Ukinute presude o nedopuštenosti izvršenja zbog nepostojanja upisa prava svojine

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj.

Odredbom člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18) je propisano da se posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Ispunjenost uslova za izuzetnu reviziju i dozvoljenost revizije ceni Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Predmet odlučivanja u ovoj parnici je nedopuštenost izvršenja u odnosu na porodičnu stambenu zgradu po prigovoru (tužbi) trećeg lica. O tom zahtevu sudovi su odlučili na način koji odstupa od sudske prakse zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke rešenja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 11.10.2012. godine kod Osnovnog suda u Novom Sadu pokrenut je izvršni postupak poverioca, ovde tužene banke, protiv izvršnog dužnika BB, pa je Osnovni sud u Novom Sadu odredio izvršenje pod brojem Iv 9368/12 na osnovu verodostojne isprave – menice. Predmet izvršenja, između ostalog, je porodična stambena zgrada koja je i predmet ove parnice. Na određeno izvršenje ovde tužilac AA je kao treće lice podneo prigovor kojim je zatražio da se izvršenje na nepokretnosti čiji je vlasnik proglasi nedopuštenim, te je upućen na parnicu. U odnosu na predmetnu nepokretnost, tužilac je kao kupac sa BB zaključio kupoprodajni ugovor koji je overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu 24.04.2012. godine za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 43.000 evra u dinarskoj protivvrednosti od 4.773.000,00 dinara koji deo cene je kupac u trenutku overe ugovora već isplatio, a obavezao se da će ostatak cene isplatiti do septembra 2012. godine. Tužilac je stupio u posed nepokretnosti odmah nakon zaključenja, odnosno overe kupoprodajnog ugovora. Prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji, tužilac nije znao za predmetni dug koji BB ima prema tuženoj banci, niti je on to rekao tužiocu, smatrajući da je dug koji ima prema banci obezbeđen menicom kao sredstvom obezbeđenja, pa je smatrao da pošto za taj dug nije ustanovljena hipoteka nema potrebe da se to i unosi u odredbe ugovora o kupoprodaji. Tužilac je znao da na predmetnoj nekretnini postoje upisane dve hipoteke, a povodom kojih je tužilac pristao da obe isplati, što je učinio, te su po isplati hipoteke brisane uz saglasnost poverilaca Agrobanke i Unicredit banke. Tužilac je 31.01.2013. godine platio porez na promet apsolutnih prava za predmetnu nepokretnost, a podneo je i pismeni zahtev za uknjižbu nadležnim službama 06.02.2013. godine, a zabeležba rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu je zavedena 29.10.2012. godine.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi nalaze da je tužiočev tužbeni zahtev osnovan jer je tužilac u toku postupka dokazao da na predmetu izvršenja poseduje pravo koje sprečava izvršenje odnosno da je tužilac vlasnik predmetne nepokretnosti bio u trenutku kada je doneto rešenje o izvršenju na toj nepokretnosti, bez obzira što to svoje pravo svojine nije uknjižio u javnim knjigama.

Ovakav zaključak nižestepenih sudova se ne može prihvatiti jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, što se osnovano navodi u reviziji tuženog. Prema odredbi člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa proizilazi da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Tužilac je posedovao pravni posao – ugovor za sticanje prava svojine, ali nije izvršio uknjižbu nepokretnosti u javne knjige, te se otuda ne može prihvatiti stav nižestepenih sudova da je tužilac dokazao da ima pravo svojine na predmetu izvršenja. Stoji činjenica koju navodi drugostepeni sud da mogu postojati i druga prava koja sprečavaju izvršenje, ali u konkretnom slučaju sporno je i pravo državine tužioca, njegova savesnost i drugo što navodi drugostepeni sud u svojoj odluci, jer se tužena u reviziji poziva na drugu odluku ovog suda (Rev 3514/2018 od 15.05.2018. godine) kojom je u istom činjenično-pravnom stanju odlučeno suprotno, odnosno pobijen je i osnov za sticanje svojine, osporena savesnost i drugo. Ova presuda jeste pomenuta tek u reviziji, ali o njoj ovaj sud mora da vodi računa jer služi kao dokaz za različitu sudsku praksu što je i bitno za prihvatanje i odlučivanje o ovoj vrsti revizije. Ova okolnost je takođe razlog zbog koga je ovaj sud prihvatio da odlučuje o izuzetnoj reviziji u konkretnom slučaju.

Sve napred navedeno su razlozi zbog kojih je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno, pa će ponovo oceniti postojanje pravnog osnova za sticanje svojine u konkretnom slučaju, pitanje savesnosti, kao i činjenicu da tužilac nije svoje pravo upisao u javnu knjigu, pa će na osnovu svega toga doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić