Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti posebne i redovne revizije u imovinsko-pravnom sporu

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2978/22 od 22.12.2022. godine odbijena je žalba tužilje i navedena presuda prvostepenog suda je potvrđena. Odbijen je zahtev tuženog VV za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni sud je ispitao ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) i utvrdio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji primenom člana 404. stav 1. navedenog zakona.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Iz navedenog proizlazi da su zakonom izričito propisani dodatni, posebni uslovi pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom prvnom leku i onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. ZPP. Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite i razloge na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova u primeni materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, kao i navode iznete u reviziji tužilje, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nije ispunjen zakonski uslov koji bi se odnosio na potrebu ujednačavanja sudske prakse kako se revizijom predlaže, pozivanjem na pravnosnažne odluke koje se ne odnose na istu ili u bitnom sličnu činjenično-pravnu situaciju kao u ovom slučaju.

Ovde je u pitanju činjenično-pravna situacija ugovorenog zajma od 42.450 evra radi pribavke stana za zajedničkog sina supružnika, sa ugovorenim rokom vraćanja, obezbeđenog vansudskom hipotekom, nevraćenog i nakon saglašavanja poverioca da se pokuša slobodna prodaja nepokretnosti, a kad to nije uspelo došlo je do zaključenja ugovora o kupoprodaji hipotekovanih nepokretnosti poveriocu 28.01.2014. godine, sa obavezom isplate razlike između njegovog potraživanja i prodajne cene,uz istovremeno zaključenje ugovora o zakupu po kojem otuđilac ostaje u posedu kao zakupac, sa obavezom plaćanja zakupnine kupcu nepokretnosti, kao i okončanog spora koji je suprug tužilje vodio za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji od 28.01.2014. godine, pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva, te okolnosti da je hipoteka upisana na osnovu založne izjave brisana i kupac upisan kao vlasnik nepokretnosti.

U ovoj pravnoj stvari opredeljujuće činjenice za zaključak o zakonitosti raspolaganja zajedničkom imovinom bez pismene saglasnosti tužilje kao zajedničara u sticanju u braku sa tuženim, stoje do utvrđenja da je o raspolaganjima tužilja imala znanja i da se saglasila sa aktima raspolaganja preduzetim od strane njenog supruga, te u takvoj situaciji nije oborena zakonska pretpostavka o savesnosti drugotuženog kao sticaoca hipoteke i kupca nepokretnosti. Kod iznetog, ocenjeno je da nije ispunjen uslov koji bi odnosio na ujednačavanje sudske prakse.

Iz navoda revizije ne proizlazi da postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za novim tumačenjem prava.

Iz nadenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije prema članu 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 17.08.2020. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 3.600.000,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe odgovara dinarskoj protivvrednosti 30.600 evra, te ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije, zbog čega je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković