Nepunovažnost ugovora zaključenog u ime maloletnika bez odobrenja organa starateljstva

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 11/09) čije odredbe se primenjuju na osnovu člana 506. stav 1. važećeg ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženih BB i VV osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, dok bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 398. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca i više investitora, među kojima su i AA, DD, GG, BB i VV, dana 31.03.2004. godine zaključen je ugovor kojim su ugovarači regulisali međusobne odnose na uređivanju građevinskog zemljišta za izgradnju stambenog objekta u ... ulici broj .. u Beogradu na k.p. .. k.o. ... . Naknada za uređenje zemljišta na dan 15.03.2004. godine iznosila 12.792.419,00 dinara i investitori su se obavezali da naknadu isplate tako što će prvu ratu u visini od 10% od utvrđene obaveze uplatiti najkasnije do 30.03.2004. godine, a da ostatak duga isplate u 11 jednakih mesečnih rata, valorizovanih prema pokazatelju rasta cena na malo Gradskog zavoda za statistiku i informatiku od dana dospeća svake rate. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke, ukupan dug suinvestitora na dan 09.04.2013. godine iznosi 29.793.821,68 dinara, od toga osnovni dug 12.615.221,77 dinara i kamata 17.358.599,93 dinara. Predmetni ugovor je zaključen na osnovu rešenja o odobrenju za izgradnju od 08.10.2003. godine, na osnovu koga je odobrena izgradnja svim potpisniciama predmetnog ugovora kao suinvestitorima izgradnje, između ostalih i tada maloletnim BB i VV.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su obavezali tužene da na osnovu odredbe člana 27., 262., 413. i 414. Zakona o obligacionim odnosima tužiocu isplate naknadu za uređivanje gradskog građevinskog zemljišta u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem veštaka. Drugostepeni sud je zauzeo stav da iako je tačno da je predmetnim pravnim poslom koji po svojoj pravnoj prirodi predstavlja teretni ugovor, opterećena buduća imovina maloletnih tuženih, istovremeno je predmetnim ugovorom omogućeno da, nakon ispunjenja ugovornih obaveza i izgradnje stanova na osnovu rešenja o odobrenju za gradnju kao nosioci prava gradnje, steknu pravo svojine na stanovima koji su svakako daleko veće vrednosti od obaveza preuzetih predmetnim ugovorom. Okolnost da su tužene bile maloletne u vreme zaključenja ugovora koji je u njihovo ime potpisao otac kao zakonski zastupnik, bez saglasnosti nadležnih organa starateljstva ugovor ne čini ništavim u situaciji kada je ugovor u interesu maloletne dece, kao što je u konkretnom slučaju.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 121. Zakona o braku i porodičnim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 22/80, 24/84-dr.zakon i 11/88, „Službeni glasnik RS“, br. 22/93, 25/93-ispr, 35/94, 46/95-dr.zakon i 29/2001) koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora između parničnih stranaka, propisano je da roditelji mogu samo sa odobrenjem organa starateljstva otuđiti ili opteretiti imovinu svog deteta samo radi njegovog izdržavanja, vaspitanja i obrazovanja ili ako to zahteva koji drugi njegov interes.

U vreme zaključenja predmetnog ugovora (31.03.2004. godine) tužene BB (rođena 1999. godine) i VV (rođena 2001. godine) su bila maloletna lica. Roditeljsko pravo između ostalog podrazumeva i zaključenje određenih pravnih poslova u ime maloletnog deteta, ali otuđenje ili opterećenje imovine deteta može se preduzeti samo sa odobrenjem organa starateljstva i samo u interesu deteta.

U konkretnom slučaju, sporni ugovor je ostavljao mogućnost za sticanje imovinske dobiti tuženih izgradnjom zgrade, ali ne i izvesnost da će do toga doći i na taj način ugovorom se tada maloletnim tuženima nametnulo ispunjenje novčane obaveze koja svakako prevazilazi uobičajene okvire. Stoga je za punovažnost takvog zastupanja bilo neophodno odobrenje organa starateljstva za opterećivanje imovine maloletne dece u njihovom interesu, što je u konkretnom slučaju nesporno izostalo. Tužilac nije ni dokazao da su tužene stekle bilo kakvo imovinsko pravo ili određenu imovinsku korist povodom zaključenja ovakvog ugovora. Takođe je bila neophodna saglasnost oba roditelja, koja je od strane majke maloletnih tuženih ĐĐ izostala.

Iz napred navedenih razloga, a na osnovu člana 407. stav 2. ZPP preinačene su nižestepene odluke i odlučeno kao u stavu prvom izreke presude.

Tužilac je u smislu člana 161. u vezi člana 150. ZPP obavezan da tuženima BB i VV naknadi troškove parničnog postupka na ime sastava revizije. Troškovi sudske takse nisu dosuđeni, jer isti nisu ni opredeljeni u smislu člana 159 ZPP.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković