Odbacivanje revizije u sporu o gubitku prava na zakonsko nasleđivanje

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbe člana 22. stav 1. tačka 3. Zakona o nasleđivanju, utvrđeno da tužena nema pravo zakonskog nasleđivanja na zaostavštini ostavioca sada pok. supruga VV, oca tužilje. Otac tužilje i tužena, iako venčani 2010. godine, nikada nisu uspostavili zajednicu života, već je tužena od zaključenja braka živela u ..., a otac tužilje u Francuskoj. Zajednica života nije uspostavljena ni nakon što se otac tužilje vratio iz Francuske i sreo sa tuženom u ... krajem 2014. godine, jer je on najpre živeo u kući svojih rođaka, a potom od početka 2016. godine u stanu svedoka GG, medicinske sestre koju je plaćala tužilja, sve do marta 2018. godine, kada je smešten u stacionar DZ u ..., gde je nakon pokretanja postupka lišenja poslovne sposobnosti boravio sve do tri meseca pred smrt, kada ga je tužena izvela iz stacionara, a preminuo je ...2018. godine. Sledom navedenog, brak između oca tužilje i tužene nije zaključen u cilju ostvarivanja zajednice života supružnika, što se može pripisati tuženoj u krivicu, jer je od strane tužene, koja je bila upoznata sa teškim zdravstvenim stanjem sada pok. VV, izostala podrška, pomoć i briga, a o njemu su sve do smrti vodila brigu treća lica kojima on tuženu kao svoju suprugu nije ni pominjao.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužena nije uz reviziju dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz navedenih razloga, nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je Vrhovni sud primenom člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1.i 3.).

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 02.04.2019. godine, u kojoj je kao vrednost predmeta naveden iznos od 10.000,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković