Presuda o naknadi štete po osnovu izmakle koristi nakon raskida ugovora

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 5370/17 od 15.03.2018. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu stranaka i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 234/15 od 28.03.2017. godine, u stavovima III, IV, V, VI, VII i IX izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 234/15 od 28.03.2017. godine, u stavu II izreke, tako što je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži tuženom da mu na ime naknade štete po osnovu izgubljene dobiti isplati iznos od 8.534.888,14 dinara, odbijen kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju i dopunu revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18), pa je našao da je revizija delimično osnovana, delimično neosnovana i delimično nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, parnične stranke su zaključile ugovor o kupoprodaji stana dana 18.12.2003. godine, koji je raskinut pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 548/11 od 24.06.2013. godine, a tuženi je obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz četvorosobnog stana označenog brojem ..., površine 103,23 m2, na ... spratu zgrade u ulici ... broj ... u ... i da ga preda tužiocu. U navedenom stanu tuženi je boravio u periodu od 18.12.2003. godine (kada je zaključen ugovor o kupoprodaji), pa do 16.05.2016. godine (kada je iz stana iseljen). Odredbom člana 11. Ugovora o kupoprodaji, stranke su ugovorile da prodavac, tužilac, u slučaju raskida zadržava 5% od ukupne kupoprodajne cene na ime troškova poslovanja, što u odnosu na ugovorenu kupoprodajnu cenu od 159.664,20 evra iznosi 7.983,21 evra. Tuženi je tužiocu, na ime kupoprodajne cene stana isplatio iznos od 5.961.182,80 dinara, u tri tranše, tako što mu je dana 02.02.2004. godine isplatio iznos od 892.782,80 dinara, dana 19.02.2004. godine iznos od 4.170.000,00 dinara i dana 24.03.2004. godine, iznos od 898.400,00 dinara. Veštačenjem je utvrđeno da šteta po osnovu izmakle koristi na ime mesečne zakupnine za predmetni stan, u periodu od 18.12.2003. godine do dana veštačenja (31.12.2015. godine), iznosi 8.534.888,14 dinara. Podneskom od 23.11.2016. godine, tužilac je preinačio tužbu tako što je, uz postojeći, istakao i zahtev da sud tuženog obaveže da mu isplati iznos od 3.153.209,09 dinara na ime naknade štete po osnovu amortizacije stana i iznos od 4.500,00 evra na ime radova na adaptaciji stana, nakon iseljenja tuženog.

Prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i tuženog obavezao da mu na ime naknade štete po osnovu izmakle koristi isplati iznos od 8.534.888,14 dinara, u smislu odredbe člana 132. i 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer je zaključio da je raskidom ugovora o kupoprodaji, zaključenog između parničnih stranaka, otpao pravni osnov po kome je tuženi boravio u stanu, pa je tužiocu dosudio naknadu štete u vidu izmakle koristi za traženi period od 18.12.2003. godine do 31.12.2015. godine, a prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka. Delimično je odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio kamatu koju propisuje Narodna banka Srbije na dosuđeni iznos od 7.983,21 evra, pošto Narodna banka Srbije ne propisuje kamatu na valutu evro, pa je takvu odluku doneo u smislu odredbe člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca je usvojen jer je predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti raskinut, pa tuženi – protivtužilac, shodno odredbi člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, ima pravo na povraćaj datog, odnosno povraćaj uplaćenog dela kupoprodajne cene, sa kamatom od dana izvršene uplate. Prvostepeni sud nije dozvolio objektivno preinačenje tužbe iz podneska tužioca od 23.11.2016. godine, jer bi odlučivanje o tom tužbenom zahtevu znatno produžilo trajanje parnice.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, u drugom stavu izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud naloži tuženom da mu na ime naknade štete po osnovu izgubljene dobiti isplati iznos od 8.534.888,14 dinara, u smislu odredbe člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku i člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, jer je zaključio da tužilac nije dokazao da bi stan koji je predmet ugovora o prodaji, u periodu od zaključenja do raskida ugovora, izdavao u zakup trećim licima i na taj način ostvario prihod. U preostalom delu, drugostepeni sud je žalbe stranaka odbio kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu.

Pravilno su nižestepeni sudovi usvojili protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca i tužioca – protivtuženog obavezali da mu isplati iznos od 5.961.182,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana isplate u smislu odredbe člana 132. stav 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su revizijski navodi da je trebalo da se odredi veštačenje i revalorizuje iznos koji je tuženi uplatio na ime dela kupoprodajne cene radi utvrđenja koliko je taj iznos predstavljao u evrima, da bi tužilac tuženom vratio istovetan iznos u dinarima, a u protivvrednosti evra na dan isplate. Nižestepeni sudovi su utvrdili, kao nespornu činjenicu da je tuženi – protivtužilac isplatio tužiocu – protivtuženom iznos od ukupno 5.961.182,80 dinara, u tri tranše, na ime dela kupoprodajne cene, što znači da je delimično ispunio ugovor, pa ima pravo da mu se vrati ono što je dao, shodno odredbi člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Strana koja vraća novac, dužna je platiti zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila, jer je tako propisano odredbom člana 132. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima. Isplata je izvršena 2004. godine kada nije bilo hiperinflacije da bi bila nužna revalorizacija uplaćenih iznosa.

Iz tih razloga, odluka kao u stavu prvom izreke ove presude, doneta je u smislu odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Međutim, pri odlučivanju preinačujućim delom presude, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, što je za posledicu imalo nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Dejstvo raskida ugovora propisano je odredbom člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete. Shodno odredbi člana 4. istog Zakona, svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi.

U ovom slučaju, posledica raskida predmetnog ugovora o kupoprodaji je, između ostalog, vraćanje stana tužiocu, koji je bio predmet ugovora o kupoprodaji, a koji je raskinut. Tuženi je taj stan koristio u periodu od 18.12.2003. godine, kada se u stan uselio, do 16.05.2016. godine, kada je iz njega iseljen.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu primenom odredbe člana 394. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži tuženom da mu na ime naknade štete po osnovu izgubljene dobiti isplati iznos od 8.534.888,14 dinara, kao neosnovan, u smislu odredbe člana 394. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, jer tužilac nije dokazao da bi stan koji je predmet ugovora o kupoprodaji, izdavao u zakup trećim licima i na taj način ostvario prihode, a tu činjenicu je bio dužan da dokaže u smislu odredbe člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku i odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 394. tačka 4. Zakona o parničnom postupku propisano je da će drugostepeni sud presudom da preinači prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Pošto je prvostepeni sud, izvedenim dokazima utvrdio da je tuženi boravkom u predmetnom stanu, bez pravnog osnova, sprečio uvećanje imovine tužioca za period kada je boravio u tom stanu, odnosno onemogućio ga da ostvari prihod od raspolaganja tim stanom, te da je dužan da tužiocu nadoknadi štetu koju mu je na taj način prouzrokovao, sledi da je drugostepena presuda zasnovana na drugačijem činjeničnom stanju odnosno na tome da tužilac činjenicu da bi ostvario prihod izdavanjem stana u periodu kada ga je koristio tuženi, nije dokazao. Zbog toga, u ovom slučaju, nije bilo mesta preinačenju prvostepene presude pozivom na citiranu odredbu Zakona, jer se ne radi o primeni materijalnog prava nego procesnog zakona.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je delimično ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od njegovog ishoda.

Na osnovu izloženog, odluka kao u stavu drugom izreke ove presude, doneta je u smislu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u delu koji tužilac pobija pravilnost drugostepene odluke kojom je povrđeno prvostepeno rešenje o tome da se ne dozvoljava objektivno preinačenje tužbe isticanjem drugih zahteva, uz postojeći, na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude (stav 2.)

Tužilac revizijom pobija nižestepene odluke kojima je odlučeno o objektivnom preinačenju tužbe, a to nije rešenje kojim je postupak pravnosnažno okončan, što znači da revizija protiv tog rešenja nije dozvoljena.

Iz tog razloga je Vrhovni kasacioni sud odluku kao u stavu trećem izreke ove presude, doneo je u smislu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić