Zakonitost naplate naknade za obradu i praćenje kredita od strane banke

Presudom Višeg suda u Nišu Gž 520/20 od 22.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P 2445/18 od 17.07.2019. godine. Stavovima drugim i trećim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao korisnik kredita je sa tuženom bankom kao davaocem kredita zaključio ugovor o gotovinskom kreditu br. .. dana 30.04.2014. godine, na osnovu koga mu je odobren kredit od ukupno 450.000,00 dinara, na period od 41-og meseca. Članom 9. stav 9.1. tačka 1. navedenog ugovora, predviđeno je da se tužilac obavezuje da plati jednokratnu fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1,50%, , odnosno minimum 1.600,00 dinara, a tačkom 2. istog člana se obavezao da plati fiksnu naknadu za praćenje kredita na neplaćeni iznos glavnice 0,50% godišnje. U obrascu ponude za navedeni kredit u članu 3. tačka 3. utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog naknada za obradu kreditnog zahteva u visini od 1,50% ili 6.750,00 RSD fiksno i naknada za održavanje kredita u visini od 0,50% ili 3.109,01 RSD fiksno. Takođe je i u obrascu obaveznih elemenata ugovora u članu 3.tačka 5.predviđena naknada za praćenje kredita koja iznosi 0,50% ili 3.109,01 RSD fiksno, naknada za obradu kreditnog zahteva od 1,50%, odnosno 6.750,00 RSD fiksno, naknada za kreditni biro od 246,00 RSD fiksno i menica u visini od 100,00 RSD fiksno. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke od 20.12.2018. godine utvrđeno je da su po predmetnom ugovoru naplaćene sledeće naknade: fiksna jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva od 1,50% od iznosa odobrenog kredita u iznosu od 6.750,00 dinara dana 30.04.2014. godine, fiksna naknada za praćenje kredita na neplaćeni iznos glavnice od 0,50% godišnje i to dana 05.05.2015. godine u iznosu od 1.697,99 dinara, dana 05.05.2016. godine u iznosu od 1.045,92 dinara i 05.05.2017. godine u iznosu od 337,79 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da su predmetne odredbe ugovora o kreditu ništave u smislu člana 103. ZOO, budući da tužiocu kao korisniku kredita nije data mogućnost da se upozna sa vrstom i cenom troškova banke koji se ugovorom na njega prevaljuju, a njihovo ugovaranje bez specifikacije troškova i njihove visine dopušta mogućnost zloupotrebe u realizaciji ove ugovorne obaveze, pa kako su iste neodređene, protivne su načelu savesnosti i poštenja i načelu ravnopravnosti stranaka (član 11. i 12. ZOO). Zato tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi, na osnovu člana 104. stav 1., sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja na osnovu člana 214. ZOO, zbog nesavesnosti banke kao jače ugovorne strane u ovom pravnom poslu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzriom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 30.04.2014. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B-obavezni elementi ugovora), u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva – 1,50% fiksno od iznosa kredita, odnosno 6.750,00 dinara i naknada za praćenje kredita od 0,50 % godišnje, što odgovara sadržini spornih ugovornih odredbi kojom se tužilac obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i praćenja kredita plati banci jednokratnu naknadu od 1,50%, odnosno minimum 1.600,00 dinara, i fiksnu naknadu za praćenje kredita na neplaćeni iznos glavnice 0,50% godišnje. Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, ugovorne odredbe kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 1,50% od iznosa realizovanog kredita i fiksnu naknadu za praćenje kredita na neplaćeni iznos glavnice 0,50% godišnje, nisu protivne osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Kako je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude, to je na osnovu člana 165.stav 2., 153. stav 1, 154, i 163. stav 2. ZPP odlučio o svim troškovima postupka i obavezao tužioca da tuženoj nadoknadi troškove u ukupnom iznosu od 54.000,00 dinara i to : za sastav dva obrazložena podneska od strane advokata po 6.000,00 dinara, za zastupanje na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, dva neodržana ročišta 4.500,00 dinara, za sastav revizije 18.000,00 dinara, sve prema opredeljenom zahtevu i Advokatskoj tarifi važećoj u vreme njihovog nastanka, dok joj troškovi „za sudske takse“ nisu priznati jer ih punomoćnik tužene nije opredelio po vrsti (taksa na reviziju i revizijsku odluku), u smislu člana 163. stav 2.ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić