Dozvoljenost revizije u sporu za utvrđenje stvarne službenosti

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Boru P 404/2017 od 10.11.2022. godine odbijen je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje kojim je tražila da se tužilac-protivtuženi obaveže da joj na ime naknade za korišćenje poslužnog dobra isplaćuje po 20.000,00 dinara godišnje počev od dana pravnosnažnosti presude Osnovnog suda u Boru P 404/2017 od 05.03.2019. godine pa ubuduće dok pravo službenosti bude trajalo.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1074/23 od 10.05.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužene-protivtužilje i potvrđena prvostepena presuda kao i dopunska presuda istog suda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 ... 10/2023), Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava. Pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je isti u korist svog povlasnog dobra, održajem stekao pravo stvarne službenosti, što je tužena dužna da prizna i trpi i odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se tužilac obaveže da tuženoj plaća naknadu za korišćenje poslužnog dobra kao neosnovan. Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, jer se radi o parnici radi utvrđivanja prava službenosti u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava, zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Zato nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je u skladu s tim odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena. Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi iznos protivvrednost 40.000,00 dinara po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja prava službenosti u ovoj pravnoj stvari podneta je 30.03.2018. godine. Protivtužba je podneta 25.12.2018. godine. Vrednost predmeta spora je 1.219.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužene nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković