Rešenje o naknadi štete od grada i obavezi utvrđivanja doprinosa oštećenog

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. ZPP.

U konkretnom slučaju predmet spora je zahtev za naknadu materijalne štete na poljoprivrednim kulturama tužioca, nastale usled elementarne nepogode (grada), pa Vrhovni sud nalazi da je, zbog brojnosti ove vrste sporova (šteta od grada) i protivrečnih odluka potrebno ujednačiti sudsku praksu, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na teritorji Opštine Ivanjica 14.05.2015. godine došlo je do elementarne nepogode (snažan grad), koja je nanela štetu na tužiočevim zasadima voća – maline u površini od 0,14 ha. Ukupan iznos štete koju je tužilac pretrpeo procenjen je na 126.000,00 dinara, a tužiocu je od namenskih sredstava na ime pomoći Republike Srbije u cilju ublažavanja nastalih posledica od elementarnih nepogoda isplaćeno 2% od visine procenjene štete, odnosno 2.520,00 dinara. Preostali iznos u visini od 123.480,00 dinara tužilac potražuje tužbom u ovoj parnici.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev nalazeći da, kako je za sistem odbrane od grada bio zadužen Sektor za vanredne situacije MUP-a RS, ali tom prilikom nije izdao naredbu za ispaljivanje raketa, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da plati tužiocu 123.480,00 dinara, odnosno ceo preostali iznos do pune naknade utvrđene štete nastale od elementarne nepogode, nalazeći da je tužena, primenom člana 2. i 8. Zakona o vanrednim situacijama, u vezi odredbi članova 3. i 5. stav 1. tačka 10 i 11 i Zakona o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti, pasivno legitimisana i u obavezi da mu štetu naknadi.

Izloženo pravno stanovište o postojanju odgovornosti tužene i njenoj obavezi da naknadi nastalu materijalnu štetu prihvata i Vrhovni sud kao pravilno, nalazeći da je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbama Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, br. 44/14), određeno je da su poslovi protivgradne zaštite u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova i obavljaju se preko Sektora za vanredne situacije. Iako sezona odbrane od grada u Republici Srbiji počinje 15. aprila, a završava se 15. oktobra, organ tužene je 14.05.2015. godine, u uslovima postojanja gradonosnih oblaka i opasnosti od grada, propustio da strelcima naredi da dejstvuju u cilju zaštite materijalnih dobara stanovnika Opštine Ivanjica, zbog čega odgovara za štetu koja je tužiocu ovom prilikom naneta. Pri tom, pojava gradonosnih oblaka se, u meteorološkom smislu, može predvideti i preduzimanjem odgovarajućih mera šteta u pretežnom delu sprečiti, zbog čega, suprotno navodima revizije, grad ne predstavlja višu silu da bi tužena, u smislu članu 177. ZOO, bila oslobođena od odgovornosti.

Imajući u vidu izloženo, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su ispunjeni uslovi za odgovornost tužene iz Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“, br. 11/09 i 92/11). Naime, u smislu člana 8. stav 1. tačka 3. Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“ br. 111/09, 92/11, 93/12), grad predstavlja elementarnu nepogodu, a u skladu sa članom 4. stavom 1. tačkom 1) istog zakona, subjekti sistema zaštite i spasavanja su i državni organi. Članom 5. stavom 1. tačkom a), istog zakona, utvrđeno je načelo prava na zaštitu, kojim je utvrđeno da svako ima pravo na zaštitu od nesreća i katastrofa prouzrokovanih elementarnim nepogodama, a tačkom g) istog člana utvrđeno je načelo preventivne zaštite, po kome organi državne uprave, organi autonomne pokrajine i organi jedinica lokalne samouprave i druga pravna lica, prilikom obezbeđenja zaštite od elementarnih nepogoda i drugih nesreća, prioritetno sprovode preventivne mere zaštite u skladu sa savojim nadležnostima. Nadležnosti ovih organa utvrđene su istim zakonom, tako je članom 11. stavom 1. tačkom 5) utvrđena nadležnosti MUP RS, koji, između ostalog, koordinira rad sa svim subjektima sistema zaštite i spasavanja po pitanjima organizacije, planiranja, pripreme i sprovođenja mera i aktivnosti prevencije i smanjenja rizika, zaštite i spasavanja, da organizuje sistem osmatranja, obaveštavanja, radnog upoznavanja i uzbunjivanja na teritoriji Republike Srbije, a članom 11. tačkom 8) da priprema i sprovodi bezbedonosnu zaštitu.

Iz izloženog proizilazi da Republika Srbija preko nadležnog sektora MUP-a vrši isporuku protivgradnih raketa, obučava i finansira naknadu za rad strelaca i daje dozvolu za dejstvo protivgradnih stanica u vanrednim situacijama (gradonosni oblaci). Zbog toga je ona odgovorna za štetu po članu 172. ZOO i po izloženim pravilima iz Zakona o vanrednim situacijama. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da je tužena Republika Srbija pasivno legitimisana i u obavezi da tužiocu naknadi štetu nastalu na poljoprivrednim kulturama, usled dejstva elementarne nepogode izazvane gradom i olujnim vetrom.

U toku postupka tužena je ukazivala na postojanje doprinosa tužioca nastaloj šteti (koje navode ponavlja i u reviziji), jer pored protivgradnih raketa postoje i drugi, savremeniji i efikasniji načini odbrane od grada koje može preduzeti i sam poljoprivredni proizvođač. Naime, odredbom člana 192. stav 1. ZOO, propisano je pravilo o podeljenoj odgovornosti, po kome oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. To u konkretnom slučaju znači da je i tužilac, kao oštećeni, bio u obavezi da preduzme određene mere radi sprečavanja ili smanjenja štete koju mogu da izazovu gradonosni oblaci i grad, s obzirom da je realno pretpostaviti da u toku godine može doći do ove vrste nepogode i izazivanja štete na poljoprivrednim kulturama. Ukoliko to (tužilac, kao oštećeni) nije učinio, štetnik odgovara samo u delu koji tužilac (oštećeni) svojim radnjama nije mogao sprečiti.

Kako pored protivgradnih raketa postoje i drugi, savremeniji i efikasniji načini odbrane od grada, koje može preduzeti i sam poljoprivredni proizvođač, pravilna primena materijalnog prava zahteva utvrđenje činjenice da li postoji, u čemu se sastoji i koliki je eventualni doprinos tužioca nastanku štete, imajući u vidu da je tužena obavezana da nastalu štetu tužiocu naknadi u celosti (deo za koji nije obeštećen).

Pored navedenog nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja o visini naknade propustili da cene činjenicu da protivgradna zaštita, čak i da su preduzete mere, ne bi bila uspešna u potpunosti, jer po mišljenju stručnih institucija ona obezbeđuje uspešnost do 70% zaštite.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, imajući u vidu iznete primedbe, utvrditi sve činjenice koje su revevantne za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari, a potom, pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, primenom člana 165. stav 3. ZPP, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković