Ukinuta presuda u sporu za ništavost ugovora zbog nesavesnosti

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, posle rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu člana 383. stav 4. ZPP, tužilac kao kupac i tuženo pravno lice „Fering Group“ DOO Beograd kao prodavac, koje se bavilo izgradnjom stanova za tržište, ugovorili su kupoprodaju dupleks stana u izgradnji u..., u ulici ... br. ... (označen brojem ..., površine 45,26 m2, na šestom i sedmom spratu zgrade,) za kupoprodajnu cenu od 50.000,00 evra (ugovor o kupoprodaji overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov .../... dana 03.05.2005. godine). Članom 4. stav 1., ugovoreno je useljenje kupca u stan najkasnije do 30.09.2005. godine, do kada je prodavac dužan da završi sve radove u stanu u skladu sa glavnim projektom i pribavi odobrenje za upotrebu objekta od nadležnog organa, kao i ostale potrebne administrativne saglasnosti od EDB i JP „Infostan“ i drugih javnih preduzeća, uz sačinjvanje i potpisivanje zapisnika o primopredaji. Tužilac je od ugovorene kupoprodajne cene isplatio 45.000,00 evra (na rate). Zakonski zastupnik tuženog pravnog lica, sada pok. VV, godinu ili dve posle zaključenja ugovora predao je tužiocu ključeve od stana, iako u stanu još nisu bili završeni neki unutrašnji radovi i nije bila uvedena struja, bez sačinjavanja zapisnika o primopredaji. Nakon toga, tužilac (koji živi i radi u ...) obilazio je lično stan nekoliko puta godišnje i preko prijatelja GG kojem je dao ključeve od stana.

Na inicijativu tužioca kao kupca stana (pošto predmetni stan ni nakon pet godina od zaključenja ugovora o kupoprodaji nije bio završen u potpunosti, niti je bila uvedena struja), između istog ugovarača zaključen je ugovor o raskidu predmetnog ugovora o kupoprodaji stana od 03.05.2005. godine (overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov .../... dana 29.07.2010. godine), uz odložni uslov prema kojem prodavac najkasnije do 01.11.2010. godine treba da isplati kupcu-ovde tužiocu iznos od 60.000,00 evra (iznos od 45.000,00 evra isplaćen na ime kupoprodajne cene i iznos od 15.000,00 evra na ime naknade zbog neizvršenja ugovora), nakon čega bi raskid stupio na snagu. Tuženo pravno lice nije isplatilo tužiocu iznos od 60.000,00 evra. Tužilac je bio u državini predmetnog stana do početka marta 2011. godine, kada je zakonski zastupnik tuženog pravnog lica, sada pok. GG, promenio bravu na ulaznim vratima stana. Tužilac je protiv ovog lica pokrenuo spor radi smetanja državine, koji je okončan u tužiočevu korist donošenjem pravnosnažnog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7099/11 od 14.09.2011. godine.

Pre pravnosnažnog okončanja spora o smetanju državine, tuženo pravno lice prodalo je tuženom fizičkom licu BB predmetni stan (ugovor o kupoprodaji overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod I Ov .../... dana 08.02.2012. godine), za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 130.000,00 evra, nakon čega mu je stan predalo 09.02.2012. godine, uz zapisnik o primopredaji. Prodavac i kupac su od ranije bili višestruko povezani (zakonski zastupnik tuženog pravnog lica je bio brat od tetke bivše supruge tuženog fizičkog lica) i putem ugovora za stan na drugoj lokaciji u ... (... ulica broj ..., površine 60 m2), povodom kojeg je, radi isplate kupoprodajne cene za taj stan, tuženi BB podigao kredit kod „...“ u iznosu od 130.000,00 evra i uplatio ga tuženom pravnom licu dana 09.04.2009. godine. Pošto je završetak stana u ... ulici bio neizvestan, tuženi su se dogovorili da se isplaćena cena za taj stan uračuna tuženom BB kao kupoprodajna cena za ovde sporni stan u ..., u ulici ... br. ... . Zakonski zastupnik tuženog pravnog lica, sada pok. VV, bio je brat od tetke prve supruge tuženog BB. U vreme primopredaje stana u ulici ... br. ... između tuženih, stan je bio neuslovan, jer je bio nedovršen. Tuženi BB je u narednih godinu dana u stan uložio 10.000,00 evra, a 08.07.2012. godine zaključio je ugovor o isporuci električne energije sa EDB. Nakon što je stan završen, u svedok DD, ćerka tuženog BB, uselila se u stan, u kome i dalje stanuje.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 55/12 od 14.05.2012. godine nad tuženim pravnim licem pokrenut je prethodni stečajni postupak, jer je bilo u neprekidnoj blokadi računa duže od dve godine. Nakon donošenja odluke Ustavnog suda Iuz 850/10 od 12. 07.2012. kojom su oglašene neustavnim odredbe članova 150. – 154. Zakona o stečaju, uz prestanak važenja istih danom objavljivanja te odluke u „Službenom glasniku RS“ (25.07.2012. godine), rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 17.09.2012. godine stavljeno je van snage rešenje istog suda St 55/12 od 14.05.2012. godine i obustavljen prethodni stečajni postupak nad ovim pravnim licem. Prilikom sprovođenja izvršenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7099/11 od 14.09.2011. godine (kojim je usvojen tužbeni zahtev ovde tužioca za smetanje državine predmetnog stana protiv zakonskog zastupnika tuženog pravnog lica), tužilac je dana 05.12.2013. godine, u prisustvu izvršitelja, uveden u državinu predmetnog stana, ali istog dana u stan je došla svedok DD i odbila da ga napusti, pa je tužilac izašao iz stana. Tužbu u ovoj parnici je podneo 31.03.2014. godine. Tuženi BB je po spornom ugovoru o kupoprodaji platio porez na prenos apsolutnih prava za predmetni stan u iznosu od 389.999,76 dinara, na poresku osnovicu od 15.599.990,50 dinara (rešenje Poreske uprave od 08.04.2015. godine).

Prema stranačkom iskazu tuženog fizičkog lica BB, pre zaključenja ovde spornog ugovora o kupoprodaji sa tuženim pravnim licem poslao je svoju ćerku DD u sud da uzme potvrdu da je sporni stan bez ikakvih tereta i hipoteke, što je ona i uradila. Prema iskazu sada pok. VV, zakonskog zastupnika tuženog pravnog lica, nakon zaključenja i overe ugovora o raskidu ugovora o kupoprodaji spornog stana između tužioca i tuženog pravnog lica (29.07.2010. godine), smatrao je da je stan slobodan i da ga može prodati, a pre zaključenja ovde spornog ugovora o kupoprodaji sa tuženim BB objasnio mu je da je njegova firma sa prethodnim kupcem stana na ... zaključila ugovor o raskidu ugovora o kupoprodaji, ne pokazujući mu taj je ugovor, nakon čega je advokat novog kupca u sudu proverio da li je za sporni stan već zaključen ugovor o kupoprodaji.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je nakon održane rasprave pred tim sudom (na kojoj su pročitani zapisnici sa iskazima stranaka i svedoka izvedenih pred prvostepenim sudom), ukinuo prvostepenu presudu nalazeći da se zasniva na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP i odlučio o tužbenom zahtevu tako što ga je odbio kao neosnovan, s pozivom na članove 52., 66. i 103. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stavu drugostepenog suda, ugovor o kupoprodaji predmetnog stana zaključen između tuženog pravnog lica kao prodavca i tuženog fizičkog lica kao kupca (overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod I Ov .../... dana 08.02.2012. godine) nije ništav pravni posao, jer nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ima dopušten osnov, a nije ni prividan pravni posao, jer ne prikriva neki drugi pravni posao. Tužilac na osnovu ugovora o kupoprodaji istog tog stana zaključenog sa istim prodavacem – tuženim pravnim licem (overenim pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov .../... dana 03.05.2005. godine) nije postao vlasnik tog stana, bez obzira što mu je 2006. godine zakonski zastupnik prodavca predao stan u državinu. U to vreme obaveze ugovarača nisu bile izvršene u celosti, tužilac kao kupac je isplatio kupoprodajnu cenu u pretežnom delu, dok prodavac - tuženo pravno lice ni sedam godina kasnije nije završilo radove na izgradnji stana, niti je stan uz zapisnik predao kupcu - ovde tužiocu (kako je to ugovoreno u članom 4. kupoprodajnog ugovora), što bi bilo učinjeno da je zaista postojala namera da se tužiocu stan preda u svojinu. Pri tome, tužilac i tuženo pravno lice su taj ugovor raskinuli kasnije zaključenim ugovorom od 29.07.2010. godine, zbog čega je prodavac - ovde tuženo pravno lice stanom mogao slobodno raspolagati. Stoga se ne može smatrati da je kasnije zaključenim ugovorom o kupoprodaji spornog stana (i overenim pred sudom) dana 08.02.2012. godine između tuženog pravnog lica kao prodavca i tuženog fizičkog lica kao kupca raspolagano stanom koji više nije u svojini tuženog pravnog lica, zbog čega bi taj ugovor bio ništav. Pri tome, iz iskaza tuženog fizičkog lica BB i iskaza zakonskog zastupnika tuženog pravnog lica utvrđeno je da pre zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji od 08.02.2012. godine advokat novog kupca u sudu, prilikom provere, dobio informaciju da za taj stan nije zaključen ugovor o kupoprodaji, pri čemu je taj ugovor izvršen od strane ugovarača tako što je kupac isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu u iznosu od 130.000,00 evra (tako što mu je taj iznos koji je ranije avansno uplatio za drugi stan koji mu nikad nije predat uračunat kao kupoprodajna cena ovde spornog stana), a prodavac je kupca uveo u državinu spornog stana.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakva odluka drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilna, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Ustav Republike Srbije, u članu 1. stav 1. jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Zakonom o osnovama svojinsko pravnih odnosa (načela), propisano je da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1.); da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3. stav 2.); da se sticanje, zaštita i prestanak prava svojine, prava službenosti, prava stvarnog tereta i prava zaloge uređuju zakonom (član 7.); da se pravo svojine može oduzeti ili ograničiti u skladu sa ustavom i zakonom (član 8.). Prema članu 20. stav 1. ovog zakona, pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Prema članu 33. stav 1., na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Članom 45. ovog zakona, propisano je da pravo svojine koje određeno lice ima na stvar prestaje kad drugo lice stekne pravo svojine na tu stvar. Odredbom člana 70. stav 1. ovog zakona propisano je da državinu stvari ima svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari (neposredna državina).

Zakon o obligacionim odnosima - ZOO (načela), u članu 12. propisuje da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa učesnici dužni da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Prema članu 68. ovog Zakona, formalni ugovori mogu biti raskinuti neformalnim sporazumom, izuzev ako je za određeni slučaj zakonom predviđeno što drugo, ili ako cilj zbog koga je propisana forma za zaključenje ugovora zahteva da raskidanje ugovora bude obavljeno u istoj formi. Članom 78. ovog zakona (primena pravila o uslovu), propisano je da kad dejstvo ugovora počinje od određenog vremena, shodno se primenjuju pravila o odložnom uslovu, a kad ugovor prestaje da važi po isteku određenog roka, shodno se primenjuju pravila o raskidnom uslovu. Članom 103. stav 1. ovog zakona, propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Članom 454. stav 1. ovog zakona, propisano je da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar.

Zakonodavac je načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO svrstao u osnovna načela i formulisao ga imperativno ovim zakonom. Ova zakonska norma sadrži tzv. „generalnu klauzulu“, nema precizna merila, odnosno gotova pravila iz kojih bi se moglo videti šta u konkretnom slučaju odgovara tom načelu. Saglasno navedenom, pravnu zaštitu može očekivati samo onaj subjekt u obligacionim odnosima koji postupa savesno i pošteno. O tome, u slučaju spora, procenu daje sud rukovodeći se opšte važećim zahtevima pravičnosti, životnim iskustvom i praktičnim razumom. Saglasno citiranim odredbama Ustava i Zakona, zaključenju ugovora o prometu nepokretnosti prenosilac i pribavilac moraju pristupiti savesno, tako da na osnovu tog ugovora mogu ostvariti cilj koji su obostrano hteli, a to je da prenosilac prenese pravo svojine, a da ga sticalac stekne na nepokrtenosti koja je predmet ugovora, bez povrede prava na imovinu trećih lica garantovanog Ustavom RS.

Sledom iznetog, prema stavu Vrhovnog suda pitanje savesnosti lica koja učestvuju u višestrukom prometovanju istom nepokretnošću je od značaja, između ostalog, i kod ocene punovažnosti raspolaganja tom nepokretnošću, u smislu člana 103. ZOO (kao prethodnog pravnog pitanja u smislu člana 12. ZPP). Naime, načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO nalaže svim učesnicima da sa dužnom pažnjom provere sve činjenice od značaja za punovažnost pravnih poslova koje preduzimaju, uključujući i one koje se odnose na predmet raspolaganja. Osim toga, članom 103. ZOO se pruža pravna zaštita svakom licu čija su prava povređena zaključenjem ništavog ugovora, ukoliko za to ima pravni interes, koja ništavost, ako se utvrdi, deluje “erga omnes”. Pri tome, propisivanjem odredbe člana 103. ZOO, intencija zakonodavca nije bila samo sankcionisinje nepridržavanja ugovarača odredbi ovog zakona koje se odnose na volju ugovarača da zaključe ugovor određene sadržine, sposobnost ugovarača za rasuđivanje, formu ugovora i drugo, već se odnosi i na i vlasnost ugovarača da zaključe ugovor određene sadržine, što kod ugovora o prometu nepokretnosti, imajući u vidu potrebu za pravnom sigurnošću svih učesnika u pravnom saobraćaju, podrazumeva vlasnost ugovarača da raspolažu predmetom ugovora, odnosno prenosioca da prenese pravo svojine na nepokretnosti, od čega zavisi i podobnost druge ugovorne strane da na toj nepokretnosti stekne pravo svojine. U suprotnom, pružanje pravne zaštite pravnim poslovima koji za predmet imaju raspolaganje tuđom imovinom narušilo bi temelje pravne sigurnosti na kojoj treba da se zasniva svaki pravni poredak.

U konkretnom slučaju, tužbenim zahtevom se traži utvrđenje da je apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo od dana zaključenja sporni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti stana u ..., ulica ..., zaključen između tuženog pravnog lica kao prodavca i tuženog fizičkog lica kao kupca, koji je overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu I Ov .../... od 08.02.2012. godine, što bi tuženi bili dužni da priznaju i trpe. Ovo je traženo, između ostalog, i iz razloga što je istim stanom kao „stanom u izgradnji“ prethodno raspolagano ugovorom o kupoprodaji zaključenim između tuženog pravnog lica kao prodavca (koje se bavi izgradnjom stanova za tržište) i tužioca kao kupca, overenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov .../... dana 03.05.2005. godine, i izvršenog od strane ugovarača u pretežnom delu, uz uvođenje tužioca kao kupca u posed stana. Drugostepeni sud je zaključio da sporni ugovor u kupoprodaji (overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu I Ov .../... od 08.02.2012. godine) nije ništav, jer je u vreme njegovog zaključenja bio raskinut prethodno zaključen ugovor o kupoprodaji istog stana između tužioca kao kupca i tuženog pravnog lica kao prodavca.

Međutim, prema stavu revizijskog suda, ovakav činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan. Ovo stoga što je prilikom odlučivanja drugostepeni sud zanemario činjenicu da je ugovor o raskidu (overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov .../... dana 29.07.2010. godine) ranije zaključenog ugovora o kupoprodaji (overenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov .../... dana 03.05.2005. godine) zaključen između tužioca i tuženog pravnog lica pod odložnim uslovom i s tim u vezi pravno dejstvo citirane odredbe člana 78. ZOO. U takvoj situaciji, na sudu je bila obaveza da kao prethodno pitanje (član 212. ZPP) razjasni da li je raskidni uslov nastupio u vreme zaključenja ovde spornog ugovora o kupoprodaji između tuženih, odnosno da razjasni u čijoj imovini se nalazio stan u ulici ... u vreme zaključenja spornog ugovora tj. da li je stan bio imovina tužioca ili imovina tuženog pravnog lica, od čega zavisi i ocena suda da li je je tuženo pravno lice bilo vlasno da ponovo raspolaže tim stanom u korist tuženog fizičkog lica i da li je kupcu ta činjenica bila poznata, odnosno prema okolnostima slučaja mogla biti poznata. Ovo bez obzira, što je prema stanju u spisima predmeta, rešenjem prvostepenog suda P 6415/17 od 15.09.2017. godine, odbačena tužba tužioca u delu za utvrđenje prava svojine na predmetnom stanu, a tužilac se odrekao prava žalbe protiv navedenog rešenja (podneskom od 16.10.2018. godine). Pored toga, drugostepeni sud nije razjasnio ni to od kakvog značaja je činjenica da je tuženo pravno lice kao dvostruki prodavac spornog stana bilo u blokadi više od dve godine, pa i u vreme zaključenja i overe ovde spornog ugovora o kupoprodaji od 08.02.2012. godine, a da je u rešenju Privrednog suda u Beogradu od 17.01.2012. godine o otvaranju prethodnog stečajnog postupka nad ovim pravnim licem konstatovano da nema poslovnu imovinu, što se osnovano ukazuje revizijom, posebno imajući u vidu da je tada na snazi bio Zakon o stečaju („Službeni glasnik RS“ br. 104/09 i 99/11 – 8 – dr Zakon), koji je članovima 55. – 59. regulisao pokretanje stečajnog postupka, članovima 60. – 67. pokretanje prethodnog stečajnog postupka, a članovima 68. – 71. otvaranje stečajnog postupka.

Osim toga, i činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda o neizvršenju ugovornih obaveza tužioca i tuženog pravnog lica je upitan. I prema stavu revizijskog suda, tužilac je svoju ugovornu obavezu ispunio u pretežnom delu (od ugovorenih 50.000,00 evra na ime kupoprodajne cene isplatio je 45.000,00 evra). Međutim, kada je reč o obavezi prodavca da stan završi i kao takvog ga preda kupcu - ovde tužiocu, prema stavu revizijskog suda stan je u pretežnom delu bio završen (u vreme predaje ključeva od stana tužiocu) i da se određenim ulaganjima mogao dovesti u stanje potrebno za stanovanje (što je kasniji kupac – ovde tuženo fizičko lice izvršio ulaganjem iznosa od 10.000,00 evra). Očigledan je i pravni interes prodavca da stan što pre preda kupcu (iako nije bio u celosti završen), jer je time izbegao plaćanje ugovorne kazne. Sama po sebi, činjenica da sporni stan nije bio završen u celosti u pogledu unutrašnjih radova (pa i u pogledu uvođenja struje), mora se tretirati jednako u odnosu na sve kupce, pa tako i u odnosu na ovde tužioca kao ranijeg kupca, ali i u odnosu na tuženo fizičko lice kao kasnijeg kupca koji je stan u istom takvom stanju kupio i dovršio uz dodatna ulaganja.

Kod iznetog, pitanje savesnosti oba ugovarača prilikom zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji je od odlučnog značaja za ocenu njegove punovažnosti. Kod ocene njihove savesnosti mora se imati u vidu i da su zakonski zastupnik tuženog pravnog lica kao prodavca i tuženo fizičko lice kao novi kupac stana bili dvostruko povezani i to nekom vrstom tazbinskih odnosa (preko bivše supruge tuženog fizičkog lica) i ugovornim odnosom (preko navodnog ugovaranja kupovine drugog stana u ..., u ... ulici ... godine), da je tuženo fizičko lice tokom saslušanja izjavilo da mu je bilo poznato u vreme zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji od 08.02.2012. godine (čije se utvrđenje ništavosti traži tužbenim zahtevom) da se tuženo pravno lice kao prodavac nalazi u blokadi duže od dve godine, a da je tadašnji zakonski zastupnik tuženog pravnog lica u svom iskazu naveo da je upoznao tuženo fizičko lice da je došlo do raskida prethodnog ugovora o kupoprodaji sa tužiocem, ali da mu ugovor o raskidu nije pokazao, što je po stavu revizijskog suda zahtevalo od tuženog fizičkog lica da proveri tu činjenicu. Ovo stoga što bi uvidom u ugovor o raskidu mogao utvrditi da je zaključen pod odložnim uslovom, a što bi dalje na njegovoj strani stvorilo obavezu da proveri da li je raskidni uslov nastupio.

Sve navedeno ukazuje da drugostepeni sud nije nesumnjivo razjasnio da li su tuženi išli za tim da zaključenjem spornog ugovora izigraju tužiočeva prava na predmetnom stanu, što bi dovelo u pitanje njihovu savesnost i kao takvo bilo bi protivno osnovnim načelima ustanovljenim Zakonom o obligacionim odnosima i to načelu savesnosti i poštenja (član 12.), načelu zabrane zloupotrebe prava (član 13.) i načelu zabrani prouzrokovanja štete (član 16.), a što je od značaja za ocenu da li je sporni ugovor punovažan pravni posao ili je reč o pravnom poslu koji je protivan dobrim poslovnim običajima i moralu i kao takav ništav u smislu odredbe člana 103. stav 1. ZOO.

Zbog toga je drugostepena odluka morala biti ukinuta, kao i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će razjasniti činjenice na koje je ukazano ovim rešenjem i potom pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti o tužbenom zahtevu, imajuću u vidu i da se vezano za sporni stan u ..., u ulici ... između stranaka vode još dva postupka (pred Višim sudom u Beogradu P 6411/19 i pred Osnovnim sudom u Beogradu P 2320/14, sada P 7081/20).

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ove odluke na osnovu člana 415. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković