Presuda Vrhovnog kasacionog suda kojom se odbija revizija za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju

Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tužilja pobija pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu, u stavu prvom i trećem izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je odgovorila na reviziju i predložila da se revizija tužilje odbije, kao neosnovana i da se obaveže tužilja da joj naknadi troškove revizijskog postupka.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima revizije, nije bilo propusta u primeni ili pogrešne primene bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku od strane drugostepenog suda, a koje je moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost revidirane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sestra pok. VV, bivšeg iz ..., koji je stupio u brak sa tuženom, dana 03.04.2014. godine. Nakon toga, dana 11.07.2014. godine, supružnici su zaključili ugovor o doživotnom izdržavanju i to pok. VV, kao primalac izdržavanja i tužena, kao davalac izdržavanja. Ovim ugovorom, primalac izdržavanja se saglasio da nakon njegove smrti imovina taksativno navedena u sadržini ugovora pripadne u svojinu tuženoj, kao davaocu izdržavanja, a da preostala imovina pripadne zakonskim naslednicima. Ugovorom su uspostavljene obaveze tužene prilikom pružanja izdržavanja u korist pok. VV, a koje se odnose, pre svega, na brigu o primaocu izdržavanja i na brigu o domaćinstvu.

Nadalje je utvrđeno da je imenovani u vreme zaključenja osporenog ugovora imao ... godina, da je imao određene zdravstvene tegobe, ali da je bio opšte zdravstveno sposoban. Pre zaključenja braka i ugovora o doživotnom izdržavanju imao je zapuštenu kuću i domaćinstvo, bio je izrazito neuredan, u kući je držao pse i mačke, često je konzumirao alkohol, s tim da nije bio zavisnik od istog. Za vreme trajanja braka i nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju tužena je vodila brigu o pok. VV, prema zaključenom ugovoru, kuvala je, prala veš, održavala higijenu u kući i higijenu korisnika izdržavanja, vodila je brigu o domaćinstvu, pomogla je da se obnovi stočni fond, vodila je brigu o domaćim životinjama. Takođe, povremeno je išla u nadnicu, ali je prethodno ostavljala pok. VV hranu, novac za lične potrebe, a vodila ga je i kod lekara. Od momenta zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju bilo je povremenih neslaganja između supružnika (saugovarača), jer najmlađa ćerka tužene boravi kod njih, ali u ostvarenoj komunikaciji sa advokatom koji je sastavio ugovor nije bilo govora u vezi raskida ugovora ili razvoda braka. Takođe, bilo je verbalnih sukoba između tužene i tužiljinog sina i snahe, prilikom njihovih poseta. Dana 02.11.2014. godine, kada je tužena otišla u nadnicu, primalac izdržavanja je izvršio samoubistvo, a tužena je snosila troškove sahrane po mesnim običajima (što je bila njena obaveza po slovu ugovora).

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju, zatim zahtev kojim je tužilja tražila da se isti ugovor poništi (eventualni tužbeni zahtev), kao i zahtev da se uspostavi pređašnje stanje u zemljišnim knjigama. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u navedenom delu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužilje nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili član 201. Zakona o nasleđivanju, kada su izveli zaključak da u konkretnom slučaju nisu ostvareni uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju između pok. VV, kao korisnika izdržavanja i tužene, kao davaoca izdržavanja. Utvrđeno činjenično stanje upućuje na zaključak da odnosi između ugovarača za života primaoca izdržavanja nisu bili poremećeni do te mere da je održavanje odnosa bilo nepodnošljivo. Tačno je da je između stranaka bilo manjih nesporazuma jer je, protivno ugovoru, kod njih boravila ćerka tužene, međutim, na ovaj način odnos ugovarača nije ozbiljno poremećen. U prilog iznetom je ukazala svedok GG, po zanimanju advokat, koja je i sastavila ugovor o doživotnom izdržavanju. Prema njenom kazivanju, stranke su je pozvale radi pružanja pojašnjenja u vezi sa sadržinom ugovora i tom prilikom je imenovana uočila da su stranke imale razmirice u vezi toga što ćerka tužene boravi sa njima, ali nije bilo govora o eventualnom raskidu ugovora o doživotnom izdržavanju. Sa aspekta međusobnih relacija ugovarača, značajno je napomenuti da je tužena postupala u skladu sa sadržinom ugovora. Primalac izdržavanja je svakodnevno dobijao sve obroke, tužena je održavala njegovu ličnu higijenu, vodila ga je kod lekara, održavala je higijenu i urednost kuće i domaćinstva, obnovila je stočni fond, a povremeno je ostvarivala prihode u zajednički fond domaćinstva kroz odlaske u nadnicu. Snosila je i troškove sahrane primaoca izdržavanja u skladu sa mesnim običajima. Takođe, značajno je napomenuti da je u toku postupka utvrđeno da je nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju došlo do značajne promene kod primaoca izdržavanja u kontekstu njegovog ličnog stanja i stanja u njegovom domaćinstvu. Okolnost da je korisnik izdržavanja izvršio samoubistvo ni na koji način se ne može pripisati činjenju ili nečinjenju tužene.

Dalje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili član 203. Zakona o nasleđivanju kada su izveli zaključak da nije osnovan zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je u odnosu na prethodni tužbeni zahtev postavljen kao eventualni. Ova odredba zakona, kao uslov za poništaj, podrazumeva odsustvo neizvesnosti na strani davaoca izdržavanja, usled bolesti ili starosti primaoca izdržavanja. Na opisani način ublažava se svojstvo aleatornosti, koje je posebno izraženo kod ove vrste ugovora. U tom smislu, nižestepeni sudovi daju jasno obrazloženje da je primalac izdržavanja, iako star ... godina, u vreme zaključenja ugovora bio dobrog opšteg zdravlja i po lekarskim nalazima i po sopstvenom kazivanju prilikom pregleda. U prilog iznetom ukazuju tvrdnje lekara Milke Karać i Ilije Gazepov, koji su nakon zaključenja ugovora obavljali pregled korisnika izdržavanja. Isti jeste povremeno konzumirao alkohol, što je lekar Ilija Gazepov konstatovao u lekarskoj dokumentaciji, ali nije bio zavisnik od alkohola. Štaviše, evidencija o konzumaciji alkohola je upisana pre pregleda tuženog, kao prva (nekonačna) dijagnoza, isključivo na osnovu informacija koje je upravo tužilja telefonskim putem saopštavala lekaru.

Tužilja je, pored napred iznetog, tokom postupka insistirala na apsolutnoj ništavosti osporenog ugovora, sa pozivom na član 51. Zakona o obligacionim odnosima. Ovakav stav zasnovan je na argumentaciji da namera ugovarača nije bila da se ostvare obligacionopravna dejstva koja po uobičajenom toku stvari proizvodi ugovor o doživotnom izdržavanju, već da je cilj ugovora bio da se izigraju zakonski naslednici. Drugim rečima, tužilja je ukazivala na nedopušten osnov (kauzu) ugovora, a što vodi ništavosti ugovora u smislu člana 52. istog zakona. Ove tvrdnje tužilje, međutim, nisu osnovane, a sa jasnih razloga koje daje drugostepeni sud. Osnov predmetnog ugovora je dopušten i ogleda se u obostranim benefitima dveju ugovornih strana. Na ovom mestu se moraju sagledati i pozicije ugovarača neposredno pre zaključenja ugovora. Primalac je imao potrebu za negom, jer je i pre zaključenja ugovora povremeno angažovao negovateljice, zbog toga što je imao povredu noge. Bio je zapuštene higijene, kako lične, tako i higijene doma i domaćinstva. Upravo u vezi sa tim se može uočiti cilj zaključenja ugovora na njegovoj stvari. Tužena je imala za cilj da joj nakon smrti pripadne u svojinu imovina saugovarača, taksativno popisana u sadržini ugovora i sa tog razloga je pristala na obaveze koje su joj ustanovljene ugovorom u neizvesnom periodu trajanja. Sledi da je osnov ugovora vidljiv i dopušten. Iz istih razloga, ovaj ugovor se ne može smatrati prividnim (simulovanim) u smislu člana 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojim se prikriva (disimulovani) ugovor o nasleđivanju, zabranjen po članu 179. Zakona o nasleđivanju.

Sledom rečenog, pravilno su nižestepeni sudovi primenili napred označene norme materijalnog prava kada su odbili zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, zatim zahtev za poništaj ugovora (koji je istaknut kao eventualni uz prethodni zahtev), te zahtev da se uspostavi prethodno stanje u zemljišnim knjigama (čime se otklanjaju dejstva osporenog ugovora, a po osnovu koga se tužena u javnim knjigama upisala kao nosilac prava svojine na nepokretnostima sadržanim ugovorom).

Kako ni ostalim revizijskim navodima tužilje nije dovedena u pitanje pravilnost i zakonitost pobijane odluke, to je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke ove presude.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužene za dosuđenje troškova odgovora na reviziju, u stavu drugom izreke, na osnovu čl. 154. i 165. Zakona o parničnom postupku, budući da ovi troškovi nisu bili potrebni za vođenje parnice.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić