Odbijanje tužbenog zahteva za utvrđenje prava na korišćenje stana i predaju u državinu

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18) Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda postupka na koju revizija ukazuje (protivurečnosti u drugostepenoj presudi) nije razlog za izjavljivanje revizije po članu 407. ZPP, kao ni pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, odlukom SO Leskovac, Sekretarijata za građevinske i komunalno-stambene poslove od 22.09.2000. godine dodeljen je tužiocu jednoiposoban stan na lokaciji „zgrada kod ...“, stan broj ... površine 50m² u ... na neodređeno vreme po pravnom osnovu – zakupu stana sa obavezom tužioca da uplati 1/3 od građevinske vrednosti stana iz ove odluke, kao i sa tim da će se međusobni odnos između tužioca i javnog preduzeća za stambene usluge regulisati ugovorom po prijemu odluke. Odlukom Komisije za dodelu stanova na korišćenje od 27.09.2001. godine, poništena je odluka Komisije od 22.09.2000. godine kojom je tužiocu dodeljen jednoiposoban stan i ista stavljena van snage. Protiv te odluke tužilac je uložio žalbu Izvršnom odboru SO Leskovac koji je odlukom od 08.02.2002. godine istu odbio kao neosnovanu nakon čega je tužilac pokrenuo upravni spor. Rešenjem Okružnog suda u Vranju od 28.02.2003. godine odbačena je tužiočeva tužba izjavljena protiv rešenja Izvršnog odbora SO Leskovac, a protiv te odluke tužilac je uložio zahtev za vanredno preispitivanje Vrhovnom sudu koji je odlukom od 07.04.2005. godine ukinuo pobijano rešenje Okružnog suda u Vranju i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Odlukom Okružnog suda u Vranju od 26.06.2006. godine poništeno je rešenje Izvršnog odbora SO Leskovac od 08.02.2002. godine sa nalogom da se u ponovnom postupku odluči o tužiočevoj žalbi. Gradsko veće Grada Leskovca, koje je pravni sledbenik Izvršnog odbora SO Leskovac, nakon toga nije ponovo odlučilo o žalbi tužioca. Tužilac je 29.04.2011. godine podneo zahtev Javnom preduzeću „Dom“ Leskovac za zaključenje ugovora o zakupu stana na neodređeno vreme, a po tom zahtevu nije odlučeno.

Kod navedenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da tužilac ima osnov za korišćenje stana i da je to odluka o dodeli istog od 22.09.2000. godine koja proizvodi pravno dejstvo bez obzira što je kasnije poništena odlukom Komisije od 27.09.2001. godine i to zbog toga što nova odluka Komisije nije pravnosnažna. Zbog toga je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev. Međutim, po mišljenju drugostepenog suda tužilac ne poseduje pravni osnov za korišćenje stana, s obzirom da je odluka o dodeli istog poništena. To što u daljem toku postupka nije još uvek odlučeno o tužiočevoj žalbi na rešenje o poništaju odluke o dodeli stana je samo razlog da tužilac koristi pravna sredstva koja su propisana Zakonom o upravnim sporovima (tužba zbog ćutanja administracije) ali to nije dokaz da tužilac poseduje osnov za korišćenje stana, pa je zbog toga drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i tužiočev tužbeni zahtev odbio.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud da tužilac u konkretnom slučaju ne poseduje pravni osnov za korišćenje stana, s obzirom da je odluka kojom mu je stan dodeljen poništena od strane prvostepenog organa, odnosno Komisije koja je donela i prethodno rešenje. Kao osnov za poništaj prethodne odluke navodi se odredba člana 7. Zakona o stanovanju odnosno činjenica da nije došlo do zaključenja ugovora o korišćenju predmetnog stana. Ne ulazeći u pravilnost navedenog rešenja, jer to nije ovlašćenje ovog suda, činjenica je da je isto doneto po pravilima upravnog postupka. Prema odredbi člana 259. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'' br. 33/97, 31/01), koji se primenjivao u vreme kada je poništena ranija odluka, je propisano da poništajem rešenja i oglašavanjem rešenja ništavim poništavaju se i pravne posledice koje to rešenje proizvelo. To znači da posledice koje je prethodno rešenje proizvelo u smislu dodele stana tužiocu su prestale, one više ne postoje, stanje se vraća u vreme prethodnog odlučivanja, te to znači da prethodna odluka o dodeli stana više ne proizvodi pravno dejstvo, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud. Činjenicom da tužilac ne poseduje odluku o dodeli stana, da se nije ni uselio u stan, niti zaključio ugovor o korišćenju stana dokazuje da tužilac neosnovano potražuje u ovom postupku da se utvrdi da mu je stan dodeljen te da se obaveže tuženi na predaju navedenog stana.

Kada se ima u vidu sve navedeno, nisu prihvatljivi navodi iz revizije u kojima se insistira na postojanju odluke o dodeli stana, te da odluka kojom je prethodna o dodeli poništena nije pravnosnažna.

S obzirom da se ni ostalim navodima u reviziji ne dovodi u sumnju pravilnost drugostepene odluke, to je i odlučeno kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić