Presuda Vrhovnog kasacionog suda o odbijanju zahteva za naknadu štete

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 2584/20 od 28.05.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18132/17 od 19.04.2019. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P 18132/17 od 02.12.2019. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja AA i BB, kao pravnih sledbenika pok. tužioca DD, kojim su tražile da se obavežu tuženi da tužilji AA na ime naknade materijalne štete za period od 01.01.2002. godine pa do 31.01.2019. godine, a tužilji BB za period od 01.01.2002. godine do 18.11.2006. godine, solidarno isplate iznose, odnosno ukupan iznos od 122.232,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom koja na mesečne iznose dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18132/17 od 19.04.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 18132/17 od 02.12.2019. godine, u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18132/17 od 19.04.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 02.12.2019. godine, u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18132/17 od 19.04.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 18132/17 od 02.12.2019. godine, u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kao pravnih sledbenika pok. tužioca DD, kojim su tražili da se tuženi obavežu da im solidarno, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta njihovog supruga i oca, sada pok. DD, isplate ukupan iznos od 771.855,00 dinara, odnosno svakom od tužilaca iznos od po 257.285,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 19.04.2019. godine, pa do isplate. Stavom petim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu petom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18132/17 od 19.04.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda P 18132/17 od 02.12.2019. godine, tako što su obavezani tužioci da solidarno na ime troškova parničnog postupka isplate tuženoj Republici Srbiji, Ministarstvu unutrašnjih poslova, iznos od 16.875,00 dinara, a tuženom GG iznos od 171.750,00 dinara. Stavom šestim izreke, obavezani su tužioci da solidarno na ime troškova drugostepenog postupka isplate tuženoj Republici Srbiji, Ministarstvu unutrašnjih poslova, iznos od 22.500,00 dinara, a tužena GG iznos od 22.500,00 dinara. Stavom sedmim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (stav prvi, četvrti i peti izreke), tužioci su izjavili blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je supruga, a tužioci BB i VV, deca sada pok. DD koji je preminuo dana ...2000. godine. Pokojni DD bio je stalno zaposlen u Vojsci Srbije, odnosno Jugoslavije, raspoređen u VP ..., na radnom mestu ... . Dana 12.11.1994. godine, pok. DD je povređen u saobraćajnom udesu koji se dogodio tako što je on upravljao teretnim vozilom reg.oznake VJ-.., marke TAM ..., vlasništvo VP ..., pa je došlo do bočnog češanja prilikom mimoilaženja leve čeone i bočne strane tog vozila sa prednjom levom bočnom stranom tovarnog sanduka teretnog vozila reg.oznake BG.. koje je dolazilo iz suprotnog smera, krećući se na uzbrdici, u levoj krivini, a kojim vozilom je upravljao tuženi GG. Nakon bočnog češanja između ova dva vozila, vozilo kojim je tužilac upravljao je sletelo u desnu stranu, van kolovoza, pa je tom prilikom pok. DD zadobio tešku telesnu povredu, zbog koje je lečen u KCS- Institut za ortopediju, počev od 12.11.1994. godine. Zbog infekcije koja je nastupila dana 12.12.1994. godine, amputirana mu je nadkolenica, a potom je, u istoj ustanovi, lečen u periodu od 17.10.1996. godine do 13.11.1996. godine, kada je izvršena dodatna amputacija povređene noge. U vreme predmetne saobraćajne nezgode, pok. DD je vozilom vlasništvo tužene Republike Srbije, upravljao pod dejstvom alkohola od 0,35 promila. Protiv njega je bio podnet zahtev za sprovođenje prekršajnog postupka zbog prekršaja iz člana 51. stav 2. i člana 164. stav 3. tačka 1. ZOBS-a, koji je rešenjem od 30.12.1996. godine obustavljen, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti za vođenje tog postupka. U tužbi podnetoj dana 02.03.1997. godine, tužilac DD je istakao tužbeni zahtev kojim je tražio da sud tužene obaveže da mu naknade nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha, umanjene životne aktivnosti i naruženosti, kao i materijalnu štetu za troškove lečenja i troškove svakodnevnih poseta rodbine u bolnici, dok su ostali tužioci tražili naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog teškog invaliditeta tužioca DD. Nakon smrti tužioca DD, podneskom od 07.02.2005. godine, tužioci AA, BB i VV su, kao njegovi pravni sledbenici, tražili naknadu materijalne štete na ime razlike u primanjima pok. DD, po osnovu bolovanja od 1994. godine pa do 2000. godine. Veštačenjem je utvrđeno da materijalna šteta za period od 01.11.1994. godine pa do 17.12.2002. godine, koja predstavlja razliku između korigovane neto zarade uporednog radnika i primljenih zarada i bolovanja sada pok. DD, iznosi 59.346,25 dinara, dok materijalna šteta u periodu od 18.12.2000. godine pa do 31.10.2014. godine, koja predstavlja razliku između korigovane neto zarade uporednog radnika i isplaćenih porodičnih penzija tužiljama AA i BB, iznosi 3.968.797,42 dinara. Pokojnom DD služba u Vojsci Jugoslavije prestala je zbog smrti dana ...2000. godine. Veštačenjem od strane sudskih veštaka dr Gavrila Šćepanovića i dr Mihajla Ilea, utvrđeno je da kod pok. DD nije postojao naročito težak invaliditet. Sudski veštak saobraćajno- tehničke struke, Bogoljub Marković se u svom nalazu izjasnio da je opasnu situaciju uzročno vezanu za nastanak predmetne saobraćajne nezgode, po njegovom mišljenju, stvorio vozač TAM-a (pok. DD), jer je vozilom kojim je upravljao prešao na levu stranu kolovoza, što je moglo biti posledica vožnje većom brzinom od bezbedne, a imajući u vidu karakteristike puta (širinu) ili neki drugi razlog. Na strani vozača FAP-a (GG) nema doprinosa nastanku nezgode, jer je on svoje vozilo pomerio za oko 0,4m na bankinu, a kretao se brzinom koja je mogla biti od 10km/čas, na uzbrdici. Sudski veštak saobraćajno tehničke struke Miodrag Koen se u svom nalazu izjasnio da je do udesa došlo tako što je poluprikolica marke ''Goša'' kojim je upravljao tuženi GG, prešla središnju liniju na levu kolovoznu traku za 0,2 metra, dok je vozilo marke TAM celom svojom širinom bilo na svojoj polovini kolovoza. Sudski veštaci saobraćajno-tehničke struke nisu usaglasili svoje nalaze i mišljenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev tužilja AA i BB, kao pravnih sledbenika pok. DD, kojim su tražile da se tuženi solidarno obavežu da im naknade materijalnu štetu, na ime razlike zarade koju bi pok. DD primao da nije bilo štetnog događaja i naknade za bolovanje, koju je primao i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev svih tužilaca, kojim su tražili da se tuženi solidarno obavežu da im naknade nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta njihovog supruga i oca, sada pok. DD, sa pripadajućom kamatom, pošto tužioci nisu dokazali da je smrt pok. DD nastupila kao posledica povrede koju je zadobio u predmetnom saobraćajnom udesu, a veštačenjem je utvrđeno da kod pok. DD nije postojao naročito težak invaliditet.

Odredbom člana 194. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da lica koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i ono koje je po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavnje od poginulog, ima pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja, odnosno pomaganja.

Naknada štete u slučaju telesne povrede ili narušenja zdravlja propisana je odredbom člana 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove, s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. Ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu, shodno odredbi stava 2. člana 195. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 197. propisano je da pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela ili oštećenja zdravlja ne može se preneti drugom licu (stav 1.). Dospeli iznosi naknade mogu se preneti drugome ako je iznos naknade određen pismenim sporazumom strana ili pravnosnažnom sudskom odlukom (stav 2.).

Odredbom člana 201. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da u slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, sud može dosuditi njegovom bračnom drugu, deci i roditeljima pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove.

U konkretnom slučaju, pok. DD svojom tužbom nije tražio naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade u periodu lečenja i bolovanja, niti je iznos te naknade određen pismenim sporazumom strana, odnosno pravnosnažnom sudskom odlukom, što znači da tužioci nisu aktivno legitimisani da traže naknadu materijalne štete, po tom osnovu. Naknadu štete zbog gubitka izdržavanja, tužioci su imali mogućnost da traže samo u slučaju da su tuženi prouzrokovali smrt lica koje ih je izdržavalo, što ovde nije slučaj, imajući u vidu da tužbeni zahtev tužilaca nije zasnovan na toj činjenici. Tužiocima DD, jer kod njega nije postojao naročito težak invaliditet.

Navodima revizije tužilaca o tome da je prosek primanja pok. DD, koji služi za obračun penzijskog osnova, manji od očekivanog proseka primanja koji bi služio za utvrđivanje penzijskog osnova da on nije povređen, odnosno da je ostvario punu zaradu, čime je umanjen i mesečni iznos porodične penzije tužilja AA i BB, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Ta činjenica je bitna u postupku protiv odgovornog lica koje je prouzrokovalo nečiju smrt, u smislu prava lica koja je poginuli izdržavao, shodno gore citiranoj odredbi člana 194. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, u konkretnom slučaju, tužbeni zahtev tužilja AA i BB, ne zasniva se na činjenici da su tuženi prouzrokovali smrt njihovog bliskog srodnika koji ih je izdržavao, pa se citirana odredba Zakona ne primenjuje na konkretan slučaj.

Revidenti u reviziji ukazuju da je unakaženost tela pok. DD bila takva da je u skladu sa društvom u celini, sa vremenom i prostorom, kod građana mogla izazvati sažaljenje, pa čak i gađenje, te da tužiocima pripada pravo na naknadu nematerijalne štete zbog naročito teškog invaliditeta bliskog srodnika. Ti navodi njihove revizije su takođe neosnovani, imajući u vidu da ni sud ni stranke ne raspolažu stručnim znanjem o postojanju teškog invaliditeta nekog lica, a da su dva sudska veštaka, oba specijaliste otropedske hirurgije i traumatologije, u svojim odvojenim nalazima dali usaglašenja mišljenja o tome da pok. DD nije imao naročito težak invaliditet, imajući u vidu definiciju naročito teškog invaliditeta koja podrazumeva da oštećeni ne može da obavlja većinu svojih osnovnih životnih aktivnosti i radnji, te da naruženost bude „tipa zgražavanja koja nastaje prilikom unakaženosti, a izaziva gađenje, odvratnost i zgražavanje“, što sve ovde nije slučaj. Zbog toga tužioci neosnovano revizijom ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić