Odluka Vrhovnog kasacionog suda o deobi zajedničke imovine supružnika

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Bojana Tomašević, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Branko Pavlović, advokat iz ..., po tužbi tužioca radi isplate i protivtužbi tužene radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4567/16 od 10.11.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 21.09.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4567/16 od 10.11.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 60119/10 od 03.03.2016. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena-protivtužilja da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 461.465,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.10.2015. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužena-protivtužilja da tužiocu- protivtuženom isplati iznos preko dosuđenih 461.465,25 dinara do traženih 5.961.278,46 dinara, odnosno za iznos od 5.499.813,21 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.10.2015. godine pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je tužena-protivtužilja suvlasnik sa ½ idealnog dela na automobilu marke „...“ tip „...“, bliže opisanog u izreci, a što je tužilac-protivtuženi dužan da prizna i trpi. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da je tužena-protivtužilja vlasnik na preostalih ½ idealnog dela na automobilu bliže opisanom u stavu trećem izreke prvostepene presude. Stavom petim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4567/16 od 10.11.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 60119/10 od 03.03.2016. godine, u stavu drugom, trećem i petom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), a koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi u reviziji kojima se ukazuje da je izreka nižestepenih odluka kontradiktorna, odnosno da je u nižestepenim postupcima učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, nisu osnovani.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zasnovale zajednicu života u julu 2005. godine, a brak zaključile 09.11.2005. godine. Zajednica života prestala je 23.03.2009. godine. U vreme zasnivanja zajednice života, tužena je bila vlasnik stana u ulici ... broj ... koji je prodala u novembru 2006. godine za 200.000 evra, a novac uložila u kupovinu stana u ulici ... broj ... sa garažnim mestom. Novi stan je koštao 220.000 evra, a ostatak kupoprodajne cene stana u iznosu od 20.000 evra plaćen je sredstvima koje je tužena ostvarila putem kredita odobrenog u iznosu od 50.000 evra i od navedenih 20.000 evra u toku zajednice života parničnih stranaka otplaćen je deo tog kredita u iznosu od 10.165 evra, što predstavlja 4% od ukupne vrednosti stana. Od preostalog iznosa kredita iznosa od 30.000 evra isplaćen je automobil „...“, a kredit za automobil je otplaćen u potpunosti za vreme trajanja zajednice života parničnih stranaka. Odlučujući o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, nižestepeni sudovi su zaključili da, kako ni tužilac ni tužena do zaključenja glavne rasprave nisu pružili dokaze na osnovu kojih bi se pouzdano mogle utvrditi visine njihovih prihoda, te postojanje drugih okolnosti koje bi ukazivale na veći udeo jednog supružnika od drugog u sticanju imovine, doprinos parničnih stranaka u sticanju imovine je podjednak. Kako je tužilja za kupovinu stana u ulici ... sa garažnim mestom isplatila iznos od 200.000 evra, koji predstavlja njenu posebnu imovinu, a ostatak od 20.000 evra obezbeđen putem kredita koji je podigla tužena, da je u toku zajednice otplaćen deo tog kredita u iznosu od 10.165 evra, što predstavlja 4% od ukupne vrednosti stana, to su nižestepeni sudovi zaključili da je tužiočev udeo u navedenoj nepokretnosti 2%. Kako je predmetni stan prodat, nižestepeni sudovi su obavezali tuženu da tužiocu isplati 2% od tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti u iznosu od 461.465,25 dinara, a delimično usvojili protivtužbeni zahtev i utvrdili da je tužena suvlasnik na ½ idealnog dela automobila marke „....“, s obzirom da je vozilo kupljeno tokom trajanja zajednice života novcem dobijenim na osnovu kredita koji je otplaćen u toku trajanja zajednice života parničnih stranaka te isti ulazi u režim zajedničke svojine. Imajući u vidu da tužena nije dokazala da je automobil otplaćen isključivo sredstvima koja predstavljaju njenu posebnu imovinu i da je njen doprinos u sticanju eventualno veći od doprinosa tužioca, to su nižestepeni sudovi primenom člana 180. Porodičnog zakona utvrdili da je tužena vlasnik ovog automobila sa udelom od ½ idealnog dela.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo na tako utvrđeno činjenično stanje i odlučili kao u izreci, zbog čega se neosnovano revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 168. Porodičnog zakona propisano je da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu. Članom 171. istog zakona propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a članom 180. st. 2. i 3. istog zakona, propisano je da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a da veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranju o deci, staranju o imovini, te drugih okolonsti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine.

Teret dokazivanja činjenice da je udeo tužioca u sticanju zajedničke imovine bio veći pada na teret tužioca, saglasno članu 223. ZPP. Navedenim članom propisano je da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje tog prava, a stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji. Stoga, po nalaženju ovog suda, a polazeći od zakonske pretpostavke da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a da saglasno članu 180. Porodičnog zakona veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranju o deci, staranju o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine, da se veći udeo u sticanju zajedničke imovine utvrđuje u istoj srazmeri za sva prava i obaveze u trenutku prestanka zajednice života u braku, kao i da se veći udeo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i prihodima od svoje posebne imovine, to je na tužiocu bio teret dokazivanja činjenice da je njegov udeo u sticanju zajedničke imovine veći. Zbog toga se neosnovano revizijom tužioca ukazuje da je njegov udeo u sticanju zajedničke imovine veći i da mu pripada polovina vrednosti prodate nepokretnosti, jer su pravilno nižestepeni sudovi izveli zaključak da je udeo supružnika u zajedničkoj imovini podjednak i dosudili tužiocu 2% od tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti u iznosu od 461.465,25 dinara, a koji predstavlja polovinu od 4% od ukupne vrednosti stana, jer se iznos od 200.000 evra koji je dat za kupovinu predmetnog stana ne može uračunavati u zajedničku imovinu supružnika (navedeni iznos predstavlja posebnu imovinu tužene dobijen prodajom njene nepokretnosti), već samo iznos koji je zajednički otplaćen za kredit.

Neosnovano je pozivanje tužioca u reviziji da su nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava propustili da utvrde bitne činjenice, odnosno da nisu imali u vidu iskaze tužioca i iskaze svedoka VV, GG i DD, kao i dopunski nalaz i mišljenje sudskog veštaka, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Ovo stoga što je članom 8. Zakona o parničnom postupku propisano da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka koje će činjenice uzeti kao dokazane, pa i koje će dokaze izvesti u toku postupka, a samim tim iste i ceniti. Navedeno ukazuje da od suda zavisi koje će činjenice smatrati pravno relevantnim za rešenje spora i u tom smislu ograničiti dokazivanje samo na one koje smatra bitnim. Dakle, sud ne mora ni izvesti sve dokaze koje su stranke predložile, a nije ograničen ni u izboru dokaznih sredstava tako da mora upotrebiti samo određena dokazna sredstva.

Ostalim navodima revizije pobija se utvrđeno činjenično stanje, pa ih ovaj sud nije ispitivao budući da se utvrđeno činjenično stanje revizijom ne može pobijati u smislu člana 398. stav 2. ZPP.

Kako ne stoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, a ni oni na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić