Pravo na predaju u državinu nepokretnosti i prestanak savesnog održaja

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona. U konkretnom slučaju drugostepeni sud je presudom odlučio u okviru konačno opredeljenog tužbenog zahteva u smislu člana 3. stav 1. ZPP, o čemu je dao razloge u obrazloženju presude. Pobijanje drugostepene presude iz navedenih razloga proisteklo je iz nezadovoljstva tuženog donetom odlukom o tužbenom zahtevu, ali nema značaj bitne povrede postupka koja bi mogla predstavljati osnovan revizijski razlog.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu odredbe člana 383. stav 4. ZPP, tužilac je u LN br. .. KO Leskovac upisan kao vlasnik kp.br. .. KO Leskovac, površine 94 m2 zemljište pod zgradom - objektom i 340 m2 zemljište uz zgradu, a u LN br. .. KO Leskovac na kp.br. .., kao suvlasnici upisani su tužilac sa udelom od 105/438, a tuženi sa udelom od 333/438. Pravni prethodnik tužioca sada pok. VV biv. iz ... je od pravnog prethodnika tuženog sada pok. GG kupio deo tada jedinstvene kp.br. ...

Iz uverenja o kretanju parcele RGZ SKN Leskovac, utvrđeno je da je detaljnim premerom 1958. godine formirana kp.br. ../1 i upisana u posedovni list br. .. na ime VV i DD sa udelima od po 1/2. Po osnovu Ugovora o kupoprodaji Ov. br. 413/69 od 19.02.1969. godine, kp.br. ../1 u površini od 476 m2 upisana je u celosti na ime sada pok. GG. Nakon promena od 1987. godine, 1991. godine, 1993. godine i 2005. godine, izvršenih po osnovu zaključenih ugovora o poklonu i deobi, kp.br. ../1 upisana je na ime tužioca 27.05.2005. godine sa udelom 1/1. Osnivanjem katastra nepokretnosti (koji je stupio na snagu 2010. godine), od dela kp.br. ../1 i kp. ../2 površine 63m2 nastala je nova kp.br. .. površine 434m2, koja je upisana na ime tužioca u LN br. .., dok je preostali deo kp.br. ../1 od 105m2, zajedno sa kp.br. ../2, ušao u sastav novoformirane kp.br. .., tako da su na istoj kao sukorisnici bili upisani tužilac sa udelom od 105/438 i tuženi sa udelom od 333/438. Pravo korišćenja na kp.br. .. i sukorišćenja na kp.br. .. je 08.05.2018. godine je upisano u korist tužioca kao pravo svojine, odnosno susvojine sa napred navedenim udelima.

Ocenom nalaza i mišljenja veštaka geodetske struke i izjašnjenja veštaka, utvrđeno je da se kp.br. .. graniči sa kp.br. .., da je deo ranije kp.br. ../1 ušao je u sastav kp.br. .. u površini od 105m2 koju površinu je veštak opisao u merama i granicama bliže navedenim u nalazu (u skladu sa kojim je i konačno opredeljen tužbeni zahtev tužioca). Iz iskaza parničnih stranaka i saslušanih svedoka, utvrđeno je da je sporni prostor bio neograđen sve dok parnične stranke nisu postavile ogradu, nakon čijeg postavljanja je isti bio u državini tuženog. Tužilac je izjavio da je ograda postavljena 1996. godine, dok je tuženi tvrdio da je to učinjeno ranije 1992. ili 1993. godine, dok nijedan od saslušanih svedoka na ovu okolnost nije mogao precizno da se izjasni kada je navedena ograda postavljena.

Posle rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu člana 383. stav 4. ZPP, radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima i zapisnika sa rasprava i zapisnika sa uviđaja na licu mesta, te čitanjem nalaza i mišljenja veštaka geodetske struke, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu, tako što je odbio prigovor presuđene stvari izjavljen od strane tuženog, nalazeći da u konkretnom slučaju, mere i granice opisanog prostora u presudi Opštinskog suda u Leskovcu P 2735/79 od 10.09.1982. godine ne odgovaraju merama i granicama nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari, budući da iz nalaza i mišljenja veštaka geodetske struke proizilazi da nema identiteta. Usvojio je tužbeni zahtev u smislu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO), nalazeći da je tužilac upisani suvlasnik kp.br. .. sa udelom od 105/438, zaključivši da se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe člana 13 stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima je regulisan pravni položaj suvlasnika budući da je tužilac, odnosno njegov pravni prethodnik, predmetnih 105 m2, kao sastavni deo kp.br. ../1, stekao na osnovu punovažnog pravnog posla i po tom osnovu bio upisani vlasnik u javnim knjigama na parceli kp.br. ../1 u okviru čije se površine sve do formiranja katastra nepokretnosti 2010. godine i nalazilo i spornih 105m2 kp.br. .., pri tom ocenivši da je deo od 105 m2 s obzirom na mere i granice ranije kp.br. ../1, koje su ušle u sastavni deo kp.br. .. oduvek bio realno određen, te da formiranje kp.br. .. KO Leskovac u površini od 438m2, nije proisteklo iz nekog pravnog posla ili drugog načina sticanja iz člana 20. ZOSPO. Odbio je protivtužbeni zahtev zaključivši da iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da tuženi nije bio u savesnoj državini u roku od 20 godina, kao periodu potrebnom za sticanje prava svojine vanrednim održajem u smislu odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 28. ZOSPO, propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu ostvar održajem protekom 10 godina (stav 2), da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu ostvar održajem protekom 20 godina (stav 4). Odredbom člana 72. istog zakona propisano je da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (stav 2), a da se savesnost državine pretpostavlja (stav 3).

Saglasno navedenom, održaj, kao osnov za sticanje prava svojine u smislu člana 28. ZOSPO podrazumeva da vlasnik ne vrši svojinsko pravo na stvari koju držalac koristi neometano i neprekidno tokom određenog zakonom propisanog roka i to savesno u uverenju da je on njen vlasnik. Nužni uslov za sticanje prava svojine vanrednim održajem je savesnost državine. U smislu pravila o vanrednom održaju iz člana 28. stav 4. ZOSPO, savestan je držalac koji nepokretnost drži u uverenju da je njen vlasnik, a nesmetani posed u trajanju od više od 20 godina dokazuje opravdanost takvog uverenja. U konkretnom slučaju, tuženi je nesumnjivo bio u državini predmetnog prostora od trenutka kada su parnične stranke postavile ogradu, pa kod utvrđenja da je ograda postavljena 1996. godine, a tuženi, na kome je bio teret dokazivanja u smislu pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP nije dokazao da je ista postavljena ranije, to je po oceni Vrhovnog suda, pravilan zaključak drugostepenog suda da se rok za održaj ima računati od 1996. godine, pa kod činjenice da je tužba podneta 13.05.2015. godine to nije protekao rok od 20 godina potreban za vanredni održaj. Stoga su neosnovani navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Neosnovani su navodi revizije da je teret dokazivanja na strani tužioca da ima punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na spornoj nepokretnosti. U konkretnom slučaju iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je tužilac, odnosno njegov pravni prethodnik, predmetnih 105 m2, kao sastavni deo kp.br. ../1, stekao na osnovu punovažnog pravnog posla i po tom osnovu bio upisani vlasnik u javnim knjigama na parceli kp.br. ../1 sve do formiranja katastra nepokretnosti 2010. godine, da je osnivanjem katastra 2010. godine od dela kp.br. ../1 i kp. ../2 površine 63m2 nastala nova kp.br. .., površine 434m2, koja je upisana na ime tužioca u LN br. .., dok je preostali deo kp.br. ../1 od 105m2 (koji je predmet ove parnice), zajedno sa kp.br. ../2, ušao u sastav novoformirane kp.br. .., tako da su na istoj kao sukorisnici bili upisani tužilac sa udelom od 105/438 i tuženi sa udelom od 333/438. Pravo korišćenja na kp.br. .. i sukorišćenja na kp.br. .. je 08.05.2018. godine je upisano u korist tužioca kao pravo svojine, odnosno susvojine sa napred navedenim udelima. Naime, odredbom člana 62. Zakona o državnom premeru i katastru propisano je da su podaci katastra nepokretnosti javni i svako može tražiti da izvrši uvid u te podatke, pod uslovima određenim ovim zakonom (stav 1), da se niko ne može pozivati na to da mu podaci upisani u katastru nepokretnosti nisu bili ili nisu mogli biti poznati, niti to može dokazivati (član 2), članom 63. tog zakona propisano je da su podaci o nepokretnosti upisani u katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i da niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja, a odredbom člana 64. istog zakona da se u postupku upisa u katastar nepokretnosti proverava da li su ispunjeni uslovi za upis propisani ovim zakonom i drugim propisima. Imajući u vidu navedeno, podaci upisani u katastar nepokretnosti smatraju se tačnim i potpunim dok se ne dokaže suprotno, pa teteret dokazivanja leži na licu koje tvrdi da upis nije valjan, u konkretnom slučaju tuženom. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da tužiocu u smislu odredbe člana 37. ZOSPO preda u državinu predmetni deo parcele.

Neosnovani su navodi revizije da odluka drugostepenog suda ne sadrži ocenu izvedenih dokaza - ne identifikuje koji je to prostor u dužini od 38 m i širini od 2,50 m i presuđuje da nema identiteta između jednog i drugog prostora, s obzirom na činjenicu da veštak nije mogao na licu mesta da identifikuje sporni prostor navedenih dimenzija, ali se u nalazu izjasnio da nema identiteta spornih prostora. Naime, slobodna ocena dokaza znači vrednovanje dokaza na osnovu kojeg sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine, te na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Načelo slobodne ocene dokaza karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi, pa sud u svakom konkretnom slučaju slobodno formira svoje uverenje o dokazanim odnosno nedokazanim činjenicama. Na raspravi pred drugostepenim sudom ponovljeno je izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima i zapisnika sa rasprava i zapisnika sa uviđaja na licu mesta, te čitanjem nalaza i mišljenja veštaka geodetske struke, pa je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu, tako što je odbio prigovor presuđene stvari izjavljen od strane tuženog, nalazeći da u konkretnom slučaju, mere i granice opisanog prostora u presudi Opštinskog suda u Leskovcu P 2735/79 od 10.09.1982. godine ne odgovaraju merama i granicama nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari, budući da iz nalaza i mišljenja veštaka geodetske struke proizilazi da nema identiteta. U skladu sa navedenim, drugostepeni sud je imao mogućnosti da izvrši ocenu dokaza i formira svoj zaključak.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu članova 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni sud iz napred iznetih razloga primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković