Odgovornost države za štetu zbog izgubljene dobiti i upravnog propusta

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a takođe tužilac je i lično izjavio reviziju protiv navedene presude, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca izjavljena preko punomoćnika advokata nije osnovana, a da je revizija koju je tužilac izjavio lično, nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 104. ZPP, navodima da je drugostepeni sud odlučivao o neblagovremenoj žalbi tužene. Naime, prema stanju i sadržini povratnice u predmetu, tuženoj je prvostepena presuda dostavljena 15.01.2020. godine. Tužena je izjavila žalbu protiv prvostepene presude koja je predata Prvom osnovnom sudu u Beogradu dana 28.01.2020. godine. Taj sud je vratio žalbu Državnom pravobranilaštvu s obzirom da se ne odnosi na predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu, nakon čega je žalba sa obaveštenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljena Višem sudu u Beogradu, kao prvostepenom sudu u ovom predmetu, dana 06.02.2020. godine. Po članu 104. stav 1. ZPP podnesak koji je vezan za rok je blagovremen ako je podnet sudu pre isteka roka, a po stavu 7. da ako je podnesak koji je vezan za rok predat ili upućen nenadležnom sudu pre isteka roka, a stigne nadležnom sudu posle isteka roka, smatraće se da je podnet na vreme, ako se njegovo podnošenje nenadležnom sudu može pripisati neznanju ili očiglednoj omašci podnosioca. Žalba se podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud i protivnu stranku (član 377. ZPP), a stranka može da izjavi žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku do 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude ako u ovom zakonu nije drukčije propisano (član 367. stav 1.). Budući da je kao prvostepeni sud u ovom predmetu postupao Viši sud u Beogradu (imajući u vidu vrednost predmeta spora) dostavljanje žalbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu koji je nenadležni sud, pre isteka zakonskog roka za izjavljivanje žalbe, ima za posledicu da je žalba podneta blagovremeno, jer je nesumnjivo da je podnošenje žalbe nenadležnom sudu očigledna omaška podnosioca. To je jedan od razloga za primenu člana 104. stav 7. ZPP, pa su bez uticaja revizijski navodi da je zastupnik tužene Državno pravobranilaštvo i da se podnošenje žalbe nenadležnom sudu ne može pripisati neznanju već profesionalnoj grešci, s obzirom da navedena zakonska odredba ne vezuje primenu navedene odredbe i očiglednu omašku podnosioca za njegovo stručno znanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem JVP „Srbija vode“ Beograd VPC „Dunav“ Novi Sad od 08.12.1998. godine, tužiocu su izdati vodoprivredni uslovi u vezi sa izradom tehničke dokumentacije za izgradnju marine „Bjanka“ na desnoj obali reke Dunav km 1171 + 685 – 1171 + 755 uzvodno od hotela Jugoslavija. Uslovima je predviđeno da Marina ima karakter privremenog objekta pa tehnička rešenja moraju biti u saglasnosti sa tim uslovima. Rešenjem od 22.03.2000. godine, JVP „Srbija vode“ Beograd, VPC „Dunav“ Novi Sad, izdata je vodoprivredna saglasnost tužiocu za izgradnju privremene marine „Bjanka“ sa upravno-poslovnim objektnom na navedenoj lokaciji između marine „Sveti Nikola“ i marine Kluba ljubitelja Save i Dunava „4. Juli“. Prema izdatoj saglasnosti objekti se postavljaju na vodnom zemljištu i imaju privremenu saglasnost sa aspekta vodoprivredne nadležnosti. Rešenjem JVP „Srbija vode“ Beograd, VC „Dunav“ Novi Sad od 26.08.2002. godine, tužiocu je produžena važnost saglasnosti od 22.03.2000. godine, s tim da istoj prestaje važnost nakon dve godine, ukoliko u tom periodu investitor ne otpočne sa izvođenjem radova, budući da se radi o objektima na vodi koji su privremenog karaktera, pa je i saglasnost sa aspekta vodoprivredne nadležnosti privremena. Između JVP „Srbija vode“ Beograd, VPC „Dunav“ Novi Sad, kao davaoca i tužioca, kao korisnika zaključen je ugovor o korišćenju vodnog zemljišta broj 40/25 dana 11.01.2001. godine, a zatim i aneks tog ugovora, tako što je u članu 2. ugovora predviđeno da predmetno zemljište korisnik koristi za izgradnju marine „Bjanka“ pridržavajući se u svemu rešenja o izdavanju vodoprivredne saglasnosti od 22.03.2000. godine, dok je u članu 4. aneksa ugovora predviđeno da se ugovor zaključuje na period od pet godina od 17.10.2003. godine, s tim da su ugovorne strane saglasne da se po isteku ovog perioda, aneksom ugovora može produžiti trajanje korišćenja predmetnog zemljišta. Tužilac je 15.06.2001. godine, zaključio ugovor o poslovno- tehničkoj saradnji sa PD „Ardifa“ Beograd, na osnovu koga je planirao izgradnju marine „Bjanka“ sa upravno-poslovnim objektom na površini od 4200 m2 akvatorije, a zatim je 22.01.2004. godine, zaključen i aneks tog ugovora nakon čega je tužilac pristupio finansiranju i realizaciji izrade idejnog projekta Marine. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K 9186/10 od 09.06.2011. godine odbijena je optužba protiv okrivljenog, ovde tužioca da je nabavio radi upotrebe lažnu javnu ispravu – elaborat priobalja i akvatorija rukavca reke Dunav od Preduzeća za proizvodnju peska, šljunka i transport robe PIM „Ivan Milutinović“ a koju je upotrebio prilikom dobijanja vodoprivredne saglasnosti od 22.03.2000. godine, kao i svu dalju potrebnu dokumentaciju neophodnu za izgradnju marine „Bjanka“ čime bi izvršio krivično delo falsifikovanja isprave. Iz navedene presude sledi da potvrda koju je okrivljenom dao geometar nema karakter javne isprave da bi okrivljeni mogao biti osnovano sumnjiv da je izvršio krivično delo iz člana 355. stav 1. KZ, a ne i krivično delo iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ, pa kako je za krivično delo iz člana 355. stav 1. propisana kazna zatvora od 3 godine, to je za to delo nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja 02.06.2011. godine. U delu akvatorija ustupljenog tužiocu, odobrenje za zauzeće tog akvatorija od ranije je imala Marina „Ljubitelja Save i Dunava 4. Juli“ u površini od 2500 m2 i tu je držala objekte na vodi. Zaključkom Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 04.03.2002. godine, dozvoljeno je izvršenje rešenja vodoprivrednog inspektora i naloženo da „Ljubitelji Save i Dunava – marina 4. Juli“ Zemun, ukloni objekte na vodi na desnoj obali Dunava sa lokacije za koju je tužilac dobio vodoprivredne uslove o korišćenju tog dela priobalja. Dana 22.07.2004. godine, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede zaključilo je ugovor sa PD „Beopromet“ AD Beograd, radi uklanjanja privezanih usidrenih i drugih plovnih objekata sa obalaskog i priobalskog prostora koji je predviđen za izgradnju marine „Bjanka“, a 16.08.2004. godine Republički vodoprivredni inspektor je zahtevao od MUP-a asistenciju za 30.08.2004. godine, radi pristupanja izvršenju rešenja prinudnim putem, ali do sprovođenja izvršenja nije došlo. Tužilac je vodio upravni postupak za izdavanje, odobrenja za izgradnju, odnosno lokacijske dozvole za postavljanje Marine „Bjanka“ i rešenjem nadležnog organa od 29.10.2010. godine, odbijen je njegov zahtev za izdavanje lokacijske dozvole, a koje rešenje je poništeno odlukom Upravnog suda od 23.02.2012. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Zatim je presudom Upravnog suda od 15.09.2014. godine, takođe poništeno novo rešenje nadležnog organa od 17.04.2012. godine kojim je odbijen tužiočev zahtev za izdavanje lokacijske dozvole i predmet je vraćen pravnom sledbeniku Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Republike Srbije na ponovno odlučivanje. Tužilac u ovoj parnici traži naknadu štete isključivo zbog nepostupanja organa tužene da ukloni objekte Marine „4. Jul“ kojima je zauzet akvatorij za koji je tužiocu data dozvola za korišćenje radi izgradnje Marine „Bjanka“ i to u visini izgubljene dobiti na ime godišnjeg prihoda u vremenskom periodu od 01.10.2003. do 27.12.2011. godine, u iznosu koji je utvrđen nalazom i mišljenjem veštaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je potraživanje naknade štete zastarelo za period od 01.10.2003. do 27.12.2008. godine i u tom delu je odbio tužbeni zahtev primenom člana 376. ZOO, dok je u preostalom delu usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu na osnovu članova 172. i 189. ZOO, prouzrokovanu propuštanjem organa tužene da sprovede izvršenje rešenja o uklanjanju objekata koji su pripadali Marini „4. Juli“ čije je izvršenja prinudnim putem bilo zakazano za 30.08.2004. godine, ali nije sprovedeno, pa tužilac nije mogao da započne sa svojim projektom izgradnje i ostvari očekivanu dobit u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem veštaka.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo stanovište prvostepenog suda u pogledu ocene prigovora zastarelosti potraživanja, nalazeći da je u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete za period od 01.03.2003. godine zaključno sa 26.12.2008. godine zastarelo, protekom roka od tri godine od nastanka štete (koja nastaje sukcesivno), s obzirom da je tužba u ovoj parnici podneta 27.12.2011. godine, a navedenom odredbom je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Međutim, drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište u pogledu osnova odgovornosti tužene za štetu u vidu izmakle dobiti, zbog nesprovođenja izvršenja rešenja o uklanjanju objekata Marine „4. Juli“, za period od 27.12.2008. godine do 27.12.2011. godine. Po nalaženju drugostepenog suda činjenica da organ tužene nije sproveo izvršenje rešenja vodoprivrednog inspektora i uklonio navedene objekte sa akvatorija koji je dat tužiocu na korišćenje, radi izgradnje Marine „Bjanka“, bilo je od uticaja na mogućnost izvršenja zaključenog ugovora o korišćenju plovnog zemljišta od 11.01.2001. godine sa aneksom, ali i da je tužilac koristio vodno zemljište, nisu bili ispunjeni uslovi da pristupi izgradnji marine „Bjanka“ jer je za to bilan potrebna važeća vodoprivredna saglasnost u smislu odredaba Zakona o vodama, kao i lokacijska dozvola u smislu tada važećeg Zakona o planiranju i izgradnji. Naime, izdata vodoprivredna saglasnost je istekla 26.08.2004. godine, budući da je izdata 26.08.2002. godine, sa trajanjem od dve godine, pa tužilac bez vodoprivredne saglasnosti i bez lokacijske dozvole nije mogao da pristupi izgradnji Marine i ne postoji uzročno-posledična veza između propuštanja organa tužene da ukloni objekte Marine „4. Juli“ i očekivane dobiti radom Marine „Bjanka“ jer nisu bili ispunjeni uslovi da se otpočne njena izgradnja. Zato je u navedenom usvajajućem delu prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se navodima revizije ukazuje da je izneto stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave po članu 35. stav 2. Ustava Republike Srbije. Prema odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Povreda zakona (podzakonskog ili opšteg akta) mora da bude očigledna i jasna da predstavlja uzrok štete (uzročna veza je nužan i neophodan uslov za prouzrokovanje štete). Po članu 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, pri čemu se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Da bi se ostvarilo pravo na naknadu štete po osnovu izmakle koristi potrebno je da se ispune sledeći uslovi: da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da se mogla očekivati po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima i da je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Tužilac je prema utvrđenom činjeničnom stanju sa JVP „Srbija vode“ Beograd, VPC „Dunav“ Novi Sad zaključio ugovor o korišćenju vodnog zemljišta dana 11.01.2001. godine, a zatim i aneks tog ugovora, tako što je predviđeno da se ugovor zaključuje na period od pet godina od 17.10.2003. godine, s tim da se može produžiti trajanje korišćenja predmetnog zemljišta. Međutim, tužilac u periodu za koji traži naknadu štete nije ishodovao odobrenje za izgradnju objekta Marine „Bjanka“, odnosno lokacijsku dozvolu, a izdata vodoprivredna saglasnost od 26.08.2002. godine, sa trajanjem od dve godine je istekla 26.08.2004. godine, pa se shodno navedenim odredbama materijalnog prava nije moglo po redovnom toku stvari osnovano očekivati ostvarenje dobiti radom Marine „Bjanka“. Kada je reč o korišćenju i upotrebi voda moraju se imati u vidu zakonski propisi o načinu i uslovima upotrebe i korišćenja voda za određenu namenu. Prema odredbama Zakona o vodama („Službeni glasnik RS“ broj 46/91 ... 30/2010) u članu 17. propisano je da se vodoprivrednom saglasnošću utvrđuje da je tehnička dokumentacija za objekte i radove, urađena u skladu sa vodoprivrednim uslovima. Ako se izgradnjom objekta ili izvođenjem radova ne otpočne u roku od dve godine vodoprivredna saglasnost prestaje da važi. Navodi revidenta da je tužilac posedovao odobrenje za gradnju Marine „Bjanka“, nemaju uporišta u utvrđenom činjeničnom stanju, kod utvrđenog da je u upravnom postupku za izdavanje, odobrenja za izgradnju, odnosno lokacijske dozvole za postavljanje Marine „Bjanka“, rešenjem nadležnog organa od 29.10.2010. godine, odbijen tužiočev zahtev za izdavanje lokacijske dozvole (rešenje je poništeno odlukom Upravnog suda od 23.02.2012. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje), a zatim je presudom Upravnog suda od 15.09.2014. godine, takođe poništeno novo rešenje nadležnog organa od 17.04.2012. godine kojim je takođe odbijen tužiočev zahtev za izdavanje lokacijske dozvole i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Sledom navedenog pravilno je stanovište drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu štete u visini izgubljene dobiti koju bi ostvarivao radom Marine „Bjanka“, u periodu od 27.12.2008. godine do 27.12.2011. godine, iz razloga što nadležni organ tužene nije sproveo izvršenje rešenja o uklanjanju objekata marine „Ljubitelji Save i Dunava – 4. Juli“ Zemun. Navodi revizije da su presudama Upravnog suda poništena rešenja kojima je odbijen zahtev za izdavanje lokacijske dozvole, nisu činjenica koja je sama po sebi osnov odgovornosti tužene za štetu zbog nezakonitog ili nepravilnog rada organa u smislu navedenih zakonskih odredaba, jer se za pogrešno tumačenje pravnih akata (zakonskih i podzakonskih) po pravilu ne odgovara. Svaka nezakonitost ili nepravilnost u odlučivanju koja je za posledicu imala poništenje odluke organa uprave u upravnom postupku ili upravnom sporu, nema za posledicu pravo na naknadu štete. Sledom navedenog, kao neosnovani su ocenjeni i ostali revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije koju je izjavio tužilac lično u smislu člana 410. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena. Prema članu 85. stav 6. ZPP, stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat. Članom 410. stav 2. tačka 2. navedenog zakona, propisano je da je revizija nedozvoljena ako nije izjavljena preko punomoćnika advokata, izuzev kada je stranka advokat. U konkretnom slučaju, reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, izjavio je i tužilac lično, pa je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Za Predsednika veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković