Odluka Vrhovnog suda o naknadi nematerijalne štete za smrt bliskog lica

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu stava drugog i trećeg izreke, tužilje su izjavile blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku. Takođe, revizijom pobijaju i prvostepenu presudu u stavu prvom izreke iz istih razloga.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji tužilja protiv drugostepene presude u skladu sa članom 408. i 410. ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su ćerke pokojnog VV, koji je ubijen 21.11.1991. godine na poljoprivrednom dobru „Ovčara“ u Vukovaru, od strane pripadnika TO Vukovar i Dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica”, koje su bile u sastavu tadašnje JNA, na način da su prekršena pravila međunarodnog prava za vreme oružanog sukoba i protivno članu 3. stav tačka a) i c) i članu 4a. stav 1, 2. i 4. Treće Ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima iz 1949. godine i Dopunskog Protokola iste konvencije o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba od 08.06.1977. godine, na način opisan u obrazloženju prvostepene presude. Zbog izvršenja krivičnog dela ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi člana 22. KZ SRJ, presudama Okružnog suda u Beogradu K. V. br. 4/06 od 12.03.2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po2-2/2014 od 24.11.2017. godine, učinioci su oglašeni krivim.

Prvostepeni sud je utvrdio postojanje odgovornosti tužene Republike Srbije za smrt oca tužilje, pa je ceneći sve okolnosti slučaja koji su od uticaja na odmeravanje visine naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica po odredbama člana 200. i 201. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženu da tužiljama isplati po navedenom osnovu iznose od po 1.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja, dok je tužbene zahteve za isplatu preko dosuđenih iznosa do traženih 2.000.000,00 dinara po tužilji, prvostepeni sud odbio.

Apelacioni sud u Beogradu je preinačio prvostepenu presudu u pogledu visine nematerijalne štete koja je dosuđena tužiljama, tako što je dosudio štetu u iznosu od po 1.000.0000,00 dinara, dok je u preostalom delu do prvostepenom presudom dosuđenih 1.500.000,00 dinara, drugostepeni sud odbio tužbene zahteve. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 200. stav 2. u vezi sa članom 201. Zakona o obligacionim odnosima kada je tužiljama dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosu određenom stavom prvim izreke prvostepene presude. Prema oceni drugostepenog suda, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, pravična novčana naknada tužiljama zbog smrti bliskog lica iznosi po 1.000.000,00 dinara. Po stanovištu tog suda, navedeni iznos odgovara značaju povređenog dobra i svrsi naknade nematerijalne štete, a istovremeno je u skladu sa društveno- ekonomskim prilikama društva u kome se naknada dosuđuje. Drugostepeni sud je dalje zaključio da bi dosuđivanje naknade u većem iznosu od navedenog predstavljalo pogodovanje težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom naknade nematerijalne štete, o čemu je sud dužan da vodi računa u smislu odredbe člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je dosuđena naknada nematerijalne štete previše nisko određena, te da odudara od prakse domaćih sudova u predmetima sa istovetnom činjeničnopravnom sadržinom.

Naime, kod naknade štete za duševne bolove zbog smrti bliskog lica sud utvrđuje relevantne okolnosti, bliskost oštećenog i poginulog lica, prirodu životnih odnosa koji su između njih postojali, pa na osnovu svih utvrđenih životnih okolnosti izvodi zaključak o intenzitetu i trajanju duševnih bolova, a naknada se odmerava po slobodnoj oceni, u smislu člana 232. Zakona o parničnom postupku. Relevantne okolnosti za utvrđivanje činjenice doživljenog duševnog bola jesu emotivna povezanost oštećenog i umrlog lica, godine starosti oštećenog i umrlog lica, stepen srodstva i praktikovanje raznovrsnih životnih odnosa između umrlog i oštećenog, kao i druge konkretne okolnosti koje mogu biti od značaja za intenzitet trpljenja. Smrt bliskog lica, u ovom slučaju oca tužilja, čiji život je tragično prekinut, dovodi do dubokog duševnog bola koji je nemerljiv i nije nadoknadiv novčanom naknadom. Svrha pravične novčane naknade, koja se odmerava i dosuđuje po odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima jeste da se novčanom naknadom ublaži duševni bol i zadovoljavanjem određenih životnih potreba utiče na uspostavljanje psihičke i emocionalne ravnoteže kod oštećenog. Pritom, cilj je da se dosuđenim novčanim iznosima postiže pravična satisfakcija za duševna trpljenja tog vida pričinjene nematerijalne štete, a da se ne pogoduje težnjama koje ne bi bile spojive sa prirodom i društvenom svrhom novčane naknade nematerijalne štete.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je prilikom presuđenja vodio računa o svim okolnostima koje su od uticaja na odmeravanje pravične novčane naknade nematerijalne štete tužiljima zbog smrti oca, na osnovu čega je drugostepeni sud na ime naknade nematerijalne šteta dosudio tužiljama iznos od po 1.000.000,00 dinara. Ukazivanje tužilja na presude Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda kojima je dosuđena viša naknada nematerijalne štete u istovrsnoj činjenično pravnoj situaciji (konkretno 1.200.000,00 dinara), nije od uticaja na pravilnost pobijane drugostepene odluke, jer se visina pravične novčane naknade utvrđuje prema relevantnim okolnostima svakog konkretnog slučaja, ocenom napred navedenih okolnosti. Osim toga, u parnici Prvog osnovnog suda u Beogradu P 6795/20 koja je vođena povodom istog činjeničnog događaja sa istovetnim tužbenim zahtevom, u kom predmetu je izjavljena i revizija o kojoj je odlučeno presudom Rev 5100/23 od 29.06.2023. godine, tužiljama je dosuđen identičan novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete kao u ovoj parnici, što potvrđuje da je pobijana odluka, suprotno revizijskim navodima, usklađena sa sudskom praksom u predmetima sa istovrsnom činjeničnopravnom sadržinom.

Imajući u vidu da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini naknade, vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ublažavanju narušenosti duševne ravnoteže tužilja gubitkom člana uže porodice, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, Vrhovni sud zaključuje da je drugostepeni sud dosudio pravičnu naknadu tužiljama koja odgovara merilima iz navedene zakonske odredbe prema konkretnim okolnostima slučaja, zbog čega je revizija tužilja u ovom delu neosnovana.

Kako ne stoje razlozi zbog kojih je revizija tužilja izjavljena protiv pravnosnažne drugostepene presude, kao ni razlozi o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. ZPP-a doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

U preostalom delu revizija tužilja nije dozvoljena budući da je izjavljena protiv stava prvog izreke prvostepene presude. Naime, u skladu sa odredbom člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija se može izjaviti protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, pa kako se revizijom izričito pobija i stav prvi izreke prvostepene presude, Vrhovni sud nalazi da revizija u tom delu nije dozvoljena.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 410. stav 1. tačka 5 Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković