok je u ostalom delu odbio tužbeni zahtev, kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev.

Naime, pravilno drugostepeni sud, primenom člana 54. stav 1. Uredbe o uslovima isporuke električne energije („Sl. glasnik RS“ br. 107/05, koji je u spornom periodu bio na snazi), nalazi da kupac odgovara za potrošnju do koje je došlo neispravnim merenjem utroška električne energije. Na ovakav zaključak upućuje i odredba člana 56. stav 1. i 3. Uredbe, po kojoj u situaciji kada se utvrdi da uređaj nije registrovao potrošnju u određenom vremenskom periodu ili je registrovanje bilo netačno, energetski subjekt za prenos odnosno distribuciju električne energije, snabdevač i kupac električne energije će sporazumno izvršiti procenu neregistrovane električne energije. Ako se takav sporazum ne postigne, procena energije i snage će se utvrditi prema vrednosti postignutoj u istim satima sličnog vremenskog perioda za koji je registrovanje bilo ispravno. Dakle, iz navedenih odredaba proizilazi da je kupac električne energije u obavezi da plati neregistovanu električnu energiju kada merni uređaj nije registrovao potrošnju u određenom vremenskom periodu ili je registrovanje bilo netačno, bez obzira da li je skrivio neispravno očitavanje. Obaveza kupca postoji ne po osnovu krivice za manje registrovanu potrošnju, već iz razloga što se u takvim slučajevima, za ovako ostvarenu potrošnju električne energije - koju merni uređaj nije registrovao, imovina kupca se uvećala bez postojanja osnova za to, iz čega i proizilazi njegova obaveza da snabdevaču plati ostvarenu korist, a što suprotne navode revizije čini neosnovanim.

Imajući u vidu izneto, a polazeći od utvrđene pretpostavljene potrošnje struje za utuženi period na ovom mernom mestu, koja iznosi 460.883,45 dinara, kao i od činjenice da samo jedna faza nije merila potrošnju struje za tuženikov objekat, kao i od pretpostavke da su faze ravnomerno merile potrošnju, pravilan je zaključak drugostepenog suda i da je tuženi u obavezi da plati tužiocu 1/3 ovako utvrđenog iznosa, odnosno ukupno 153.627,80 dinara, u kom delu je tužbeni zahtev usvojen. U preostalom delu tužbeni zahtev je odbijen, kao neosnovan, jer tužilac nije dokazao koliko iznosi njegovo potraživanje prema tuženom po mesecima, pa time ni osnovanost svog potraživanja preko dosuđenog iznosa.

Kako je na ovaj način pobijanom odlukom pravilnom primenom materijalnog prava utvrđena obaveza tuženog da tužiocu plati utrošenu, a neregistrovanu potrošnju električne energije, u visini od 153.627,80 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom od podnošenja tužbe (predloga za izvršenje) do isplate, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić