Odbijanje revizije u vanparničnom postupku radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana

Vrhovni sud je ispitao pravilnost pobijanog rešenja na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), koji se primenjuje na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda koje bi predstavljale dozvoljeni razlog za reviziju u smislu člana 407. stav 1. tačke 2, 3. i 5. istog zakona. Kao revizijsi razlog predviđena je bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, a takvu povredu ne čini navod revizije da se vanparnični postupak morao prekinuti i predlagač uputiti da pokrene parnični postupak kako bi se u tom postupku utvrdilo eventualno pravo zakupca na neodređeno vreme. Činjenice bitne za donetu odluku su raspravljene i utvrđene, a ocena o osnovanosti predloga je obrazložena. Osporavanjem ocene dokaza u suštini se osporava utvrđeno činjenično stanje, a osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u postupku po reviziji nije dozvoljno. Odredbom člana 407. stav 2. ZPP izričito je propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona, koji nije primenjen kod donošenja drugostepene odluke.

Vanparnični postupak je iniciran 07.10.2009. godine predlogom predlagača AA1, sada A za donošenje rešenja kojim će se utvrditi da je predlagač nosilac prava na zakup društvenog stana na neodređeno vreme, koji se nalazi na ... u ulici ... broj ..., stan broj ..., površine 48m2, po strukturi jednoiposoban, čiji je vlasnik protivnik predlagača Republika Srbija - Ministarstvo odbrane, kao rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme između predlagača i protivnika predlagača. Predlog je osporen od strane protivnika predlagača.

Prema činjenicama utvrđenim u sprovedenom postupku predlagač u predmetnom stanu živi neprekidno više od 30 godina. Pod prezimenom GG zaključila je sa Komandom odbrane Grada Beograda, organa za stambene poslove, ugovor o korišćenju predmetnog stana kao nosilac stanarskog prava 11.11.1986. godine. Sa stečenim stanarskim pravom zaključila je ugovor o zameni stanova 30.06.1997. godine, kojim je bila ugovorena trojna zamena stanova između predlagača, DD (baba predlagača) i ĐĐ, prema kojoj ĐĐ stan u ul. ... broj .../... daje na korišćenje predlagaču u zamenu za stan u ... u ul. ... br. .../..., DD stan u ul. ... broj ... daje za preseljenje EE, s tim da će DD zajedno sa unukom AA useliti u stan u ul. ... broj .../... . Međutim, do faktičke zamene ovde spornog stana u ... za stan u ul. ... broj ... nije došlo. Vođena je parnica pravnosnažno okončana odbijanjem tužbenog zahteva ovde predlagača kojim je tražila da joj ĐĐ preda stan br. ... u ul. ... broj ..., a stavlja joj se na raspolaganje radi useljenja stan ugovoren za razmenu na ... . U stvarnosti nije došlo do faktičkog preseljenja i predlagač sve vreme sa članovima porodičnog domaćinstva živi u predmetnom stanu. Utvrđeno je da predlagač kao i članovi njenog porodičnog domaćinstva, sin i ćerka, nemaju na drugi način rešeno stambeno pitanje. Protivnik predlagača u svojstvu tužioca tužbom podnetom 18.11.2011. godine pokrenuo je parnicu protiv ovde predlagača radi iseljenja iz spornog stana i naknade štete, a taj postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja vanparničnog postupka.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio predlog za donošenje rešenja o utvrđenju da je predlagač zakupac na neodređeno vreme na predmetnom stanu koji koristi sa članovima porodičnog domaćinstva i da je dužna da na ime zakupa stana plaća zakupninu prema propisima za stanove u državnoj svojini u visini koju određuje Javno predzeće za stambene usluge Beograd i da ovo rešenje zamenjuje ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme dok se takav ugovor ne zaključi. Raspravljeno je da ugovog o zameni stanova nije izvršen, da zamena nije realizovana, da je od strane JP za stambene poslove potvrđena nevažnost ugovora o korišćenju stana koji je sa predlagačem zaključen u očekivanju da se razmena izvrši i dostavilo je sudu dokumentaciju kojom se stav o tome potvrđuje, što je u sklopu sa ishodom vođenog spora radi ispunjenja ugovora o zameni stanova, rezultiralo zaključkom da ugovor o zameni stanova nije na snazi. Odluka o osnovanosti predloga, zasnovana je na oceni da predlagač ispunjava uslove iz člana 39. stav 1. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 104/16). Predlagač nije postala zakupac stana u ... u ulici ... broj .../... . Predlagač u kontinuitetu koristi isključivo stan na ..., ul. ... broj ..., u pogledu kojeg je sa Komandom odbrane Grada Beograda zaključila ugovor o korišćenju stana kao nosilac stanarskog prava 11.11.1986. godine i na drugi način nema rešenu stambenu potrebu. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično utvrđenje i primenu materijalnog prava kao pravilnu. Prema stavu tog suda, nakon zaključenja ugovora o zameni stanova prestao je da važi prethodni ugovor o zakupu predmetnog stana koji je predlagač zaključila 11.11.1986. godine kao nosilac stanarskog prava, ali kako do zamene nije došlo, predlagač je podnela zahtev 07.10.2009. godine o kojem je protivnik predlagača imao saznanja i mogao zaključiti ugovor o zakupu stana sa predlagačem, te kako tome nije udovoljio, pravilno je sud odlučio kada je usvojio predlog predlagača, nalazeći da su ispunjeni zakonski uslovi da se ovde predlagač odredi za zakupca na neodređeno vreme na predmetnom stanu.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija protivnika predlagača nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava u ovoj pravnoj stvari.

Za ocenu o postojanju uslova da se predlagaču po osnovu kontinuiteta u vršenju stanarskog prava utvrdi pravo zakupa na neodređeno vreme na predmetnom stanu, bitne činjenice su raspravljene i utvrđene. Osnovom ugovora o korišćenju stana u svojstvu nosioca stanarskog prava, zaključenog sa Komandom odbrane Grada Beograda od 11.11.1986. godine i zakonskog useljenja u stan, predlagač je stekla stanarsko pravo, prema članu 11. tada važećeg Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 9/85), kojim je u članu 12. bilo propisano da nosilac stanarskog prava može imati stanarsko pravo samo na jednom stanu, a u članu 21. da stanarsko pravo može prestati samo u slučajevima i na način koji su predviđeni ovim zakonom. Ugovaranjem zamene stanova do koje nije došlo, predlagač nije stekla stanarsko pravo odnosno pravo zakupa na drugom stanu, niti je prestala sa korišćenjem stana na kom je imala stanarsko pravo, te s obzirom da na drugi način nema rešenu stambenu potrebu, ona i dalje ispunjava uslove da joj se prizna svojstvo zakupca na neodređeno vreme na stanu koji u kontinuitetu koristi od zakonskog useljenja u svojstvu nosioca stanarskog prava. Ovo pravo predlagač ostvaruje na osnovu člana 139. stav 1. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, s obzirom na to da ugovorena zamena stanova nije realizovana i uslova nema da se realizuje, da predlagač od vremena zakonitog uselenja nije prestala sa korišćenjem stana koji je predmet ovog postupka i na drugi način nema rešenu stambenu potrebu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, revizija je neprihvatljiva u navodima o nepouzdanom utvrđenju da do faktičke razmene stanova nije došlo i da je ostalo neispitano šta je sa stanovima koj su bili predmet razmene i da li ih je neko eventualno otkupio, ko ih koristi i po kom pravnom osnovu ako nisu otkupljeni. U prilog tome da zamena nije realizovana, pored pravnosnažne presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P 3553/90 od 20.12.1990. godine i razloga na kojima je zasnovana, govori i dokumentcija pribavljena od JP „Gradsko stambeno preduzeće“ ..., koja za stan u ul. ... broj .../... uključuje ugovor o otkupu stana iz društvene svojine od 09.02.1993. godine zaključen sa ĐĐ, a status stana koji je predmet ovog postupka je neupitan, isto kao i korišćenje od strane predlagača, što pri okolnosti o pokrenutoj parnici radi njenog iseljenje protivniku predlagača nije nepoznato.

Navodi revizje koji se posredno ili neposredno odnose na utvrđeno činjenično stanje, nisu posebno razmatrani, s obzirom da prema imperativnoj odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog, a ponovljeni žalbeni navodi koji su bili predmet ocene drugostepenog suda, za koje je taj sud dao jasne i pravilne razloge koje Vrhovni sud prihvata, nije potrebno detaljno obrazlagati jer se time ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (član 414. stav 2. ZPP).

Prema ishodu spora predlagaču pripada pravo na naknadu troškova postupka, o čemu je pravilno odlučeno primenom člana 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković