Odgovornost vanbračnih partnera za dugove preuzete tokom zajednice

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 - drugi zakon) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac i tužena su zaključili brak 10.07.1999. godine u Bačkoj Topoli, koji je razveden presudom Osnovnog suda u Subotici, Sudska jedinica u Bačkoj Topoli broj P2 495/16 od 04.07.2016. godine i zajednička maloletna deca presudom su povereni majci, radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, a tuženi je obavezan da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje maloletne dece plaća iznos od po 5.000,00 dinara, ukupno 15.000,00 dinara. Tužilac i tužena su se razveli na osnovu sporazumnog predloga za razvod braka, a sačinili su i sporazum o deobi zajedničke imovine, gde je u tački 6 konstatovano da za vreme trajanja bračne zajednice nisu zajedničkim radom i ulaganjem stekli zajedničku nepokretnu imovinu, već samo pokretne stvari koje su po sporazumu podelili 29.05.2016. godine, da je tužilac iz zajedničkog porodičnog domaćinstva odneo pripadajući deo pokretnih stvari, te da se podelom pokretnih stvari podela zajedničke bračne tekovine smatra konačnom, tako da nakon podele pokretnih stvari nemaju nikakvih međusobnih daljih potraživanja. Tužilac i tužena nakon razvoda braka, uspostavili su vanbračnu zajednicu 02.10.2016. godine, koja je trajala sve do januara 2018. godine, a živeli su u istom porodičnom domaćinstvu kao u vreme trajanja braka. Ubrzo nakon zasnivanja vanbračne zajednice tužilac se zaposlio u Sloveniji, gde je radio do 14.10.2018. godine. Tužena je sa decom ostala kući u ..., sve vreme je bila zaposlena kao ... u predškolskoj ustanovi, deca su redovno pohađala školu, tužilac je kući dolazio jednom ili dva puta mesečno, obično vikendom. Dok je radio u Sloveniji plaćao je dečije izdržavanje, a po dolasku iz Slovenije sve vreme je boravio u ..., radio je poslove na crno, prijavio se Nacionalnoj službi zapošljavanje 09.09.2019. godine, nakon čega se zaposlio u privatnoj firmi „VV“ i ugovor je zaključio 15.11.2019. godine na mesec dana (radio do 14.12.2019. godine), a potom se zaposlio u privatnoj firmi „... sistem“, gde je radio u februaru i martu 2020. godine, a nakon toga je obavljao privremene i povremene poslove. Tokom trajanja bračne zajednice tužilac i tužena su, pored redovnih zarada, živeli i iz sredstava pozajmica od banaka i od fizičkih lica, koje su otplatili po prestanku vanbračne zajednice (bliže navedeno u nižestepenim odlukama). Nakon razvoda, odnosno nakon što se u maju 2016. godine tužilac iselio iz njihovog zajedničkog domaćinstva, parnične stranke su se dogovorile da će svako plaćati svoje kredite.

Utvrđeno je da je u vreme trajanja vanbračne zajednice, dok je boravio u Sloveniji, tužilac zaključio ugovor o kreditu sa bankom „Nova KBM“ d.d. od 10.08.2017. godine, kojim mu je odobren kredit od 7.000 evra, sa rokom vraćanja do 20.04.2020. godine, uz obavezu da vrati ukupno na ime glavnice i kamate 7.783,76 evra. Tužilac, kao kupac zaključio je ugovor o kupoprodaji sa GG i DD, koji je overen pred javnim beležnikom 15.8.2017. godine, čiji predmet je nekretnina - zgrada broj 1, ul. ... broj .., za kupoprodajnu cenu od 600.000,00 dinara, a koja se nalazi pored kuće tužene. Navedenu kuću tužilac je ubrzo zamenio za kuću u drugoj ulici. Takođe, tužilac, kao zajmoprimac, tokom trajanja braka, a potom u vanbračnoj zajednici zaključivao je ugovore o zajmu sa ĐĐ, kao zajmodavcem (navedeno u nižestepenim presudama), a između ostalog, zaključio je pisani ugovor o zajmu od 22.11.2017. godine na iznos od 2.700 evra i rokom vraćanja do 20.05.2018. godine, a s obzirom na to da tužilac nije vratio dug u roku (već 03.09.2018. godine), isplatio je ukupno 3.200 evra na ime glavnice i kamate. U periodu od oktobra 2016. godine do marta 2020. godine tužilac je više puta kupovao putničke automobile (bliže navedeno u nižestepenim presudama), između ostalog i putnički automobil marke Opel Astra karavan koji je kupio 23.11.2017. godine, a registrovao na svoje ime dana 24.11.2017. godine. Tužena je bila upoznata sa činjenicom da je tužilac podigao kredit 10.08.2017. godine, kao i da je od tog novca kupio nekretninu - kuću u ..., ul. ... broj .., koju je ubrzo zamenio za kuću u drugoj ulici, o čemu su je obavestili tužilac i njegov punomoćnika 15.08.2017. godine, ali nije bila upoznata sa uzimanjem pozajmica od ĐĐ, nije učestvovala u njihovom vraćanju, niti su pozajmice utrošene za potrebe porodičnog domaćinstva.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 17. stav 1, 18. stav 1, 148, 262. stav 1. i 423. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), kao i članova 187. stav 1. i 191. Porodičnog zakona usvojio tužbeni zahtev, zaključivši da je za vraćanje zajma ili kredita utrošenog za potrebe zajednice života odgovornost supružnika solidarna, pri tom ocenivši da nije od presudnog značaja na koga obaveza vraćanja u ugovoru glasi ako su na taj način dobijena sredstva potrošena za zajednički život u braku, odnosno vanbračnoj zajednici.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da su sredstva po osnovu ugovora o kreditu od 10.08.2017. godine i po osnovu ugovora o zajmu od 22.11.2017. godine utrošena na posebnu imovinu tužioca, koja je stečena tokom trajanja vanbračne zajednice, zaključivši da su tužilac i tužena samostalno raspolagali novčanim sredstvima od kredita koje su uzeli, kao i novčanim sredstvima od pozajmica, a s obzirom na činjenicu da su se parnične stranke nakon razvoda braka koji je trajao 17 godina (znatno duže od vanbračne zajednice), dogovorile da će svako plaćati svoje kredite, te da su nakon 17 godina braka od zajedničke imovine imale samo pokretne stvari.

Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 191. Porodičnog zakona (PZ), propisano je da imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu (stav 1), a na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika (stav 2).

Saglasno navedenom, supružnici odgovaraju kako za svoje sopstvene obaveze, tako i za zajedničke obaveze. Za sopstvene obaveze koje je preuzeo pre sklapanja braka, kao i za lične obaveze stečene u toku braka, prema članu 186. PZ, odgovara supružnik koji ih je preuzeo, svojom posebnom imovinom, kao i svojim udelom u zajedničkoj imovini. Takve obaveze smatraju se ličnim obavezama svakog supružnika i one ne mogu imati nikakvog uticaja na status imovine drugog supružnika. Za zajedničke obaveze, a to su obaveze koje jedan od supružnika preuzme radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po opštim pravilima terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno svojom zajedničkom i posebnom imovinom (član 187. stav 1. PZ). Pod tekućim potrebama zajedničkog života u braku podrazumevaju se obaveze koje nastaju u vezi sa svim neophodnim životnim potrebama supružnika i članova njihove porodične zajednice, a obnavljaju se nedeljno, mesečno, godišnje ili drugim redovnim vremenskim intervalima (izdaci za ishranu, odeću, obuću, stanovanje, održavanje ili povećanje zajedničke imovine, itd).

U konkretnom slučaju tužilac tužbenim zahtevom traži isplatu, u visini od 1/2 dela, obaveza po osnovu ugovora o kreditu od 10.08.2017. godine i po osnovu ugovora o zajmu koji je zaključen 22.11.2017. godine.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac nakon zaključenja ugovora o kreditu, kao kupac 15.08.2017. godine zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti - zgrada broj 1, ... broj .., za kupoprodajnu cenu od 600.000,00 dinara, o kojoj kupoprodaji je tužilja bila obaveštena (i koju nepokretnost je tužilac posle zamenio za drugu nepokretnost). Takođe, tužilac je nakon zaključenja ugovora o zajmu od 22.11.2017. godine kupio putnički automobil marke Opel Astra karavan 23.11.2017. godine, a registrovao na svoje ime 24.11.2017. godine.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da su sredstva po osnovu navedenih ugovora o kreditu od 10.08.2017. godine i ugovora o zajmu od 22.11.2017. godine utrošena na posebnu imovinu tužioca, radi kupovine kuće i automobila, koja je stečena tokom trajanja vanbračne zajednice, te stoga činjenica da je tužena bila u vanbračnoj zajednici sa tužiocem u vreme zaključenja navedenih ugovora nije dovoljna i ne daje pravo tužiocu da od tužene zahteva ispunjenje obaveze u smislu člana 187. PZ.

Neosnovani su navodi revizije da se radi o novčanim sredstvima koja su potrošena za zajednički život u vanbračnoj zajednici, te da je tužena kao solidaran dužnik obavezna da isplati polovinu navedenih novčanih sredstava.

Naime, spor radi deobe bračne, odnosno vanbračne tekovine stečene radom za vreme trajanja te zajednice, podrazumeva utvrđenje imovinske mase koja čini ukupnu zajedničku imovinu koja postoji u vreme prestanka (bračne, odnonso vanbračne) zajednice, a zatim utvrđenje koliki je doprinos (udeo) svakog od supružnika u nastajanju te zajedničke imovine vrednovan u smislu člana 180. Porodičnog zakona. Na taj način dotadašnja zajednika imovina postaje suvlasnička u alikvotnom delu (idealnom delu).

Međutim, iz spisa ne proizilazi da su stranke u postupku, sporazumom ili na drugi način, utvrdile suvlasničke delove na navedenoj nepokretnoj i pokretnoj imovini koje je tužilac stekao iz sredstava po osnovu ugovora o kreditu i zajmu.

Sledom iznetog, kod utvrđenja da je svaka od parničnih stranaka samostalno raspolagala novčanim sredstvima od kredita, odnosno pozajmica prema postignutom dogovoru između njih, usled čega je svako otplaćivao svoje kredite, te da iz činjeničnog utvrđenja ne proizilazi da su tim novčanim sredstvima zajednički upravljali i raspolagali u smislu člana 174. istog zakona, niti su te novčane obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u vanbračnoj zajednici, (koje nastaju u vezi svakodnevnog zadovoljavanja potreba supružnika u pogledu stanovanja, ishrane, održavanja imovine i drugih potreba), to okolnosti pod kojim je tužilac pribavio i na osnovu pravnih poslova utrošio sredstva radi kupovine kuće i automobila, daju poseban karakter imovini stečenoj ovim sredstvima, što predstavlja njegovu posebnu imovinu u smislu člana 168. stav 2. Porodičnog zakona.

Kako u konkretnom slučaju, prestanak zajednice života ne menja pravnu prirodu onoga što je tužilac stekao u toku trajanja te zajednice zaduživanjem koje ima karakter posebne obaveze (kredit i zajam), to je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković