Odluka Vrhovnog kasacionog suda o dugu i sticanju bez osnova

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu izreke pod stavom dva tačka dva kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime sticanja bez osnova plati iznos od 826.290,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.04.2007. godine do konačne isplate, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu reviziju u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, na koje se neosnovano ukazuje revizijom, jer je drugostepeni sud u toku postupka pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku, pa je odlučio pravilnom primenom člana 386. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio vlasnik i osnivač preduzeća „VV“ d.o.o. iz ..., sada u stečaju. To preduzeće i tuženi su dana 02.11.2006. godine, zaključili predugovor o kupoprodaji stana površine 41,50 m2, sa pravom sukorišćenja kp.br. ... KO ... za iznos kupoprodajne cene od 35.280 evra. U članu 3. predugovora je ugovoreno da prodavac prodaje kupcu opisani stan sa etažnim grejanjem, a da kupac kupuje stan za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 35.280 evra i prodavcu kupoprodajnu cenu obezbeđuje kroz kompenzaciju međusobnih potraživanja i dugovanja – obezbeđuje kompletnu unutrašnju stolariju saglasno glavnom projektu i dogovoru sa glavnim izvođačem građevinskih radova oko broja i završne obrade zidova i mera za postavljanje stolarije. Nakon toga, zaključen je ugovor o kupoprodaji između navedenih stranaka, koji je overen pred Opštinskim sudom u Užicu dana 31.01.2007. godine pod Ov. br. 589/07. Na osnovu navedenog ugovora o kupoprodaji utvrđeno je da je isti zaključen između Preduzeća „VV“ d.o.o. ... (koga je zastupao ovde tužilac) kao prodavca i kupca ovde tuženog BB i njegove supruge GG, oboje iz ... Tim ugovorom kupci su od prodavca kupili navedeni stan opisan u predugovoru, kao i pravo sukorišćenja parcele kp. br. ... KO ..., za iznos kupoprodajne cene od 35.280 evra. U ugovoru je navedeno da su kupci prodavcu isplatili na ime kupoprodajne cene iznos od 23.500 evra, a ostatak kupoprodajne cene u iznosu od 11.780 evra se obavezuju da isplate putem kredita kod poslovne banke. Na osnovu izvoda broj 28 od 09.02.2007. godine utvrđeno je da je na račun „VV“ d.o.o. ..., Banka ... dana 09.02.2007. godine uplatila iznos od 940.279,60 dinara (preračunato u evre 11.780 evra), po osnovu kredita na ime GG. Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđeno je da navedeni iznos od 940.279,60 dinara nije sporan u smislu izvršene uplate iz kredita GG i da taj iznos preračunat u evre po srednjem kursu na dan 09.02.2007. godine iznosi 11.780 evra, odnosno predstavlja drugi deo kupoprodajne cene stana, shodno zaključenom ugovoru o kupoprodaji Ov. 589/07 od 31.01.2007. godine. Presudom Privrednog suda u Užicu P 371/2014 od 29.10.2015. godine, stavom drugim izreke, obavezan je tuženi – protivtužilac „VV“ d.o.o. u stečaju da tužiocima – protivtuženima BB i GG iz ..., izluči iz stečajne mase stan broj ... na trećem spratu površine 37,78 m2, postojeći u stambenoj zgradi na parceli ... KO ... u ulici ... u ..., a stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev da se obavežu tužioci – protivtuženi BB i GG da tuženom – protivtužiocu „VV“ d.o.o. u stečaju solidarno plate 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i iznos od 32.180 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate počev od 31.01.2007. godine pa do isplate, pri čemu se iznos od 32.180 evra odnosi na kupoprodajnu cenu stana, a iznos od 3.000 evra na ime farbanja stolarije. Uvidom u tri priznanice br. 125/7 utvrđeno je da je ista sačinjena dana 24.03.2007. godine na iznos od 3.500 evra u kojoj je navedeno da tuženi je od tužioca primio navedeni iznos na ime povraćaja – ostatka uplaćenog na ime dela kupoprodajne cene, priznanice broj 108/07 utvrđeno da je sačinjena 03.02.2007. godine na iznos od 3.000 evra na kojoj piše kao i na prethodnoj i uvidom u treću priznanicu bez datuma, upisano je da tuženi potvrđuje da je od tužioca primio iznos od 3.000 evra na ime dela ugovorene cene za izradu stolarije za stambeni objekat ..., a zbir svih novčanih iznosa prema tim priznanicama iznosi 9.500 evra. Uvidom u nalog za uplatu od 03.04.2007. godine utvrđeno je da je tuženi na račun u korist Preduzeća „VV“ d.o.o. ... dana 03.04.2007. godine uplatio iznos od 826.290,00 dinara, a kao svrha uplate je naznačeno „kupoprodajni ugovor“.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zathev tužioca osnovan u celosti, pa je odlučio kao u izreci prvostepene presude.

Drugostepeni sud je odlučujući po žalbi tuženog zaključio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo – član 210. ZOO zauzimajući pravni stav da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, obzirom da je u provedenom postupku utvrđeno da je iznos od 826.290,00 dinara tuženi uplatio na račun preduzeća tužioca „VV“ d.o.o. ... dana 03.04.2007. godine, pa je pravilnom primenom odredbe člana 394. stav 4. ZPP drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio kao u izreci stava 2. tačka 2. presude.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.); obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.).

Vrhovni kasacioni sud prihvata zaključak i pravni stav drugostepenog suda da je u provedenom postupku utvrđeno da je iznos od 826.290,00 dinara (protivvrednost 10.281 evra) uplaćen od strane tuženog na račun i u ime preduzeća tužioca „VV“ dana 03.04.2007. godine, te da navedeni iznos nije bio deo kupoprodajne cene ugovornih stranaka, obzirom da je utvrđeno da je deo kupoprodajne cene stana tuženi tužiocu isplatio kompenzacijom međusobnih dugovanja i potraživanja u napred navedenom iznosu (pa je u ugovoru o kupoprodaji i navedeno da su kupci isplatili na ime dela kupoprodajne cene stana iznos od 23.500 evra), te da ostatak kupoprodajne cene stana iznosi 11.780 evra (940.279,60 dinara) koji iznos je dana 09.03.2007. godine uplaćen na račun preduzeća tužioca, a koja sredstva (940.279,60 dinara) su dobijena kreditom koji je podigla supruga tuženog.

Kako je u provedenom postupku utvrđeno na osnovu naloga za uplatu od 03.04.2007. godine, tuženi na račun i u korist preduzeća tužioca „VV“ d.o.o. ..., dana 03.04.2007. godine uplatio iznos od 826.290,00 dinara, te da je prethodno na pisani način u celosti isplatio i kupoprodajnu cenu stana, to i po oceni Vrhovnog kasacionog suda nema mesta primeni odredbe člana 210. stav 1. ZOO, jer tužilac nije dokazao da je navedeni iznos od 826.290,00 dinara ostao u imovini tuženog po bilo kom osnovu.

Sa iznetih razloga, revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjeni su kao neosnovani.

Kako se razlozima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijanog dela drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu, pa je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić