Odbijanje revizije u sporu za naknadu štete usled posledica vakcinacije

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Dragica Brajušković, advokat iz ... i Mirjana Rajić Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog Instituta za virusologiju, vakcine i serume ''Torlak'' iz Beograda, čiji je punomoćnik Nebojša Gačić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3067/16 od 08.09.2016. godine, u sednici održanoj 08.06.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3067/16 od 08.09.2016. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 24014/2013 od 13.10.2015. godine, stavom I izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati sledeće iznose: - na ime troškova lečenja iznos od 3.262.533,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.04.2014. godine do isplate; - na ime izgubljene zarade zbog potpune nesposobnosti za rad, povećanih potreba i nemogućnosti daljeg razvijanja i napredovanja, za period od jula 2007. godine zaključno sa februarom 2014. godine iznos od 4.052.023,74 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2014. godine, kao i iznos od 11.337.118,09 dinara na ime budućih mesečnih davanja po istom osnovu, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 01.04.2014. godine pa do isplate za svaki mesec počev od marta 2014.godine pa ubuduće, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za svaki mesec počev od 05.-og u mesecu do isplate; - na ime razlike između naknade za tuđu negu i pomoć koju plaća trećem licu i naknade po istom osnovu koju prima od Gradskog centra za socijalni rad iznos od 11.377.514,23 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.04.2014. godine pa do isplate. Stavom II izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da mu se isplati naknada u vidu mesečne rente u iznosu od 43.947,92 dinara, usklađen sa rastom cena na malo u Republici Srbiji za svaki mesec počev od marta 2014.godine pa ubuduće, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za svaki mesec počev od petog dana u mesecu do isplate, kao neosnovan. Stavom III izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 529.448,66 evra sa zakonskom zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje, uvećane za 8 procentnih poena, počev od 01.04.2014. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, a stavom IV izreke, obavezan je tužen da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 687.300,00 dinara.

Protiv navedene presude obe parnične stranke su izjavile žalbu pa je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž 3067/16 od 08.09.2016. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu P 24014/13 od 13.10.2015. godine, ispravljenu rešenjem istog suda od 10.03.2016. godine, u delu stava I izreke, kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati na ime izgubljene zarade zbog potpune nesposobnosti za rad iznos od 11.337.118,09 dinara na ime budućih mesečnih davanja (renta), sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.10.2015. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 24014/13 od 13.10.2015. godine, ispravljena rešenjem od 10.03.2016. godine, u preostalom delu stava I i u stavu III izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati, i to: na ime troškova lečenja iznos od 475.4754,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.10.2015. godine pa do isplate i iznos od 34.200 evra sa zakonskom zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, počev od 13.10.2015. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; na ime izgubljene zarade za period od jula 2007.godine do februara 2014.godine iznos od 2.669.361,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.10.2015. godine pa do isplate i na ime obračunate kamate iznos od 1.382.662,14 dinara, sve u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, dok je tužbeni zahtev tužioca u delu za iznose od još 2.787.059,35 dinara na ime troškova lečenja, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.10.2015. godine pa do isplate i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 3.262.533,75 dinara za period od 01.04.2014. godine – 13.10.2015. godine, dalje, za iznos od još 495.248,66 evra sa zakonskom zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje, uvećane za 8 procentnih poena počev od 13.10.2015. godine u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u delu za kamatu na iznos od 529.448,66 evra,za period od 01.04.2014. godine do 13.10.2015. godine, u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke za glavne operacije za refinansiranje, uvećane za 8 procentnih poena, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, na ime izgubljene zarade za iznos od još 1.382.662,14 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.10.2015. godine, za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 4.052.023,74 dinara za period od 01.04.2014. godine do 13.10.2015. godine, za isplatu razlike između naknade za tuđu negu i pomoć za iznos od 11.377.514,23 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.04.2014. godine pa do isplate i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 11.337.118,09 dinara za period od 01.04.2014. godine do 13.10.2015. godine, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima sadržano u stavu IV izreke presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P 24014/13 od 13.10.2015. godine, ispravljene rešenjem od 10.03.2016. godine, tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 570.300,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u delu stava drugog i trećeg u kome nije uspeo, kao i u stavu četvrtom, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Revizijske razloge je obrazložio i revizijski predlog izneo.

Tuženi je na reviziju tužioca pismeno odgovorio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud, shodno članu 408. ZPP, pazi po službenoj dužnosti.

Utvrđeno je da je tužilac rođen ... godine kao zdravo dete, da je dana 30.12.1988. godine primio oralnu … vakcinu koju je proizveo tuženi, da je nakon prijema vakcine kod tužioca došlo do određenih zdravstvenih problema, usled čega je bio na bolničkom lečenju u periodu 26.01.-20.02.1989. godine i otpušten je iz bolnice sa dijagnozom ..., te da je veštačenjem utvrđeno da postoji uzročno-posledična veza između prijema … vakcine koju je primio tužilac i nastale bolesti koja je prouzrokovala umanjenje njegovih životnih aktivnosti i radnih sposobnosti za 100%. Zbog postojanja telesnog oštećenja od 100% tužiocu je priznato pravo na naknadu za tuđu pomoć i negu koja u vreme presuđenja iznosi 25.000,00 dinara, a tužilac trećem licu koje mu pruža pomoć i negu mesečno plaća iznos od 20.000,00 – 22.000,00 dinara. Tužilac je u junu 2007.godine završio srednju školu – gimnaziju. Tužilac ima pravo na nabavku besplatne proteze preko preduzeća ''BB'', ali kako mu ista ne odgovara tužilac nabavlja protezu preko ''VV'' , a pored lekova koje dobija na recept i za njih ne plaća naknadu koristi i lekove koji se ne mogu nabaviti na recept, a potrebni su mu (sirup za iskašljavanje, lekovi za jačanje imuniteta, lekovi protiv bolova i sl.) i za koje plaća naknadu. Zdravstveno stanje tužioca zahteva i povremeno banjsko lečenje i boravak na moru, angažovanje fizioterapeuta pet puta nedeljno, za koju uslugu plaća naknadu u iznosu od 25 evra za sat vremena fizioterapije. Tužiocu će do kraja života biti neophodna stalna tuđa pomoć i nega, a što je utvrđeno na osnovu veštačenja od strane komisije sudskih veštaka medicinske struke, pa je utvrđeno, takođe na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka, uzimajući kao prosečan životni vek 75 godina života, da će tužiocu za tuđu pomoć i negu biti potreban iznos od 11.377.514,23 dinara; a za nabavku lekova, pomoćnih lekovitih sredstava koje se ne izdaju na recept i troškova fizioterapeuta za period počev od 1989.godine zaključno sa 31.12.2013. godine iznosi od 83.880 evra i 110.136,00 dinara. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka utvrđeni su i budući troškovi tužioca u vezi nabavke lekova, pomoćnih lekovitih sredstava, visina troškova za pružanje usluga fizioterapeuta, visina troškova za nabavku kolica, oritoze, proteze i ostalih tehničkih pomagala, visina troškova za banjska i klimatska lečenja, kao i visina izgubljene zarade.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud postupio kada je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu razlike između naknade za tuđu negu i pomoć koju tužilac plaća trećem licu i naknade po istom osnovu koju prima od Gradskog centra za socijalni rad i odbio tužbeni zahtev tužioca za ovaj vid štete u iznosu od 11.377.514,23 dinara sa pripadajućom kamatom, a iz razloga što tužilac ovu štetu ne trpi, s obzirom da, a kako je to utvrđeno na osnovu iskaza majke tužioca, tužilac trećem licu koje mu pruža pomoć i negu isplaćuje nešto niži iznos od onoga koji prima po tom osnovu od Gradskog centra za socijalni rad. Iz ovih razloga je pravilno zaključio drugostepeni sud da tužilac ne trpi štetu u smislu odredbi člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi plaćanja trećem licu naknade za pomoć koju mu pruža.

Isto tako pravilno je drugostepeni sud cenio prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja koji je istakao tuženi, a koji je prvostepeni sud zanemario. Imajući u vidu da je tužilac podneo tužbu 03.06.2008. godine, pravilno drugostepeni sud nalazi, primenjujući odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, da je tužiočevo potraživanje za štetu koja je nastala u periodu dužem od tri godine u odnosu na datum podnošenja tužbe, zastarelo. Shodno članu 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac je, kao poverilac, bio u mogućnosti da od tuženog, kao dužnika, zahteva ispunjenje obaveze, odnosno da mu tuženi naknadi troškove lečenja od dana kada je te troškove imao, odnosno platio ih, pa je zastarelost počela da teče prvog dana posle izvršenog plaćanja, što dalje znači da tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete na ime troškova lečenja koje je tuženi bio dužan da mu naknadi u smislu odredbe člana 195.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za period pre 03.06.2005. godine. Dakle, tužiocu pripada pravo na naknadu za period 03.06.2005. godine zaključno sa 2013.godinom i to na ime troškova lečenja iznos od 25.800 evra i 71.774,40 dinara; za troškove lekova, pomoćnih lekovitih sredstava za isti period iznos od 990 evra i 357.700,00 dinara; za troškove banjskih i klimatskih lečilišta u istom periodu iznos od 7.410 evra i 40.000,00 dinara, što čini ukupan iznos na ime troškova lečenja 475.474,40 dinara i 34.200 evra sa pripadajućom kamatom, a kako je sve to utvrđeno na osnovu nalaza veštaka. Pravilno primenjujući odredbu člana 189. stav 2. i 395. Zakona o obligacionim odnosima, te odredbu člana 4. Zakona o stopi zatezne kamate, pravilno je postupio drugostepeni sud kada je potvrdio prvostepenu odluku za iznose od 475.474,40 dinara i 34.200 evra, sve sa pripadajućom kamatom, a na ime troškova lečenja, a u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca za ovaj vid štete zbog zastarelosti potraživanja odbio kao neosnovan.

Neosnovano tužilac revizijom pobija odluku drugostepenog suda u delu koji se odnosi na tužiočev zahtev za naknadu štete na ime izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad. Prvostepeni sud je tužiocu za ovaj vid štete dosudio iznos od 4.052.023,74 dinara, a isto toliko tužiocu za ovaj vid štete pripada i po odluci drugostepenog suda bez obzira što je u stavu drugom odluke Apelacionog suda u Beogradu navedeno da se tužiocu za ovaj vid štete dosuđuje iznos od 2.669.361,60 dinara, a da se odbija zahtev za iznos od 1.382.662,14 dinara, a ovo iz razloga što je drugostepeni sud tužiocu na iznos od 2.669.361,60 dinara dosudio zakonsku zateznu kamatu počev od 13.10.2015. godine, pa do isplate, a na ime obračunate kamate dosudio i iznos od 1.382.662,14 dinara, što čini ukupan iznos od 4.052.023,74 dinara koliko je tužiocu dosuđeno presudom prvostepenog suda.

Nije osnovan ni revizijski navod tužioca da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka kada je cenio prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja koji je istakao tuženi, s obzirom da je pitanje zastarelosti činjenično pitanje, a tuženi u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude nije napadao činjenično stanje koje se tiče zastarelosti tužiočevog potraživanja. Izneti pravni stav tužioca je pogrešan. Ocena osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja nije činjenično već pravno pitanje. Sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima), ali ako se dužnik pozvao na zastarelost potraživanja sud prigovor zastarelosti mora da ceni s obzirom da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveza (član 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), što znači da ukoliko je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan tužbeni zahtev se odbija. Zato je pitanje ocene osnovanosti prigovora zastarelosti pitanje materijalnog prava, a drugostepeni sud, shodno članu 386. stav 3. ZPP, na pravilnu primenu materijalnog prava pazi po službenoj dužnosti. Kako je tuženi u odgovoru na tužbu istakao prigovor zastarelosti potraživanja tužioca u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima pravilno je postupio drugostepeni sud kada je odlučujući o žalbi tuženog razmatrao i cenio osnovanost istaknutog prigovora.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je cenio i sve druge navode revizije, ali kako oni nisu od značaja i ne mogu dovesti do drugačije, za tužioca povoljnije, odluke i ne utiču na pravilnost i zakonitost pobijane presude, to ih shodno svom ovlašćenju iz člana 414.stav 2.i 396.stav 1.i 2., u vezi člana 419. ZPP, nije obrazlagao detaljno.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić