Presuda Vrhovnog kasacionog suda o prebijanju duga u obligacionom odnosu

Protiv drugostepene presude u preinačujućem delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. važećeg Zakona o parničnom postupku - ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijiski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik DOO „DD“ a Ugovorom o kupoprodaji zaključenim 02.07.2007. godine ovo preduzeće je kao prodavac radnji „ĐĐ“ preduzetnika GG, ovde umešača, prodalo parcelu .../... i objekat na ovoj parceli, upisani u listu nepokretnosti ... KO ..., kao i pokretne stvari koje su bile u svojini navedenog preduzeća i predstavljale osnovna sredstva ovog preduzeća, a koje su pobrojane navedenim ugovorom koji je overen u sudu 03.07.2007. godine. Ugovorena kupoprodajna cena za sve pokretne i nepokretne stvari iznosila je 40.000 evra, na vrednost osnovnih sredstava obračunava se PDV po stopi od 18% što iznosi 1.800 evra, koje po ovom ugovoru plaća kupac. Ugovorom je konstatovano da kupac po ugovoru o cesiji od 03.07.2007. godine ima dospelo i priznato potraživanje od prodavca u iznosu od 20.000 evra, te posle prebijanja duga kupac prema prodavcu prema tom ugovoru ima dug od 21.800 evra. Ugovoreno je da će se navedeni iznos platiti u 10 jednakih mesečnih rata sa dospećem prve rate 15.11.2007. godine, a poslednje 10. rate 15.02.2010. godine. Dana 06.07.2007. godine tužilac je sa tuženima zaključio ugovor o kupoprodaji pokretnih stvari koje su u isključivoj svojini tužioca, a kao garant u navedenom ugovoru naveden je GG, koji je ugovor potpisao u svojstvu garanta. Kupoprodajna cena prema ovom ugovoru iznosila je 24.500 evra, sa rokom isplate u 12 tromesečnih rata i dospećem prve rate 16.05.2010. godine a poslednje rate 16.02.2013. godine. Ugovoreno je takođe da će se o izvršenim otplatama rata sačiniti priznanice za svaku pojedinačnu isplatu, u kojima će biti naglašen broj otplate rate i broj preostalih rata za isplatu. Prema članu 4. ovog ugovora, garant GG se saglašava da garantuje prodavcu isplatu kupoprodajne cene tako što u slučaju da kupci ne isplate kupoprodajnu cenu na sebe neopozivo preuzima obavezu da u celosti izmiri kupoprodajnu cenu, odnosno ostatak duga kupaca ukoliko oni delimično isplate prodavca. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke utvrđeno je da je isplata ugovorne kupoprodajne cene po ugovoru o kupoprodaji od 06.07.2007. godine vršena u ratama, o čemu je sačinjeno 9 priznanica, od kojih prva 24.11.2010. godine, a poslednja 22.11.2012. godine, na ukupan iznos od 17.750 evra, tako da po navedenom ugovoru ostaje dug tuženih prema tužiocu u iznosu od 6.750 evra. Prema ugovoru o kupoprodaji od 02.07.2007. godine zaključenom između DOO „DD“ i radnje „ĐĐ“, ukupna ugovorena kupoprodajna cena je iznosila 40.000 evra, na ime dospelog i priznatog potraživanja od prodavca po ugovoru o cesiji od 03.07.2007. godine i međusobnog prebijanja dug kupca po tom ugovoru iznosi 21.800 evra. Iz nalaza i mišljenja veštaka je utvrđeno da je GG kao preduzetnik po priznanicama uplatio prodavcu ukupno 4.000 evra i u dinarima 405.340,00 dinara, što ukupno iznosi 5.142,50 evra, pa je ukupno gotovinski tužiocu uplaćeno na ruke 9.142,50 evra, a ukupne uplate GG gotovinski i preko tekućeg računa radnje iznosile su 28.938,19 evra.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom su tuženi obavezani da tužiocu isplate ukupno 6.750 evra, kao dug preostao nakon isplata rata po ugovoru o kupoprodaji od 06.07.2007. godine.

Pobijanom drugostepenom presudom delimično je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplate solidarno na ime duga po navedenom ugovoru 6.129,27 evra u dinarskoj protivvrednosti, nalazeći da je umešač GG kao garant isplatio obaveze po ugovoru od 06.07.2007. godine na ime kupoprodajne cene, u skladu sa odredbom člana 240. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pa nema osnova da se tuženi obavežu da tužiocu plate isti dug dva puta.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, osnovano se revizijom tužioca ističe da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo u delu kojim je njegov tužbeni zahtev za isplatu odbijen kao neosnovan.

Prema odredbama čl. 336., 338. i 341. Zakona o obligacionim odnosima ZOO, prigovor kompenzacije ističe tuženi u parnici tvrdeći da mu prema tužiocu pripada potraživanje koje ispunjava uslove da bude prebijeno i predlaže da prebijanje bude izvršeno presudom. Prigovor kompenzacije je osnovan kada se utvrdi da tužilac ima prema tuženom dospelo potraživanje koje glasi na novac ili predaju drugih zamenljivih stvari i da tuženi istovremeno prema tužiocu ima dospelo potraživanje koje glasi na novac ili zamenljive stvari iste vrste. Nema mesta usvajanju prigovora kompenzacije kada se utvrdi da nema uzajamnosti potraživanja, ili kada postoji neki od slučajeva kada je prebijanje potraživanja isključeno (član 341. ZOO).

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da drugostepeni sud nije mogao pobijanom presudom bez prigovora kompenzacije tuženih da izvrši prebijanje duga sa jemcem koji nije tuženi u ovoj parnici, već umešač na strani tuženih. U prvostepenom postupku je pravilno utvrđeno da je sporni iznos ostao kao dug tuženih kao fizičkih lica prema tužiocu, takođe kao fizičkom licu, po ugovoru o kupoprodaji pokretnih stvari od 06.07.2007. godine, nakon isplate devet rata kupoprodajne cene, u skladu sa ovim ugovorom. Po osnovu ugovora od 02.07.2007. godine, zaključenog između tužioca kao vlasnika preduzeća i ovde umešača kao preduzetnika, prodavac je primio od kupca ukupno 28.938,19 evra, na ime kupoprodaje nepokretnosti i osnovnih sredstava u vlasništvu preduzeća prodavca, iz čega proizilazi da je umešač novčani iznos po tom ugovoru plaćao tužiocu pre nego što je dospela obaveza tuženih prema tužiocu kao prodavcu po ugovoru o kupoprodaji od 06.07.2007. godine, pa se uplate od strane umešača po ugovoru od 02.07.2007. godine ne mogu uračunavati u dug po osnovu potraživanja iz ugovora zaključenog između tužioca i tuženih kao fizičkih lica, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud. Uplata umešača takođe ne može predstavljati ispunjenje njegove obaveze kao jemca po ugovoru od 06.07.2007. godine, jer se poverilac prema odredbi člana 1004. Zakona o obligacionim odnosima može obratiti jemcu tek pošto je glavni dužnik propustio da ispuni svoju obavezu u roku koji mu poverilac odredi u pismenom pozivu.

S obzirom na navedeno, drugostepena presuda je preinačena u pobijanom delu tako što je odbijena kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim su tuženi obavezani da tužiocu solidarno na ime duga isplate 6.129,27 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom i u delu kojim su tuženi obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka, a odbijen je njihov zahtev da se tužilac obaveže da im naknadi troškove drugostepenog postupka.

Iako je uspeo u revizijskom postupku, tužiocu nisu dosuđeni troškovi postupka po reviziji iz razloga što oni nisu opredeljeni, u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić