Odbijanje tužbenog zahteva za isplatu duga zbog nedostatka dokaza

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Pajović, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Omnico Sysbi“ DOO Beograd sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Dušan Petrović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2593/22 od 08.09.2022. godine, u sednici održanoj dana 09.04.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2593/22 od 08.09.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1822/21 od 04.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 322.113,90 evra sa zateznom kamatom počev od 29.12.2015. godine pa do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao neosnovan; stavom drugim izreke, odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere kojim je tražio određivanje zabrane raspolaganja sredstvima na računu tuženog u ovoj pravnoj stvari, kao neosnovan; stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 566.875,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana sticanja uslova izvršnosti odluke pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2593/22 od 08.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 1822/21 od 04.02.2022. godine; stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, BB bio je vlasnik tuženog PD „Omnico Sysbi“ DOO Beograd i Preduzeća „Sysbi export import transit g.m.b.h.“ Wien, Austria, koje se u saradnji sa firmom „PUH“ bavilo poslovima uvoza vozila i prodaje delova za vozilo. Dana 23.09.1994. godine preduzeće „Sysbi export import transit g.m.b.h.“ Wien, Austria je sa firmom „Vitomatic trading Itd Nicosia“ zaključilo ugovor o zajedničkoj poslovnoj transakciji čiji je predmet bila kupovina robe vrednosti 1.000.000 DM, te se u te svrhe „Vitomatic trading Itd Nicosia“ obavezao da preduzeću „Sysbi export import transit g.m.b.h.“ Wien, Austria odobri zajam u iznosu od 1.000.000 DM sa rokom vraćanja od 180 dana, a „Sysbi export import transit g.m.b.h.“ Wien, Austria se obavezao da taj novac vrati u ugovorenom roku, uz plaćanje 4% kamate mesečno. Dana 18.04.1995. godine zaključen je dodatak - Aneks ugovora o zajedničkoj poslovnoj transakciji od 23.09.1994. godine, kojim je konstatovano da „Sysbi export import transit g.m.b.h.“ Wien, Austria nije ispunio svoje ugovorene obaveze. BB, kao direktor tuženog je u dopisu poslatom preduzeću „Nicosia Cyprus“, pored ostalog, naveo da obavezu vraćanja sredstava u iznosu od 1.000.000 DM u ugovorenim rokovima preuzima tuženo preduzeće, za šta je predložio odgovarajuće obezbeđenje kod KBB Beograd. Kako navedene obaveze vraćanja zajma nisu blagovremeno i uredno izmirene, dopisom preuzeća „Vitomatic trading Itd Nicosia“, opomenut je BB, direktor tuženog, a u istom dopisu je navedeno i da je jula 1995. godine kompanija „Nivada import-export gmbh“, u vlasništvu VV, uplatila iznos od 700.000 DM, ali da nakon te uplate drugih uplata nije bilo. U skladu sa priloženim sviftom od 31.12.1998. godine u korist „Agroprom banke“ AD Banja Luka preko LHB Internationale Handelsbank kao uplatilac je označen GG na iznos od 630.000 DM. U gornjem levom uglu istog nalazi se delovodni pečat „Omnico Sysbi export import Belgrade“ i rukom upisan br. 182/31.12.1998, dok je u donjem levom uglu rukom dopisano: „obavezu „Omnico Sysbi“ regulisaće ovde tužilac AA“, a na sredini je stavljen pečat tuženog slabog otiska sa nečitkim potpisom. Na poleđini svifta je rukom napisana beleška sa datumom 29.12.2013. godine u kojoj je navedeno dugovanje zbog neizvršenja produženo 29.12.2013. godine na rok od 2 godine do 29.12.2015. godine. Beleška je potpisana nečitkim potpisima za koje tužilac tvrdi da su potpisi njegov i njegovog brata BB. Na pismenu otkucano pisaćom mašinom bez unetog datuma i engleskim jezikom navedeno Acc No DEM 9871-005 Baneficiary Agroprom Banka AD Banja Luka, With Bank: lhb Internationale Handels Bank Frankfurt/M, svift: LHBIDEFF Details of Peyment: GG uz navođenje broja štednog računa. Na tom pismenu je iznad otkucanog teksta rukom unet iznos od 630.000 DM, a ispod otkucanog teksta sa desne strane rukom je ubeleženo: platiti u ime AA na gornji račun po nalogu „Vojvođanske Banke“ za „Omnico Sysbi“ – Beograd. Sa leve strane ovog teksta rukom je upisano „primio“ i nečitak potpis za koji tužilac tvrdi da je njegov, a preko ovog teksta dopisanog rukom u donjem delu takođe je rukom upisan datum 29.12.2013. godine, s tim što je godina prepravljena, a preko godine su stavljena dva pečata, jedan sa slabijim i jedan sa jačim otiskom. Tužilac je tvrdio da se radi o tekstu koji je otkucan u kancelariji VV, te da je tekst na desnoj strani o plaćanju ispisao svojom rukom VV, a on potpisao da je primio to pismeno. Tužilac tvrdi da je on izmirio navedeni dug svog brata BB posredstvom VV, odnosno njegove firme, te da je novac prebačen „Vojvođanskoj banci“ i to od dela novca koji je tužilac dobio od prodaje svoje kuće, tako što je novac uplatio GG iz ..., prema kome je VV imao obaveze, a sve u dogovoru sa VV (što je detaljano obrazloženo u nižestepenim odlukama). Zaostavština pokojnog brata BB raspravljena je pravnosnažnim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 7408/14 od 07.12.2015. godine kojim je utvrđeno da njegovu zaostavštinu između ostalog čini i pravo vlasništva sa udelom od 100% u PD za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Omnico Sysbi“ DOO Beograd, a za zakonskog naslednika oglašen je njegov sin DD, koji se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju 2016. godine u APR upisao kao zakonski zastupnik tuženog. Nasledniku DD su tek po potvrdama od 10.05. i 23.06.2014. godine predati ključevi poslovnog prostora firme „Omnico Sysbi“ DOO Beograd, dokumentacija, drveni i zavodni pečat tog preduzeća, okrugli pečat i jastuče za pečate. Zakonski zastupnik tuženog, a sin sada pokojnog BB, DD je u svom iskazu tvrdio da tuženi nikada nije bio dužan tužiocu, niti da je tužilac ikada ispunio bilo kakvu obavezu tuženog, da je tuženi imao relativno mala dugovanja u dinarskim iznosima, o čemu je priložio potvrdu o neizvršenim osnovama i nalozima evidentiranim u prinudnoj naplati Odeljenja za prinudnu naplatu NBS u Kragujevcu od 09.12.2014. godine, što ukazuje na neosnovanost tužiočevih navoda o lošem poslovanju tuženog preduzeća.

Na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, a za svoju odluku dali su detaljne, jasne i valjane razloge koje prihvata i na koje upućuje Vrhovni sud.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje.

Odredbom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava, pravilno ceneći osnovanim i isktaknute prigovore nedostatka aktivne i pasivne legitimacije, zaključili da tužilac nije dokazao da je u obligacionom odnosu sa tuženim, s obzirom da nije priložio pisane dokaze u vidu ugovora o zajmu, priznanica, potvrda da je tuženom stavio na raspolaganje utuženi iznos novca, niti je priložio izvod sa računa u prilog svojih navoda da je tuženom lično ili posredstvom firme „Nivada export - import g.m.b.h.“ u vlasništvu trećeg lica VV zaista i uplatio utuženi iznos novca. Ovo tim pre što se radi o pozajmici pravnom licu koje ima poseban račun odvojen od svojih članova i osnivača, pri čemu je u pitanju značajna suma novca koja se nije mogla predavati prostim fizičkim uručenjem. Tužilac je dostavio pisani dokaz – svift sa porukom da je posredstvom korespondentnih banaka na tržištu međunarodnih transakcija uplaćen iznos od 630.000 DM koji se referiše na GG, ali to ne dokazuje da je tužilac u korist tuženog uplatio utuženi iznos novca, sa razloga što u navedenom sviftu nisu navedeni ni tužilac ni tuženi kao učesnici finansijskih transakcija, a jedini koji je naveden je GG, za koga tužilac nije dokazao da li je i u kakvoj pravnoj vezi sa parničnim strankama, niti da je uplatio navedeni iznos novca u korist tuženog po tužiočevom nalogu. Tužilac nije pružio ni dokaze u vezi ugovora o zajmu zaključenom sa preduzećem „Nivada export - import g.m.b.h.“ ili sa VV u prilog svojih navoda da je želeći da pomogne tuženom navedeni iznos novca i pozajmio. Pravilno su cenjeni i tužiočevi navodi da je reč o usmeno zaključenom ugovoru o zajmu između tužioca i navedenog preduzeća, odnosno njegovog vlasnika, ali isti nisu prihvaćeni jer je reč o poslovnoj transakciji između tužioca i pravnog lica, te je morao da bude zaključen pisani ugovor o zajmu iz razloga pravne sigurnosti, transparentnosti poslovanja navedenog preduzeća kod činjenice da preduzeće ima samostalan račun preko koga je obavezan da prima uplate i vrši isplate u platnom prometu. Tužilac nije pružio ni dokaze u vidu ugovora o cesiji, te da je po nalogu BB na ime vraćanja zajma datog za izmirenje obaveza tuženog uplatio pozajmljeni iznos novca GG. Nije od uticaja na drugačiju odluku suda ni priloženi delovodnik tuženog u prilog navoda tužioca da je tuženom uplatio iznos od 630.000 DM, s obzirom da je tuženi pravno lice i da raspolaže svojim računom shodno čemu se u istom evidentiraju sve uplate na ime navedenog preduzeća, shodno pravilima o platnom prometu, a koji izvod sa računa tužilac nije priložio, niti bilo kakvu potvrdu da je izvršio uplatu na račun tuženog. Osim navedenog u spornoj svift poruci nigde nije navedeno ime ni tužioca ni tuženog ni BB, niti je navedena oznaka poruke koja određuje vrstu transakcije, dok se tužilac u istom kao uplatilac ne pominje, pa tužilac po oceni suda nije ni uplatio navedeni iznos novca kod činjenice da nije utvrđeno da je dao nalog GG. Dakle, utvrđeno je da ne postoji pravni kontinuitet i sled između ugovora o zajedničkoj poslovnoj transakciji i duga koji tužilac tvrdi da tuženi prema njemu ima. Pravilno je utvrđena i činjenica solventnosti tuženog u spornom periodu i utvrđeno da je isti bio solventan, odnosno da je imao finansijski kapacitet i da nije imao potrebe za pozajmicama, u prilog čemu je dostavljen dopis Odeljenja za prinudnu naplatu NBS u kome je navedeno da je tuženi bio u blokadi za iznos 246.701,81 dinar, te da je tuženi imao i menično ovlašćenje koje je glasilo na iznos od 12.105.183,64 dinara koje je moglo da bude aktivirano u cilju namirenja potraživanja, što nije dokazano da je učinjeno u slučaju nedostatka sredstava za isplatu dugovanja, kao i dostavljanje zahvalnice Vojske tadašnje SRJ za pomoć u vozilima za vreme Nato agresije. Pravilno su cenjeni i iskazi svedoka AA i ĐĐ kod činjenice da isti nisu imali neposredna, već posredna saznanja, te su njihovi iskazi u suprotnosti sa priloženim pisanim dokazima iz kojih ne proizilazi veza između poslovnih transakcija tužioca sa VV, odnosno njegovom firmom u pogledu pozajmice u cilju finansijske pomoći pokojnom BB.

Neosnovani su revizijski navodi tužioca da je pogrešan pravni stav nižestpenih sudova da svift ne predstavlja dokaz o uplati novca u smislu člana 318. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 318. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako se plaćanje vrši posredstvom banke ili druge organizacije kod koje se vodi račun poverioca, smatraće se, ukoliko ugovorne strane nisu drugačije odredile da je dug izmiren kada banci odnosno organizaciji kod koje se vodi račun stigne novčana doznaka u korist poverioca ili nalog (virman) dužnikove banke, odnosno organizacije da odobri računu poverioca iznos označen u nalogu.

Svift na koji se tužilac poziva u konrketnom slučaju ne može se smatrati kao način izmirenja duga u smislu navedene odredbe člana 318. stav 1. ZOO, kako su to pravilno utvrdili i nižestepeni sudovi, jer se iz istog ne vidi ko je uplatio navedeni iznos novca, u informacijama o plaćanju se nalazi ime trećeg lica, GG, ali se ne vidi da je iznos uplaćen u korist tuženog, niti preko koje banke. Naime, svift je sredstvo za razmenu standardizovanih poruka kod međunarodnih finansijskih institucija, pri čemu svaka poruka koja se razmenjuje nosi svoju šifru, odnosno određeni broj koji počinje sa oznakom „MT“, što sa ovim sviftom i porukom nije slučaj. Dakle, u širem smislu svift predstavlja međunarodnu bankarsku mrežu i softver za razmenu poruka koji omogućava razmenu standardizovanih poruka kod međunarodnih finansijskih institucija, a same poruke se odnose na plaćanja, trgovinu i hartije od vrednosti, upravo iz tog razloga šifra transakcije i poruke je određena „MT“ oznakom sa brojem, što ovde nije slučaj, jer sporni svift nigde ne sadrži oznaku, zbog čega sud nije mogao da utvrdi o kom vidu transakcije je reč. Ovo tim pre što plaćanja po trajnom nalogu putem svifta na međunaordnom finansijskom tržištu nose oznaku „MT104“, a ovde to nije slučaj, odnosno ni jedna oznaka svift transakcije nije navedena, zbog čega tužilac nije dokaza o kakvoj se transakciji radi, u kakvoj je vezi trećeg lica GG sa tim i sa tuženim, odnosno spornim dugovanjem, a nije dokazao ni da je sporna transakcija izvršena po tužiočevom nalogu.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u smnju pravilnost primene materijalnog prava, Vrhovni sud je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković