Vrhovni kasacioni sud odbija poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju uprkos kratkom trajanju

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sin sada pok. VV, rođene ... godine, koja je sa tuženim 02.07.2013. godine zaključila sporni ugovor o doživotnom izdržavanju, overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu dana 12.07.2013. godine, pod br. R3 966/13.

Ugovorom o doživotnom izdržavanju tuženi se obavezao da će o tužiočevoj majci brinuti do kraja njenog života, tako što će joj obezbediti obuću, odeću, urednu ishranu i lekove, pružati joj potrebnu finansijsku pomoć, odgovarajuću negu i pomoć u bolesti i starosti, snositi sve troškove njenog lečenja i negovanja, a po smrti organizovati kremaciju njenih posmrtnih ostataka i smeštaj urne na Novom groblju u ... . Obaveze će izvršavati putem trećih lica, čije će troškove snositi u celosti, a u slučaju da tužiočeva majka izrazi želju da bude smeštena u starački dom snosiće troškove tog smeštaja. Tužiočeva majka se ugovorom obavezala da se nakon njene smrti na tuženog prenese pravo svojine na jednoiposobnom stanu br. ..., površine 53 m2, na ... spratu stambene zgrade, ..., u ulici dr ... br. ... u ..., kao i na pokretnim stvarima u tom stanu.

Povodom zaključenja ovog ugovora 28.06.2013. godine majka tužioca je pregledana od strane doktora Snežane Popov, specijaliste neuropsihijatrije i sudske psihijatrije, koja je zaključila da je ona sposobna za rasuđivanje, da slobodno izražava svoju volju i da je njena poslovna sposobnost zaključenja spornog pravnog posla u potpunosti očuvana.

U vreme zaključenja ugovora tužiočeva majka je već osećala tegobe uzrokovane proširenim stanjem malignog oboljenja ..., od čega je preminula 28.07.2013. godine. Zdravstvene tegobe su se kod majke tužioca pojavile u aprilu 2013.godine, a zbog uznapredovale maligne bolesti sa prisutnim mestazama u trenutku potpisivanja spornog ugovora, smrtni ishod se mogao očekivati u bliskom periodu.

Tuženi, po zanimanju advokat, se i pre zaključenja spornog ugovora brinuo o majci tužioca koja je bila dugogodišnji prijatelj njegovih roditelja, što je konstatovano u članu 3. ugovora. Pored toga, davao joj je pravne savete koje nije naplaćivao, a majka tužioca je kod njega kao advokata bila jednom deset godina pred smrt. Nakon sklapanja ugovora svoje obaveze je uredno izvršavao, angažovao je medicinsku sestru koja je brinula o tužiočevoj majci, dan pred smrt ju je na njen zahtev smestio u starački dom, a nakon smrti organizovao je i snosio troškove njene sahrane.

Tužilac živi u ... . Povremeno je majci slao novac preko poznanika, nije se video sa njom od 1985.godine, a poslednjih nekoliko meseci pred smrt nije imao kontakt sa njom.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz odredbe člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju, ocenio da je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornog ugovora o doživotnom izdržavanju osnovan, jer iako je u vreme zaključenja ugovora majka tužioca bila poslovno sposobna, zbog njene bolesti za tuženog nije bilo veće neizvesnosti u pogledu dužine njenog života.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan. Prema datim razlozima, tužilac majku, osim što ju je povremeno preko poznanika novčano pomagao, nije video od 1985.godine, a tuženi se kao sin njenih dugogodišnjih prijatelja o majci tužioca i pre zaključenja spornog ugovora brinuo i faktički ju je izdržavao. Do zaključenja spornog ugovora je došlo upravo na predlog majke tužioca, koja je u tom trenutku bila očuvane poslovne sposobnosti, jer je želela da sebi obezbedi dostojnu negu za života. Okolnosti pod kojima je ugovor zaključen i činjenice utvrđene u postupku ne daju osnov za zaključak da je postojanje teške bolesti majke tužioca bilo razlog koji je opredelio tuženog da zaključi sporni ugovor, niti da je namera ugovorača bila da se tim ugovorom povrede nasledna prava tužioca. O majci tužioca, u čiju korist je ugovor zaključen, osim tuženog treća lica nisu vodila brigu, a ugovor je i u celosti izvršen.

Po oceni Vrhovnog kascionog suda neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

U smislu člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju sud ima mogućnost da na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja poništi ugovor o doživotnom izdržavanju, ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja.

Pravilna odluka o tužbenom zahtevu za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zahteva, pored činjenice da li je primalac izdržavanja u momentu zaključenja ugovora bio sposoban da shvati značaj i pravne posledice pravnog posla koji zaključuje, utvrđenje da li je postojala aleatornost ugovora (neizvesnost koliko će ugovor trajati i kolika će biti obaveza davaoca izdržavanja), kao i koji je bio motiv ugovarača za zaključenje ugovora. Pritom su za procenu aleatornosti ugovora o doživotnom izdržavanju bitne sve okolnosti konkretnog slučaja, a ne samo vremenski razmak između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca izdržavanja.

U konkretnom slučaju iz utvrđenog činjeničnog stanja, posebno iz neuropsihijatrijskog nalaza i mišljenja dr Snežane Popov, datog na osnovu pregleda VV pre zaključenja spornog ugovora, proizlazi da tužilac, sin tužilje, dugi niz godina živi u inostranstvu, da je njegov odnos sa majkom bio poremećen, da se sa njom nije video od 1985. godine, da pok. VV unuke nikada nije videla, da je tužioca nakon saznanja o bolesti pozvala u nadi da će doći da joj pomogne, ali da on to zbog svojih obaveza nije učinio, te da ju je upravo blizak odnos sa tuženim, koji je sin njenih dugogodišnjih prijatelja, opredelio da sa njim zaključi sporni ugovor, kako bi joj bila pružena potrebna pomoć i nega. Sa druge strane tuženi je duži vremenski period pre zaključenja spornog ugovora iz moralnih razloga prema majci tužioca faktički izvršavao obaveze izdržavanja, a po njegovom formalnom zaključenju kao davalac izdržavanja je u svemu odgovorno, savesno i u potpunosti ispunio svoje ugovorne obaveze.

Stoga je po oceni Vrhovnog kascionog suda drugostepeni sud pravilno zaključio da u konkretnom slučaju ne postoje zakonski razlozi za poništaj spornog ugovora. Bolest majke tužioca kao primaoca izdržavanja je u vreme zaključenja spornog ugovora uznapredovala, zbog čega se smrtni ishod mogao očekivati u bliskom periodu, ali ugovor o doživotnom izdržavanju nije izgubio obeležje aleatornosti samom činjenicom da je VV ubrzo nakon zaključenja ugovora preminula, s obzirom na motiv ugovorača za njegovo zaključenje. Suprotno navodima revizije, motiv tuženog za zaključenje ovog ugovora nije bila bolest primaoca izdržavanja i ostvarenje imovinske koristi. Ugovor je zaključen na inicijativu majke tužioca kao primaoca izdržavanja o kojoj do tada, osim tuženog, ni tužilac niti ko od drugh srodnika nije brinuo niti je svakodnevno pomagao, zbog čega motiv ugovarača nije bio da budu izigrana prava naslednika, već ugovorno obezbeđenje potrebnog izdržavanja i nege i pomoći majci tužioca, koje je tuženi kao davalac izdržavanja faktički već pružao primaocu izdržavanja i pre zaključenja ugovora.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je petitumom tužbenog zahteva traženo utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, a da se razlozi navedeni u obrazloženju pobijane presude odnose na odluku o zahtevu za njegovu rušljivost (poništaj), ali je ocenio da to nije od uticaja na pravilnost pobijane odluke, jer iz referata tužbe i dokaza čije je izvođenje predloženo u postupku proizlazi da se tužbom traži ova vrsta sudske zaštite.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić