Presuda Vrhovnog kasacionog suda o merama zaštite od nasilja u porodici

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva u postupku pred drugostepenim sudom.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20) i člana 208. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ 18/2005) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti su u postupku pred drugostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje ukazuje revizija. Tuženi u reviziji ističu više bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP: najpre da im nije uručen podnesak sa preinačenim tužbenim zahtevom, zatim da drugostepeni sud i nije odlučivao o izjavljenoj žalbi jer to nije navedeno u izreci presude, pa da je po žalbi tuženih doneta po njih nepovoljnija presuda, da je presuda neizvršiva jer se radi o nepokretnosti trećih lica. Međutim, navedene povrede postupka ne stoje, ili nisu od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke ili nisu osnov za izjavljivanje revizije po članu 407. stav 1. ZPP. Tačno je da je Vrhovni kasacioni sud svojim rešenjem Rev 1177/2019 od 29.05.2019. godine ostavio na snazi zabranu tuženima da se približavaju tužilji na udaljenost ne manju od jednog metra, a da je o tome drugostepeni sud ponovo odlučio svojom presudom koja je predmet ove revizije, ali imajući u vidu zakonski rok važenja određene mere zaštite od nasilja u porodici i posebno činjenicu da je članom 287. Porodičnog zakona utvrđeno odstupanje od načela dispozicije u tom smislu što sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za zaštitu od nasilja u porodici i da može odrediti meru zaštite od nasilja u porodici koja nije tražena, ako oceni da se takvom merom najbolje postiže zaštita, sve što je napred navedeno nije od uticaja na pravilnost odluke. Svoju odluku u konkretnom slučaju drugostepeni sud je doneo nakon održane rasprave, pa u skladu sa tim, a po članu 387. stav 1. tačka 6. ZPP mogao je da ukine presudu i da odluči o zahtevima stranaka, s tim što je bio dužan i da usvoji žalbu što se ne nalazi u izreci drugostepene presude kako to osnovano revizija navodi, ali je očigledno da je drugostepeni sud odlučujući o žalbi takvu odluku doneo i da je pri tome žalbu usvojio.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, odnosi između parničnih stranaka su poremećeni kao posledica nerešenih imovinskih odnosa. Inače tužilja je majka tuženom BB i svekrva tuženoj VV. Nakon smrti supruga tužilja je nastavila da živi u porodičnoj kući koju je sagradila sa pokojnim mužem i posle pokretanja ostavinskog postupka pokrenut je parnični postupak u predmetu P 3397/15 radi rešavanja spornih imovinskih odnosa, odnosno u toj parnici tužilja je podnela tužbu radi utvrđivanja udela na kući koju je stekla u braku sa pokojnim mužem, ocem tuženog BB koju je njen suprug poklonio za života sinu BB, a BB je kasnije istu poklonio svojim sinovima. Zbog poremećenih odnosa koji su prisutni duže vremena tužena VV je 10.02.2016. godine ušla u deo kuće koji je koristila AA, vređala je, zatim je obema rukama odgurnula usled čega je tužilja pala i polomila kuk, pa je uz pomoć hitne pomoći tužilja odvežena u bolnicu gde je bila do 22.03.2016. godine nakon čega je upućena na rehabilitaciju. Međutim, po izlasku iz bolnice, tužilja nije mogla da se vrati u kuću jer su tuženici zaključali kapiju i ulazna vrata dela kuće u kome je tužilja tada živela. Tuženi BB zabranio je majci da prima njegovu rođenu sestru, a tužiljinu ćerku i ne dozvoljava da se vrati u deo kuće u kome je živela čitavog života do pada i lomljenja kuka.

Imajući u vidu navedeno činjenično stanje, drugostepeni sud je našao da su ispunjeni uslovi iz Porodičnog zakona da se u konkretnom slučaju odrede mere zaštite od nasilja u porodici, pa je u skladu sa tim i odlučeno kako je navedeno.

Porodični zakon („Službeni glasnik RS“ broj 18/2005) u članu 197. je definisao nasilje u porodici te se takvim smatra ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice, pri čemu je zakon izričito i naveo određene vrste nasilja kao što su nanošenje telesnih povreda, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima, vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno ili zlonamerno ponašanje. Zakon definiše i ko čini članove porodice u smislu tog zakona, pa pored ostalih navodi da su to deca, te lica u tazbinskim ili adoptivnom srodstvu. Imajući u vidu rodbinske odnose u konkretnom slučaju, nesumnjivo je da se radi o licima koja čine članove porodice u skladu sa pomenutim zakonom. Takođe, imajući u vidu činjenicu da je tužena VV tužilji nanela i telesnu povredu, a da joj tuženi BB zabranjuje komunikaciju sa njenom ćerkom, da joj je onemogućio povratak u kuću u kojoj je ona do tada živela nesumnjivo je da se radi i o aktima nasilja u porodici, kako je to zakon definisao. Mere zaštite od nasilja u porodici propisani su članom 198. Porodičnog zakona a u te mere spadaju i one koje je odredio drugostepeni sud po održanoj raspravi. Vrsta mere zavisi od karaktera ispoljenog nasilja, a imajući u vidu da se u ovom slučaju radi o starijoj ženi, kojoj je naneta teška telesna povreda, da je nakon bolnice bilo nužno da se rehabilituje i da je sasvim logično i razumljivo da se može vratiti u kuću u kojoj je do tada živela, a što su tuženici sprečili opravdano je drugostepeni sud i odredio sve mere zaštite od nasilja u porodici kako je navedeno. Činjenica da je kuća otuđena odnosno poklonjena unucima ovde tužilje nije od značaja u konkretnom slučaju jer je odredbom člana 198. stav 2. tačka 1. Porodičnog zakona izričito i navedeno da se nalog za iseljenje odnosno useljenje u porodičnu kuću izdaje bez obzira na pravo svojine na nepokretnosti. Mera zaštite od nasilja u porodici ima za cilj i otklanjanje opasnosti po život i zdravlje ljudi zbog čega je ona po prirodi hitna a imovinski odnosi, iako značajni, nisu takvog karaktera. U ovom slučaju sadašnji vlasnici kuće su tužiljini unuci ali se o pravu svojine na istoj vodi parnica pri čemu tužilja do okončanja te parnice i razrešenja imovinskih odnosa mora imati sve uslove za miran i spokojan život.

S obzirom da se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost drugostepene odluke to je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić