Neosnovanost tužbe za utvrđenje da sporazum nije nastao zbog nesporazuma

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Boris Vrška, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., koju zastupa punomoćnik Branislav Predojević, advokat iz ..., radi utvrđenja i poništaja sporazuma, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3632/19 od 16.10.2019. godine, u sednici veća od 15.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3632/19 od 16.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P 487/19 od 14.06.2019. godine, stavom 1. izreke, odbačena je tužba u delu u kojem je traženo da se utvrdi da vansudskim sporazum zaključen 27.04.2007. godine između tužilje i tužene u smislu člana 63. ZOO nije ni nastao u delu gde je utvrđena obaveza tužilje da plati na ime zakupnine tuženoj 11.000 evra, kao nedopuštena. Stavom 2. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se poništi vansudski sporazum zaključen 27.04.2007. godine između tužilje i tužene u smislu čl. 111. do 117. ZOO zbog zablude o predmetu obaveze na strani tužilje u delu gde je utvrđena obaveza tužilje da plati na ime zakupnine tuženoj 11.000 evra kao neosnovan. Stavom 3. izreke, tužilja je obavezana da tuženoj isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 100.120,00 dinara u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3632/19 od 16.10.2019. godine, koja je doneta nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, usvojena je žalba, presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P 487/19 od 14.06.2019. godine je ukinuta i odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da vansudski sporazum zaključen 27.04.2007. godine između tužilje i tužene nije nastao u delu gde je utvrđena obaveza tužilje da plati na ime zakupnine tuženoj 11.000 evra, odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da sud poništi vansudski sporazum zaključen 27.04.2007. godine između tužilje i tužene zbog zablude o predmetu obaveze na strani tužilje u delu kojim je utvrđena njena obaveza da tuženoj na ime zakupnine plati 11.000 evra. Obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 64.121,00 dinar sa kamatom, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 7.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 3. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20), s tim što se revizijom drugostepena odluka ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u skladu sa članom 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi čl. 7. i 8. ZPP na koje revizija ukazuje, jer je drugostepeni sud održao raspravu 16.10.2019. godine u prisustvu punomoćnika stranaka na kojoj je u dokaznom postupku čitao prvostepene spise odnosno zapisnike o izvođenju dokaza pred prvostepenim sudom, a punomoćnici stranaka na takav dokazni postupak nisu imali primedbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena kao zakupodavac i tužilja kao zakupac zaključili su ugovor o zakupu na neodređeno vreme 18.01.1996. godine, a predmet zakupa je bio poslovni prostor u ... koji se nalazi u prizemlju porodične kuće u vlasništvu tužene. Taj poslovni prostor tužilja je zakupila za potrebe obavljanja preduzetničke delatnosti, samostalne trgovinske radnje, pri čemu je usmeno dogovorena visina mesečne zakupnine najpre od 100 DM a kasnije 100 evra, kao i obaveza tužilje da se stara o kući tužene na koji način je tužilja stekla pravo da zakupninu plaćanja za 10 meseci godišnje umesto za 12. U početku tužilja je redovno izmirivala obaveze da bi kasnije to činila sve ređe, a poslednjih šest godina je obustavila plaćanja. U tom periodu tužena je pozivala tužilju da ispuni preuzete obaveze, a početkom 2006. godine stranke su postigle dogovor da zaključe vansudski sporazum kojim bi regulisale međusobna prava i obaveze. U tom cilju su otišle u kancelariju advokata, predočile mu da su postigle dogovor na osnovu čega je i sačinjen vansudski sporazum 27.04.2007. godine. Tim sporazumom je konstatovano da postoji zakupodavni odnos među strankama unazad 15 godina, da je tužilja prestala sa preduzetničkom delatnošću 01.07.2006. godine, da je za vreme trajanja zakupa u početku redovno plaćala zakupninu da bi kasnije to činila sve ređe, a u poslednjih šest godina prestala sa plaćanjem. Takođe je tim sporazumom konstatovano da je dug na ime neplaćene zakupnine na dan 01.07.2006. godine 11.000 evra. Uz to utvrđena je i visina duga na ime neplaćene isporučene električne energije za zakupljeni poslovni prostor, a takođe je utvrđeno da će dug po osnovu zakupa biti isplaćen do 01.06.2008. godine. Nakon što je sporazum pročitan stranke su isti potpisale, ali tužilja nije postupila po navedenom sporazumu, pa je tužena 21.08.2008. godine podnela tužbu sa predlogom za izdavanje platnog naloga radi isplate duga od 11.000 evra s čim u vezi je izdat platni nalog 22.12.2008. godine i pokrenut postupak prinudne naplate. Tužilja je tražila ukidanje klauzule pravnosnažnosti izvršnosti pa je takav zahtev usvojen i postupak je kasnije nastavljen u predmetu P 2432/13 koji je prekinut dok se ne okonča ova parnica. U međuvremenu, tužilja je izmirila dug po osnovu utrošene električne energije.

U ovoj parnici, tužilja tvrdi da ona nije zaključila sporazum sa tuženom kojim prihvata dug za zakupninu u iznosu od 11.000 evra pa traži da se utvrdi da u tom delu sporazum nije ni nastao, a ako sud to ne prihvati eventualnim tužbenim zahtevom traži da se sporazum u tom delu poništi zbog mane volje koja je u tom momentu postojala na strani tužilje. Drugostepeni sud ovakvo postavljene tužbene zahteve odbija kao neosnovane našavši da je tužilja bila upoznata sa sadržinom sporazuma koji je potpisala i da je učestvovala u njegovom sačinjavanju, te da otuda kod nje ne može postojati nesporazum o predmetu ugovora. Što se tiče eventualnog tužbenog zahteva isti je neosnovan s obzirom da su protekli rokovi iz člana 117. ZOO u kojima se može isticati rušljivost ugovora zbog mane volje.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud da su i osnovni i eventualni tužbeni zahtevi u konkretnom slučaju, kod utvrđenog činjeničnog stanja, neosnovani.

Odredbom člana 26. ZOO je propisano da je ugovor zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima istog. Nasuprot takvoj odredbi članom 63. istog zakona je propisano da kada stranke veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze ugovor ne nastaje. U širem smislu radi se o mani volje jedne od ugovornih strana s tim što je pomenuta zakonska odredba za razliku od poništaja ugovora kod klasične mane volje u ovom slučaju dozvolila mogućnost da se utvrđuje da sam ugovor nije ni nastao. Nema sumnje da je u tom pravcu teret dokazivanja na strani onoga ko tako nešto tvrdi, u konkretnom slučaju na strani tužilje. Od celog vansudskog sporazuma koji je zaključen 27.04.2007. godine tužilja tvrdi da je nesporazum postojao jedino kod visine zakupnine odnosno da ona nije prihvatala da plati po tom osnovu 11.000 evra. Međutim, kod činjenice koju utvrđuje drugostepeni sud da je tužilja pročitala tekst sporazuma odnosno bila upoznata sa njegovom sadržinom pre nego što je isti potpisala, ne može se prihvatiti njena tvrdnja o postojanju nesporazuma kod ovog dela sporazuma. Revizija ističe da čak i ako bi se prihvatilo da je zakupnina iznosila 100 evra mesečno da nije moguće da nastane dug od 11.000 evra za period od šest godina. Međutim, u samom sporazumu stoji da se radi o zakupodavnom odnosu koji traje oko 15 godina, da je samo u zadnjih šest godina tužilja prestala u potpunosti da ispunjava obavezu, a da je pre toga to činila sve ređe. U svakom slučaju radi se o činjeničnom pitanju koje se ne može raspraviti u postupku po reviziji, već je to moralo biti učinjeno u prethodnom postupku, pa kako je drugostepeni sud u tom delu našao da tužilja nije dokazala da se radilo o nesporazumu pri utvrđivanju visine dugovane zakupnine, to se ni ostali navodi revizije u tom pravcu ne mogu prihvatiti kao osnovani. Nije sporan stav ni drugostepenog suda da se isticanje mane volje po članu 117. ZOO može vršiti u roku od tri godine od zaključenja ugovora, pa s obzirom da je navedeni rok u ovom slučaju nesumnjivo protekao, to i u tom delu je odluka drugostepenog suda pravilna.

Kako se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost drugostepene odluke, to je revizija odbijena na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća
sudija
Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić