Presuda Vrhovnog kasacionog suda o visini rehabilitacionog obeštećenja za nepravednu osudu

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Stanisavljević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda suda u Beogradu Gž 9601/19 od 14.05.2020. godine, u sednici održanoj 09.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9601/19 od 14.05.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 564/18 od 22.05.2019. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode isplati 4.800.000,00 dinara. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati preko dosuđenih 4.800.000,00 dinara do traženih 14.415.000,00 dinara, za 9.615.000,00 dinara. Stavom trećim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužana da na ime naknade materijalne štete isplati 19.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužana da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati preko dosuđenih 19.500,00 dinara do traženih 235.500,00 dinara, za 215.500,00 dinara. Stavom petim izreke utvrđeno je da je povučena tužba tužioca u delu zahteva kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu uplati u Fond PIO radni staž u trajanju od 1922 dana. Stavom šestim izreke obavezana je tužana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 216.200,00 dinara. Stavom sedmim izreke odbijen je zahtev tužioca za oslobađanje obaveze plaćanja troškova postupka u ovom sporu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9601/19 od 14.05.2020. godine, stavom prvi izreke odbijene su žalbe tužioca i tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud kao revizijski pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je presudom Vojnog suda u Beogradu IK 359/86 od 19.01.1987. godine, koja je potvrđena presudom Vrhovnog vojnog suda u Beogradu K 120/87 od 16.04.1987. godine, oglašen krivim za krivično delo odbijanje primanja i upotrebe oružja iz člana 202. stav 1. KZ SFRJ, zbog čega je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, koju je izdržao u periodu od 19.12.1986. godine do 06.02.1989. godine. Tužilac je presudom Vojnog suda u Beogradu IK 581/93 od 21.10.1993. godine ponovo oglašen krivim za krivično delo neizvršenje i odbijanje izvršenja naređenja iz člana 201. stav 1. KZJ, zbog čega je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine. Navedena presuda je preinačina presudom Vrhovnog vojnog suda u Beogradu K 400/93 od 01.02.1994. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji tako što mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci, koju je izdržavao u periodu od 17.09.1993. godine do 17.03.1994. godine. Tužilac je bio lišen slobode ukupno 961 dan.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Subotici Reh 34/16 od 16.05.2017. godine usvojen je zahtev za rehabilitaciju tužioca i utvrđeno da su navedene presude ništave od trenutka donošenja, kao i njihove pravne posledice. Navedenim rešenjem utvrđeno je da je tužilac bio osuđen jer je odbio da primi oružje odnosno obuče vojnu uniformu iz razloga što je pripadnik Verske zajednice „Jehovini svedoci“ i vera mu zabranjuje nošenje oružja i uniforme. Odluke vojnih sudova nisu bile u skladu sa međunarodnim pravnim aktima koje je ratifikovala SFRJ i tim odlukama je povređeno pravo na prigovor savesti tužioca – pravo da se odbije izvršenje vojne obaveze u službi sa oružjem iz verskih razloga, koje proizlazi iz prava na slobodu misli, savesti i veroispovesti. Tokom izdržavanja kazne zatvora tužilac se osećao izolovano i poniženo, bio je mlada osoba i trpeo je pritisak da promeni svoj stav o vojnoj obavezi. Po izlasku na slobodu imao je teškoće da se uklopi u životnu i radnu sredinu, bilo mu je otežano da se profesionalno afirmiše. Ljudi su ga podozrivo gledali jer je osuđivano lice. Tužilac je podneo zahtev za rehabilitaciono obeštećenje tuženoj, ali sporazum nije postignut.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, primenom člana 26. Zakona o rehabilitaciji u vezi sa članom 154. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojili tužbeni zahtev i tužiocu dosudili rehabilitaciono obeštećenje – na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode 4.800.000,00 dinara i naknadu materijalne štete 19.500,00 dinara na ime troškova za sastav zahteva kojim je iniciran obavezan postupak sporazumnog određivanja naknade, propisan članom 27. Zakona o rehabilitaciji, dok su u preostalom delu odbijeni tužbeni zahtevi.

Pravilno je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o tužiočevom zahtevu za naknadu štete.

Naime, odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/11), propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Dakle, osnov za tužiočevo potraživanje (kao rehabilitovanog lica) novčane naknade za nematerijalnu štetu koju trpi u vidu duševnih bolova zbog neosnovane osude i lišenja slobode sadržan je u citiranoj odredbi Zakona o rehabilitaciji, a ostvaruje se u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Vidovi pravno priznate nematerijalne štete, kao i uslovi i kriterijumi za odmeravanje i dosuđivanje pravične novčane naknade regulisani su članom 200. Zakona o obligacionim odnosima koji, između ostalog, propisuje da će sud za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o njenoj visini, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Saglasno navedenom, pravična novčana naknada koja se dosuđuje u skladu sa navedenim zakonskim odredbama predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševnoj sferi oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost. Naime, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode. Shodno tome, za tu štetu dosuđuje se jedan iznos naknade, pri čijem se odmeravanju uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, porodični i društveni status, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela koji su mu stavljeni na teret, vreme trajanja i uslovi lišenja slobode, mogućnost zaposlenja i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova i patnji. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na osnovu svih utvrđenih bitnih okolnosti konkretnog slučaja i nastalih posledica situacije u kojoj se tužilac našao, pravilno odlučili kada su delimično usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode isplati 4.800.000,00 dinara, koji iznos je odmeren pravilnom primenom člana 200. ZOO, i u skladu je sa ciljem kome služi naknada nematerijalne štete, te predstavlja pravično i adekvatno obeštećenje za duševne patnje tužioca usled povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti, što suprotne navode revizije čini neosnovanim. Ovo posebno ako se ima u vidu da je primarna moralna satisfakcija ostvarena donošenjem odluke o rehabilitaciji tužioca i uklanjanju iz pravnog poretka ništavih sudskih odluka. Stoga su neosnovani navodi revizije o diskriminaciji tužioca u odnosu na lica koja potražuju i ostvaruju sudsku zaštitu prava na naknadu štete zbog neosnovanog pritvora dosudom većih iznosa, upravo iz razloga što se ne radi o licima u istoj činjeničnopravnoj situaciji. Tužilac je (delimičnu) satisfkaciju doživeo prvenstveno u postupku rehabilitacije donošenjem i objavljivanjem odluke koja predstavlja priznanje i deklaraciju države za nezakonito postupanje prema tužiocu kao rehabilitovanom licu, što je, iako nedovoljna satisfakcija, u znatoj meri umanjilo duševne bolove tužioca zbog neosnovnaog lišenja slobode. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iznos dosuđen tužiocu za traženi vid nematerijalne štete, zajedno sa ostalim merama (rehabilitacija, odluka nadležnog državnog organa, odnosno priznanje države da je ovde učinjena velika greška i drugo) može da dovede do uspostavljanja poremećene psihičke ravnoteže kod tužioca zbog učinjenih povreda njegovih prava. Dosuđivanje višeg iznosa novčane naknade bilo bi protivno članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić