Presuda Vrhovnog kasacionog suda o neosnovanosti tužbe za diskriminaciju od strane sudova

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1788/20 od 11.08.2020. godine odbijena je žalba i potvrđena presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 246/19 od 26.05.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, zbog prekoračenja tužbenog zahteva, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 49/2013 – US, 74/2013 – US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu: ZPP) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom. Takođe nije učinjena povreda postupka iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP jer drugostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je 16.05.2016. godine podneo tužbu protiv Javnog preduzeća za komunalno-stambenu delatnost „Kovinski komunalac“ iz Kovina, Višem sudu u Smederevu radi utvrđenja diskriminatorskog postupanja prema tužiocu, protivpravnosti pravnog posla tuženog, naknade štete i činidbe. Presudom Višeg suda u Smederevu P 26/16 od 31.03.2017. godine tužba je odbačena u delu kojim je tužilac tražio utvrđenje činjenica navedenih u izreci ove presude i odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete. Zaključujući da tužilac nije učinio verovatnim da je tuženi diskriminatorski postupao u odnosu na tužioca kroz postupak javne nabavke, Viši sud u Smederevu je istom presudom odbio tužbeni zahtev. Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 7267/17 od 10.01.2018. godine, koja je potvrđena presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 4011/2018 od 05.09.2018. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Nezadovoljan odlučivanjem u tim postupcima, tužilac je podneo tužbu radi zaštite od diskriminacije u navedenim postupcima.

Zaključujući da tužilac u predmetnom postupku nije dokazao da je postupanje Višeg suda u Smederevu, Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda prema tužiocu bilo diskriminatorsko zbog nejednakog postupanja prema tužiocu zbog ličnih svojstava osnivača tužioca (statusno istupanje tužioca kroz pravni promet sa konotacijom vlasništva, na svojini, na jeziku na kome zakonski zastupnik tužioca piše pismena, na političkoj pripadnosti, na političkoj podobnosti, političkom simpatizerstvu, političkom podržavanju, političkoj različitosti, na imovnom stanju tužioca i zakonskog zastupnika tužioca, na genetskim osobenostima zakonskog zastupnika tužioca, na zdravstvenoj sposobnosti zakonskog zastupnika tužioca, tačnije intelektu zakonskog zastupnika tužioca, na pravničkom znanju – pravničkom obrazovanju, odnosno na stručnoj osposobljenosti zakonskog zastupnika tužioca, na javnom izražavanju stavova i mišljenja zakonskog zastupnika tužioca), odlukama nižestepenih sudova odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja diskriminacije i zahtev za naknadu štete po navedenom osnovu. Nižestepeni sudovi su odbacili tužbu u delu kojim se traži utvrđenje činjenica vezanih za postupke u kojima je, prema navodima tužbe, tužiocu učinjena diskrimacija, u smislu člana 194. stav 3. ZPP.

Kod ovako utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan jer se radnje koje je tužilac označio kao diskriminatorsko postupanje ne mogu kvalifikovati kao diskriminacija i diskriminatorsko postupanje u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije.

Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 22/09) propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključenje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lice ili grupe lica i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način koje se zasniva na nekom od nabrojanih ličnih svojstva ili drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (član 2. stav 1); da se izrazima „lice“ i „svako“ označava fizičko lice koje boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije ili neke druge države, ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije (član 2. stav 2); da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije (član 3. stav 1); da su svi jednaki i uživaju jednak položaj, jednaku pravnu zaštitu bez obzira na lično svojstvo, i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti odnosno zabrane diskriminacije (član 4. stav 1. i 2).

Iz navedenih odredbi Zakona o zabrani diskriminacije proizilazi da je glavno obeležje diskriminacije neopravdano pravljenje razlike između lica. U ovom slučaju, tužilac nije bilo kojim aktom ili propuštanjem u postupanju Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda, bio diskriminisan na neposredan ili posredan način. Prema članu 142. stav 2. Ustava Republike Srbije, sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona, drugih opštih akata kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora, tako da postupanje sudova prilikom odlučivanja o zahtevima i predlozima stranaka ne može da bude diskriminatorsko ponašanje.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili navedene zakonske odredbe, kada su odbili tužbeni zahtev jer postupanje organa tužene, koje tužilac opisuje kao diskriminaciju, ne ispunjava uslove za traženu sudsku zaštitu po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije.

Navod revizije kojim tužilac ukazuje da je drugostepeni sud odlučivao o podnesku tuženog od 30.06.2020. godine kao o žalbi, i pored toga što je u tom podnesku izričito bilo navedeno da tužilac odbija da izjavi žalbu protiv presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 246/19 od 26.05.2019. godine jer se žalba ne može izjaviti protiv presude za koju sud nije vezan, nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari. Po oceni revizijskog suda drugostepeni sud nije pogrešno primenio nijednu odredbu Zakona o parničnom postupku kada je o podnesku tužioca od 30.06.2020. godine odlučivao kao o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, jer je isti bio izjavljen u zakonom propisanom roku za izjavljivanje žalbe i sadržao sve elemente koje zakon propisuje da bi se o njemu moglo odlučivati kao o žalbi. Na ovaj način tužiocu je omogućeno korišćenje prava na pravni lek - žalbu u parničnom postupku povodom koje je odlučivao nadležni drugostepeni sud u granicama zakonskih ovlašćenja, pa su suprotni navode revizije tužioca neosnovani.

Iz navedenih razloga, neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić