Presuda Vrhovnog kasacionog suda o postojanju pravnog interesa za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milivoje Sudinac, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Ivan Savić, advokat iz ..., sa umešačem na strani drugotužene GG iz ..., čiji je punomoćnik Afrodita Sabinov, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1250/20 od 19.02.2020. godine, u sednici održanoj dana 24.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1250/20 od 19.02.2020. godine u preinačujućem delu i odluci o troškovima postupka, tako što se odbija kao neosnovana žalba tužene VV i umešača na njenoj strani GG i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Beogradu P br.415/14 od 16.12.2019. godine u stavovima prvom i četvrtom izreke.

ODBIJA SE zahtev tužene VV za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom  Višeg suda u Beogradu P br.415/14 od 16.12.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji zaključen između ovde tuženih i overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br..../... dana 28.07.2005. godine, u delu u kome je priznato pravo svojine na ½ dela stana br. ... površine 59 m2, postojećeg na prvom spratu kuće u ulici ... br. ... u ... . Stavom 2. izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi ništavost istog ugovora u preostalom delu. Stavom 3. izreke, odbijen je prigovor presuđene stvari, a stavom 4. izreke je odlučeno  da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1250/20 od 19.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene VV i umešača na njenoj strani i potvrđeno je rešenje sadržano u stavu trećem izreke presude Višeg suda u Beogradu P br.415/14 od 16.12.2019. godine. Stavom drugim izreke, ova prvostepena presuda je preinačena u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo sudski overeni kupoprodajni ugovor zaključen između tuženih i overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. .../... od 28.07.2005. godine u delu u kome je preneto pravo svojine na ½  opisanog stana. Stavom trećim   izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke navedene prvostepene presude, pa je tužilac obavezan da tuženoj VV na ime naknade troškova parničnog postupka uplati iznos od 408.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana stupanja uslova za izvršenje pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, tužilac je obavezan da istoj tuženoj na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 60.000,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Drugotužena je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova odgovora na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04, 111/09), koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena i da je osnovana zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.125/04, 111/09), na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena bitna povreda iz tačke 12. citirane zakonske odredbe na koju se revizijom ukazuje, jer izreka nije protivrečna sebi, a ni razlozima pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca i prvotuženog BB, sada pok. DD je 1993. godine od Opštine Savski Venac u Beogradu otkupila predmetni stan, a za života je sačinila zaveštanje pred svedocima, kojim je svoju imovinu koja se sastojala od predmetnog stana ostavila svojim sinovima, ovde tuženom BB i sada pokojnom ĐĐ - tužiočevom ocu. Na osnovu tog testamenta oni su ostavinskim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu O br.1170/95 od 30.10.1995. godine oglašeni za naslednike iza svoje pok. majke i postali suvlasnici na udelima od po ½ predmetnog stana. Kako je tužilac tada bio maloletan, nakon smrti njegovog oca ĐĐ 1997. godine, njegova majka se sa ovde prvotuženim (stricem) dogovorila da ovaj ostane da živi u predmetnom stanu, a da se svojinski odnosi konačno regulišu nakon što tužilac postane punoletan i diplomira. Kada je diplomirao, i pokušao da kontaktira sa stricem BB, tužilac je saznao da se predmetni stan vodi na ovde drugotuženu VV, kojoj je BB u međuvremenu prodao predmetni stan, predstavljajući se kao jedini naslednik pok. DD, pošto je u međuvremenu ponovo vodio ostavinski postupak iza smrti svoje majke u kojem je ostavinskim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu O br.1083/04 od 19.04.2004. godine, on bio oglašen za njenog jedinog naslednika. Na osnovu tog ostavinskog rešenja se potom i uknjižio kao isključivi vlasnik predmetnog stana, koji je zatim prodao VV na osnovu sudski overenog kupoprodajnog ugovora od 28.07.2005. godine pod Ov br. .../... za kupoprodajnu cenu od 90.000 evra. Nakon saznanja za ovo otuđenje stana bez njegovog pristanka, tužilac je protiv svog strica–tuženog BB podneo krivičnu prijavu, u kom krivičnom postupku je ovaj oglašen krivim pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K br.22703/10 od 25.06.2012. godine (koja je postala pravnosnažna 25.10.2012. godine) zbog učinjenog krivičnog dela prevare, za koje mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od 10 meseci i novčana kazna od 100.000,00 dinara. Istom presudom je odlučeno o imovinskopravnom zahtevu ovde tužioca, tako što je BB, obavezan da mu kao oštećenom u tom krivičnom postupku, isplati iznos od 3.759.786,00 dinara koji predstavlja polovinu vrednosti navedenog stana, utvrđene nalazom i mišljenjem sudskog veštaka (datog u tom postupku), a oštećeni je istom presudom upućen da svoj imovinskopravni zahtev u preostalom delu ostvari u parnici. VV je potom sa umešačem GG zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti istog stana koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. .../... od 20.06.2008. godine, prodavši ga za kupoprodajnu cenu od 100.000 evra, nakon čega se on uknjižio kao njegov vlasnik. Tužilac AA je ostavinskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O br.2622/16 od 04.05.2016. oglašen za zakonskog naslednika na zaostavštini svog oca pok. ĐĐ, koja se sastoji od prava vanknjižne susvojine na ½ delova trosobnog stana broj ..., površine 59 m2, koji se nalazi na prvom spratu kuće u ulici ... br. ... u ... .

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo sudski overen kupoprodajni ugovor od 28.07.2005. godine delimično osnovan u delu kojim je preneto pravo svojine na ½ dela predmetnog stana koji je predstavljao suvlasnički udeo na kojem je njegov sada pok. otac ĐĐ (a čiji je on jedini zakonski naslednik) bio stekao pravo susvojine po osnovu nasleđa na osnovu pravnosnažnog ostavinskog rešenja (iza njegove pok. majke). Kako je njegov pravni prethodnik postao suvlasnik predmetne nepokretnosti sa ½ delova, a na kojoj imovini je tužilac stekao pravo nasleđa u trenutku otvaranja nasleđa iza umrlog oca, on je taj koji na osnovu članova 13, 14. i 15. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa ima pravo da drži, koristi i raspolaže sa svojim suvlasničkim delom predmetne nepokretnosti. Sledom toga je zauzeo stanovište o delimičnoj ništavosti pobijanog kupoprodajnog ugovora, kao zaključenog protivno prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima na osnovu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) jer niko ne može preneti na drugog više prava nego što sam ima, kao što je to u konkretnom slučaju učinio tuženi BB, koji je ovim kupoprodajnim ugovorom preneo pravo vlasništva na celom stanu tuženoj VV (a ona na kraju umešaču GG).

Drugostepeni sud je zauzeo suprotno pravno stanovište i preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva, zaključivši da tužilac nema pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti spornog kupoprodajnog ugovora, u situaciji kada mu je već obezbeđena zaštita suvlasničkog prava na predmetnom stanu time što je ovde tuženi BB kao okrivljeni u pravnosnažno okončanom krivičnom postupku obavezan da mu kao oštećenom na ime naknade štete isplati novčani iznos od 3.709.786,00 dinara kao utvrđene protivvrednosti polovine predmetnog stana. Ocenio je da je time tužilac izgubio pravni interes za utvrđenje ništavosti navedenog kupoprodajnog ugovora u delu kojim je preneto pravo svojine na njegovom suvlasničkom udelu od ½ predmetnog stana. Pritom je imao u vidu da ocena postojanja pravnog interesa za utvrđenje ništavosti navedenog ugovora predstavlja procesnu pretpostavku koja utiče na dozvoljenost tužbe, o kojoj sud vodi računa po službenoj dužnosti, ali je našao da je zbog dužine trajanja ovog parničnog postupka, celishodno da se meritorno odluči.

Osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom na to da se na utvrđenje ništavosti ugovora na osnovu člana 109. ZOO, može pozivati svako zainteresovano lice i da se ocena postojanja pravnog interesa vrši zavisno od uslova koji su bili ispunjeni u vreme podnošenja tužbe. Te da je drugostepeni sud zapravo izjednačio ekonomski sa pravnim interesom, zaključivši da usvajanjem tužbenog zahteva tužilac ne bi stekao imovinsku korist jer mu je to obezbeđeno navedenom krivičnom presudom (obavezom na isplatu utvrđenog novčanog iznosa protivvrednosti njegovog suvlasničkog dela), i da je tužilac zato izgubio, odnosno da nema pravni interes za utvrđenje ništavosti pobijanog kupoprodajnog ugovora.

To pravno stanovište je neprihvatljivo budući da je sud u parničnom postupku na osnovu člana 13. ZPP vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda samo u pogledu krivičnog dela i učinioca. U konkretnom slučaju ovde tuženi BB je pravnosnažnom krivičnom presudom obavezan kao učinilac izvršenog krivičnog dela na isplatu utvrđene novčane protivvrednosti ovde tužiocu (za koju nije utvrđeno da mu je isplatio) ali je istom presudom tužilac upućen i na parnicu za preostali deo svog imovinsko- pravnog zahteva.

Iz ovih razloga se ne može prihvatiti pravno stanovište drugostepenog suda o nepostojanju pravnog interesa koji je tužilac izgubio navedenom obavezom iz krivične presude. Naime, tužilac kao suvlasnik predmetnog stana koji je time u materijalno- pravnom odnosu prema ovom stanu, svakako ima pravni interes na osnovu člana 109. ZOO, za utvrđivanje ništavosti kupoprodajnog ugovora kojim je tuženi BB kao nesavesna ugovorna strana koja je još prilikom zaključenja ovog ugovora znala da preduzima pravni posao koji je nedopušten sa pravnog i moralnog stanovišta. Zbog toga je pravilno stanovište prvostepenog suda da tužiocu zato treba pružiti traženu sudsku zaštitu jer takav ugovor (u pobijanom delu) onda ne proizvodi pravna dejstva od samog početka (ex tunc).

Pravilno je doneta odluka o troškovima prvostepenog postupka na osnovu člana 149. stav 1. ZPP.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju one troškove koji su potrebni radi vođenja parnice, to je na osnovu člana 150. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 407. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić