Presuda Vrhovnog kasacionog suda o ništavosti naknade za obradu kreditnog zahteva

Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 2252/19 od 28.01.2020. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev tužioca odbijen u celini, kao i da mu tužena naknadi troškove parničnog postupka i tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 54.000,00 dinara. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 15.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca sa zahtevom za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana kao korisnika finansijskih usluga.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom bankom zaključio ugovor o kreditu za konsolidaciju dana 27.03.2017. godine, kojim je odobren dugoročni namenski kredit u iznosu od 1.000.000,00 dinara sa rokom vraćanja u 108 mesečnih anuiteta. Po članu 8. stav 1. ugovora, korisnik kredita se neopozivo i bezuslovno obavezao da na dan puštanja kredita u korišćenje plati banci fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 0,5% iznosa odobrenog kredita utvrđenog u članu 1. ovog ugovora. Ugovorom je potvrđeno da je prilikom njegovog zaključenja tužena uručila tužiocu primerak Plana otplate kredita i Pregleda obaveznih elemenata ugovora od 27.03.2017. godine iz kojih proizilazi da je ukupan iznos koji korisnik treba da plati banci 1.594.796,35 dinara, da je efektivna kamatna stopa 11,68% na godišnjem nivou, kao i da naknada za odobravanje kredita iznosi 5.000,00 dinara fiksno, a troškovi održavanja kreditne partije 10.800,00 dinara. Naknada od 5.000,00 dinara plaćena je banci 28.03.2017. godine, a pre zaključenja ugovora tužena je tužiocu uručila ponudu 24.03.2017. godine koju je tužilac potpisao u kojoj je takođe naznačeno da na teret korisnika kredita pada naknada za odobrenje kredita u fiksnom iznosu od 5.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaključujući da je tužilac kao korisnik kredita doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu banku koja je na osnovu unapred pripremljenog i odštampanog ugovora o kreditu, na čiju sadržinu tužilac nije mogao da utiče, odredila novčani iznos na ime naknade za obradu kreditnog zahteva bez obrazloženja i strukture ovih troškova (šta istu čini i na osnovu čega je utvrđena). Tužena banka nije dokazala da je tužiocu kao korisniku kredita na bilo koji način predočila jasne i nedvosmislene podatke o troškovima obrade kreditnog zahteva ni u fazi pregovaranja niti prilikom zaključenja predmetnog ugovora, tako da ni jednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč odnosno iz čega se isti sastoje. Takvo postupanje banke je suprotno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i odredbama članova 46. stav 2. i 47. ZOO, pa je predmetna ugovorna odredba ništava i tužena je u obavezi da tužiocu vrati ono što je primila po osnovu takve ugovorne odredbe na osnovu članova 103, 105. stav 1. u vezi članova 104. stav 1. i 210. navedenog zakona, sa zakonskom kamatom od dana sticanja, s obzirom da je tužena nesavestan sticalac.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa kako su ponuda za zaključenje ugovora, obavezni elementi i plan otplate ugovora o kreditu sadržali jasne i nedvosmislene podatke o obavezi i visini svih troškova, sa čim se tužilac saglasio i iste potpisao, pristupajući zatim zaključenju ugovora u kome je jasno prikazana njegova obaveza da snosi trošak naknade u fiksnom iznosu, to nije bio u zabludi koje su njegove obaveze prema tuženoj banci i ne stoje razlozi za ništavost predmetne ugovorne odredbe shodno članu 47. ZOO, niti je postupanje banke suprotno načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. navedenog zakona. Osim toga, predmetna ugovorna odredba nije protivna načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. ZOO, jer je banka bila ovlašćena da naknadu za troškove svog poslovanja prebaci na teret druge ugovorne strane, pri čemu se stvarni troškovi banke u zaključenju i realizaciji ugovora o kreditu razlikuju od naknade za puštanje kredita u tečaj u smislu tačke 5. Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite NBS („Službeni glasnik“ broj 57/06).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koje treba da odredi pristup i ponašanje tužene banke kao davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO koja obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa. Ugovor o kreditu po svojoj pravnoj prirodi je posebna vrsta ugovora po pristupu, ali kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja nije u potpunosti isključena pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstava obezbeđenja rezultat pregovora i ugovoranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduženja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovornih odredaba.

Odredba ugovora o kreditu koja predviđa naknadu za obradu kreditnog zahteva, odnosno za odobrenje kredita, sama po sebi nije protivna prinudnim propisima, jer ima osnov u članu 1065. ZOO. Međutim troškovi kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi, jer je Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 36/11 i 139/14) u članu 2. tačka 21. određeno da godišnja efektivna kamatna stopa iskazuje ukupne troškove kredita i drugih finansijskih usluga koje plaća, odnosno prima korisnik tih usluga, pri čemu su ti troškovi izraženi kao procenat ukupnog iznosa ovih usluga na godišnjem nivou. Prema članu 11. stav 6. i 7. tog zakona, banka je dužna da efektivnu kamatnu stopu obračunava na jedinstven, propisani način radi poređenja istovrsnih ponuda različitih davalaca finansijskih usluga, a Narodna banka Srbije bliže utvrđuje uslove i način obračuna efektivne kamatne stope. Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), važećoj u vreme zaključenja predmetnog ugovora, propisan je izgled i sadržina obrazaca koji se uručuju korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12.) i da korisniku kredita uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjene na odgovarajućim obrascima (tačka 13.). Prema sadržini navedenih obrazaca u okviru troškova kredita, moraju biti prikazani visina efektivne kamatne stope i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom otplate, kao i vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika. Pored toga obrazac ponude (prilog 1 Odluke, obrazac 1b kolona 3.2.), treba da sadrži, osim visine efektivne kamatne stope i ukupnog iznosa koji korisnik treba da plati i reprezentativni primer u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat, a što je i obaveza banke obaveštavanja korisnika u predugovornoj fazi, propisana u članu 17. stav 4. tačka 8. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Efektivna kamatna stopa time postaje pokazatelj koliko će tačno iznositi troškovi jednog ugovora o kreditu i izražava se u ponudi na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (obuhvata nominalnu kamatnu stopu i iznos naknade troškova koje banka obračunava klijentu koji su poznati na dan zaključenja ugovora i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu).

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita (troškovi obrade, praćenja i administriranja kredita), ali odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci naknadu za obradu kreditnog zahteva može biti pravno valjana samo pod uslovom da su isti jasno predočeni korisniku u predugovornoj fazi, a njihova naplata prikazana kroz obračun efektivne kamate stope, tako da korisnik nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. U konkretnom slučaju naknada za odobrenje kredita u iznosu od 5.000,00 dinara (fiksno) prikazana je u ponudi, a zatim i u članu 8. stav 1. ugovora, kao fiksna naknada za obradu kreditnog zahteva u visini od 0,5% iznosa odobrenog kredita i naplaćena je fiksno u iznosu od 5.000,00 dinara dana 28.03.2017. godine. Međutim, iako je tužiocu u predugovornoj fazi uručena ponuda koja sadrži visinu efektivne kamatne stope od 11,68% i ukupan iznos koji korisnik treba da plati banci, izostao je prikaz (na reprezentativnom primeru) svih elemenata na osnovu kojih je taj iznos obračunat i da li je iznos naknade za obradu kreditnog zahteva uključen u efektivnu kamatnu stopu, u skladu sa navedenom zakonskom obavezom banke o obaveštavanju korisnika u predugovornoj fazi i osnovnim načelima zaštite korisnika iz člana 5. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga o pravu na ravnopravan odnos sa davaocem finansijske usluge, pravu na informisanje i pravu na određenost ili odredivost ugovorne obaveze.

Imajući u vidu navedeno osnovani su revizijski navodi tužioca da je takvo postupanje tužene banke protivno načelu savesnosti i poštenja i određenosti ugovorne obaveze, pa je predmetna ugovorna odredba izložena posledicama ništavosti nasuprot pogrešnom zaključku drugostepenog suda i prema članu 104. ZOO tužena je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primila po ništavoj odredbi ugovora. Zbog toga tužilac osnovano potražuje iznos od 5.000,00 dinara kao sredstva koja je tužena naplatila kao fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 165. stav 2, u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju traženi troškovi za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara prema važećoj AT, takse na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i takse na revizijsku odluku 5.700,00 dinara sve odmereno prema važećoj taksenoj tarifi. Preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe tuženog potvrđena je prvostepena presuda koja u sebi sadrži i rešenje o troškovima prvostepenog postupka koji su tužiocu dosuđeni.

Zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen, jer ovi troškovi nisu bili potrebni za vođenje parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić