Pravo sudskog veštaka na zateznu kamatu zbog docnje u isplati nagrade

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez, Dragane Marinković, Zvezdane Lutovac i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Opština ..., koga zastupa Marjan Božilović, advokat iz ..., protiv tuženog Republika Srbija, Visoki savet sudstva, Osnovni sud u Vranju, koga zastupa Državni pravobranilac, Beograd, radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž 1190/2017 od 17.07.2019. godine, u sednici veća održanoj 07.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž 1190/2017 od 17.07.2019. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Pirotu Gž 1190/2017 od 17.07.2019. godine, tako što se odbija žalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1711/2015 od 01.06.2016. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 27.034,72 dinara, u roku od 15 dana, od prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1711/2015 od 01.06.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca AA iz ... i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.967,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 02.02.2015. godine, do konačne isplate, a stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 44.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Višeg suda u Pirotu Gž 1190/2017 od 17.07.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1711/2015 od 01.06.2016. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tuženi obaveže da isplati tužiocu iznos od 1.967,06 dinara, na ime kamate na glavni dug od 5.000,00 dinara, za period od 30.04.2012. godine do 20.05.2014. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 02.02.2015. godine, do konačne isplate, kao i da mu na ime troškova postupka isplati iznos od 44.500,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku predložio da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe tumačenja prava i ujednačavanja sudske prakse, uz navode da postoji masovnost istovrsnih sporova i različita presuđenja.

Prema odredbi člana 404. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno je tumačenje o pitanju ostvarenja prava sudskog veštaka na kamatu, u situaciji prinudno naplaćene nagrade za veštačenje po rešenju suda, kao obveznika plaćanja. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 1 ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji tužioca, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ispitujući pobijanu presudu, ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je u svojstvu sudskog veštaka bio angažovan od strane suda radi veštačenja u predmetu Osnovnog suda u Vranju Ki 1439/11. Rešenjem istražnog sudije Osnovnog suda u Vranju Ki 1439/2011 od 30.04.2012. godine određena je visina nagrade tužiocu za izvršeno veštačenje u iznosu od 5.000,00 dinara. U situaciji kada isplata nije izvršena od strane Osnovnog suda u Vranju kao obveznika plaćanja nagrade veštaku po rešenju tog suda, tužilac je pokrenuo izvršni postupak radi naplate svoje izvršne tražbine. Po predlogu tužioca, na osnovu navedenog rešenja od 30.04.2012. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju II 1086/2014 od 14.02.2014. godine u odnosu na označenog izvršnog dužnika Republiku Srbiju, Visoki savet sudstva, Osnovni sud u Vranju, a javni izvršitelj zaključak o sprovođenju izvršenja 28.04.2014. godine, koje je realizovano 20.05.2014. godine, kada je tužilac preko javnog izvršitelja naplatio iznos od 5.000,00 dinara na ime nagrade za veštačenje, kao i troškove izvršnog postupka.

Tužilac je 02.02.2015. godine podneo tužbu kojom je tražio isplatu obračunatog iznosa kamate 1.967,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate. Prvostepeni sud je po prihvaćenom obračunu veštaka, utvrdio da kamata na iznos glavnice od 5.000,00 dinara za period od 30.04.2012. godine do 20.05.2014. godine iznosi 1.967,06 dinara.

Imajući u vidu da je tužilac svoje potraživanje na ime nagrade za veštačenje, naplatio prinudnim putem, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev kao osnovan, pozivom se na član 277. i član 324. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbom člana 324. navedenog zakona je propisano da dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a odredbom člana 277. da dužnik koji zadocni sa izvršenjem novčane obaveze, pored glavnice duguje i kamatu, po stopi utvrđenoj zakonom. U konkretnom slučaju, obaveza tuženog je dospela 30.04.2012. godine, a izmirena je 20.05.2014. godine, radi čega je prvostepeni sud obavezao tuženog na isplatu zakonske zatezne kamate, od dana podnošenja tužbe do konačne isplate, u skladu sa odredbom člana 279. stav 2. ZOO koja propisuje da na iznos neisplaćene kamate može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. Prema shvatanju drugostepenog suda, potraživanje kamate na dosuđeni iznos nagrade za veštačenje kao troškova postupka ne može biti glavno potraživanje i ne može se tražiti u drugoj parnici, već samo u onom postupku u kojem su troškovi nastali, pa kako se u konkretnom slučaju radi o troškovima krivičnog postupka prema citiranim odredbama člana 261. ZKP, po kojima se zahtev za naknadu troškova ili isplatu nagrade može podneti najkasnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja iz stava 1. člana 262 ZKP, to s obzirom da u postupku pred Osnovnim sudom u Vranju Ki 1439/2011, tužilac kao veštak nije podneo zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove veštačenja, tužilac ovo potraživanje ne može realizovati u novoj parnici.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana presuda drugostepenog suda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilno.

Predmet spora je novčano potraživanje tužioca u iznosu od 1.967,06 dinara, koji predstavlja zakonsku zateznu kamatu obračunatu na iznos od 5.000,00 dinara, utvrđen tužiocu na ime nagrade za veštačenje, rešenjem Osnovnog suda u Vranju Ki 1439/2011 od 30.04.2012. godine. Navedeni iznos tužilac je naplatio u izvršnom postupku 20.05.2014. godine.

Rešenjem krivičnog suda o troškovima i nagradi za obavljeno veštačenje, utvrđuje se iznos za isplatu veštaku, a ne odlučuje se o kamati koja veštaku pripada za slučaj docnje u isplati utvđenog novčanog potraživanja. Takav zahtev za isplatu kamate, u toj vrsti postupka, od strane veštaka se ne može postaviti, odnosno bio bi bespredmetan.

O zahtevu tužioca za isplatu nagrade za veštačenje je odlučeno, rešenjem istražnog sudije. To rešenje ne predstavlja izvršni naslov za naplatu kamate. Shodno tome, tužilac nije raspolagao izvršnom ili verodostojnom ispravom za naplatu kamate. Jedini pravni put tužiocu kao sudskom veštaku da ostvari pravo na kamatu na utvrđeni iznos nagrade za veštačenje, priznat sudskim rešenjem donetim u krivičnom postupku, ali neisplaćen sve do prinudne naplate, bilo je podnošenje tužbe parničnom sudu protiv Republike Srbije- Osnovni sud u Vranju. Tužilac je takvu tužbu opravdano podneo, jer mu iznos nagrade za veštačenje po rešenju istražnog sudije, nije bio isplaćen do prinudne naplate 20.05.2014. godine. Prema članu 17. stav 1. tada važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju ( „Službeni glasnik RS“ , broj 31/11 i 99/11), izvršna isprava je podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta i obim ispunjenja obaveze, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Izneto stanovište Vrhovnog kasacionog suda odgovara stanovištu Ustavnog suda RS iz odluke Už.6738/2013 od 18.12.2015. godine, koje je ovaj sud imao u vidu pri opredeljenju da prihvati odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj i reviziju usvoji kao osnovanu.

Pravilno je zaključio prvostepeni sud da u slučaju docnje pri plaćanju utvrđenog iznosa nagrade za veštačenje u krivičnom postupku, tužilac kao poverilac u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, stiče pravo da obračunatu zateznu kamatu ostvari u posebnoj parnici, za period trajanja docnje koji se u konkretnom slučaju proteže od izvršnosti rešenja Osnovnog suda u Vranju Ki 1439/2011 od 30.04.2012. godine, do dana kada je plaćanje izvršeno prinudnim putem 20.05.2014. godine. Tako obračunata kamata može se utužiti kao glavni dug na koji u smislu člana 277. stav 2. ZOO kamata teče od dana kada je (tužbom parničnom sudu) podnesen zahtev za njenu isplatu, upravo kako je i traženo.

Imajući u vidu da je tužilac uspeo u revizijskom postupku, kao i da je troškove ovog postupka tražio i opredelio, tuženi je dužan da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka, i to za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, takse na reviziju u iznosu od 7.517,36 dinara i takse na odluku u iznosu od 7.517,36 dinara, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić