Rešenje o nedozvoljenosti posebne revizije u sporu o ništavosti ugovorne odredbe o troškovima kredita

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Odlučujući o izuzetnoj dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 87/18), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi moglada se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP, za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj. Iako tužena ima pravo na naknadu troškova obrade kredita, u ovoj parnici tužbeni zahtev je usvojen i utvrđeno da su ništave odredbe četiri ugovora o gotovinskom kreditu koje je tužilja zaključila sa tuženom bankom 31.07.2013. godine i kojim je predviđena obaveza tužilje da na ime fiksne jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva plati 1,5% od iznosa odobrenog kredita odnosno minimum 1.600,00 dinara, ugovora od 01.08.2013. godine kojim je predviđena obaveza tužilje da na ime fiksne jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva plati 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara, ugovora od 25.05.2016. godine kojim je predviđena obaveza tužilje da na ime fiksne jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva plati iznos od 2% od iznosa odobrenog kredita odnosno minimum 1.600,00 dinara i ugovora od 27.07.2017. godine kojim je predviđena obaveza tužilje da na ime fiksne jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva plati 1,5% iznosa odobrenog kredita odnosno minimum 1.600,00 dinara. Tužena nije dokazala na šta se odnose troškovi naknade za obradu kreditnog zahteva u navedenim procentima u svakom ugovoru, kao i koji su to stvarni troškovi tužene za obradu kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje. Kako odluka u sporovima sa takvim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno od činjenice da li je tužena (na kojoj je teret dokazivanja) dokazala opravdanost, namenu i visinu troškova koji su od tužilje kao klijenta naplaćeni, to odluke u kojima je drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužni i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Stoga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, a takođe nema potrebe ni za odlučivanjem o reviziji tužene radi novog tumačenja prava, te je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, a stavom 4. istog člana propisano je da se kao sporovi male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana. Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj parnici podneta je 19.06.2018. godine, radi utvrđenja ništavosti dela ugovora o kreditu i isplate na ime sticanja bez osnova. Vrednost predmeta spora koja je određena u tužbi je 51.000,00 dinara.

Imajući u vidu da u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da je reč o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tužene nedozvoljena, na osnovu člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić