Odbijena revizija: Nema povraćaja zakupnine plaćene nakon sticanja prava na otkup

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijene presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti niti bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP jer je drugostepeni sud pobijenu odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu je kao profesionalnom oficiru za njega i članove porodice dodeljen u zakup stan u ... u ul. ... ..., stan broj ... na ... spratu površine 82,07m2 i tužilac je sa Vojnograđevinskom direkcijom zaključio ugovor o zakupu stana 23.11.1999. godine. Zahtev za otkup stana koji je tužilac podneo 09.02.2000. godine, tužena je odbila jer je tužilac bio raspoređen na vojnu službu u ... . Ta okolnost se promenila kada je raspoređen u vojnu jedinicu u ... i tužilac je 25.05.2004. godine, podneo predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana. Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje R1 113/04 od 06.02.2006. godine koje zamenjuje ugovor o otkupu stana između tužioca kao kupca i tužene Državne zajednice SCG - Ministarstvo odbrane - Vojnograđevinska direkcija kao nosioca prava raspolaganja na stanu. Ovim rešenjem je utvrđeno da otkupna cena stana na dan 30.11.2005. godine iznosi 786.346,13 dinara sa rokom plaćanja od 40 godina u 480 mesečnih rata u iznosu od po 2.047,78 dinara, koje se plaćaju do petog u mesecu za tekući mesec i da prva rata dospeva na naplatu u roku od osam dana od pravnosnažnosti rešenja. Odlučeno je i da se uspostavi hipoteka na stanu radi obezbeđenja potraživanja prodavca u iznosu otkupne cene i naložen je upis hipoteke na osnovu rešenja. Tužena nije izjavila žalbu na rešenje, a tužilac se žalio samo zbog toga što sud nije odlučio o troškovima postupka. Ta žalba je tretirana kao predlog za donošenje dopunskog rešenja i sud je o troškovima postupka odlučio dopunskim rešenjem od 24.12.2010. godine. Rešenje u pogledu odluke o glavnoj stvari postalo pravnosnažno 11.04.2006. godine. Tužena je sve do uplate prve rate otkupne cene tužioca smatrala zakupcem stana i u skladu sa ugovorom o zakupu obračunavala zakupninu i slala tužiocu uplatnice. Tužilac je plaćao zakupninu do septembra 2009. godine u iznosima opredeljenim tužbenim zahtevom. Prvu ratu otkupne cene je platio u februaru 2010. godine i od tada mu tužena nije obračunavala zakupninu i nije mu slala uplatnice.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu utvrđenih novčanih iznosa na ime neosnovanog obogaćenja za period 11.04.2006. godine do septembra 2009. godine, do kada je tužilac plaćao zakup za stan po uplatnicama koje mu je slala tužena. Smatrao je da je tužilac zakup za stan plaćao tuženoj (za navedeni period) bez pravnog osnova jer je rešenjem koje zamenjuje ugovor o otkupu stana od 06.02.2006. godine, utvrđena visina ugovorene cene za otplatu stana na rate, zbog čega je tužena u obavezi da mu isplati novčane iznose za koje se neosnovano obogatila u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Ocenio je da se u konkretnom slučaju ne može isključiti pravo da se zahteva vraćanje iz člana 211. ZOO, (kojim je za situaciju kada neko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, propisano da nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao to pravo ili ako je platio da bi izbegao prinudu) jer je zaključio da je tužilac plaćao zakupninu da bi izbegao prinudu pošto mu je tužena redovno mesečno slala uplatnice.

Drugostepeni sud je zauzeo suprotno stanovište, nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio institut sticanja bez osnova iz člana 210. ZOO i zato je odbio tužbeni zahtev za isplatu iznosa primljenog po osnovu zakupnine. Ocenio je da je tužilac uplaćivao mesečnu zakupninu tuženoj, u periodu posle donošenja navedenog rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana, iako je znao da je pravnosnažnošću rešenja u pogledu glavnog zahteva (11.04.2006. godine) prestala njegova obaveza iz ugovora o zakupu, odnosno da nakon otkupa nije dužan da plaća zakupninu, budući da je bio u obavezi da već u roku od 8 dana od tada uplati prvu ratu otkupne cene. Kako tužilac nije dokazao da je zadržao pravo na vraćanje ili da je tuženoj isplaćivao zakupnine kako bi izbegao prinudu, zaključio je da je znao da plaća nedugovano i da zato nema pravo da traži vraćanje na osnovu člana 211. ZOO.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud, suprotno revizijskim navodima, pravilno primenio materijalno pravo.

Pravni osnov tužbenog zahteva u ovom sporu je materijalnopravni institut sticanja bez osnova iz odredbe čl. 210. ZOO koji postoji u slučaju kad neki deo imovine jednog lica pređe na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, kao i u slučaju kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. U oba slučaja sticalac je dužan da primljeno vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Međutim, ovo pravilo vraćanja ima izuzetak propisan u članu 211. istog zakona, za situaciju kada neko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti. Tada nema pravo da zahteva vraćanje, osim u slučajevima koji po pravilnom pravnom stanovištu drugostepenog suda nisu ispunjeni, s obzirom na to da se postupanje tužene (slanjem uplatnice) ne može smatrati prinudom.

Nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zato što se okolnost da je tužena slala uplatnice za plaćanje zakupnine u situaciji kada je tužilac znao za pravnosnažnost rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana, svakako i po stanovištu ovog suda ne može tretirati kao prinuda. Osim toga, tužilac je mogao da se obrati tuženoj i informiše o razlozima slanja.

U revizijskom postupku se raspravljaju pravna, a ne i činjenična pitanja, pa predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi u reviziji u kojima se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje jer to nije dozvoljen revizijski razlog prema članu 407. stav 2. ZPP.

Pravilna je odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Kako se revizijom ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane drugostepene presude Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić