Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o ukidanju presude u sporu o ugovoru o zajmu

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dobrile Strajina, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Milica Mitrović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 300/18 od 18.09.2018. godine, u sednici održanoj 07.11.2019. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 300/18 od 18.09.2018. godine i predmet vraća tom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Pazaru P 68/17 od 25.10.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru P 68/17 od 25.10.2017. godine, u prvom stavu izreke, usvojen je tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu, na ime zajma, vrati 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatom po referentnoj kamatnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, od 14.12.2015. godine, kao dana podnošenja tužbe do isplate. U drugom stavu izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 182.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 300/18 od 18.09.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Iz spisa proizilazi da su, 15.02.2004. godine, stranke i to tužilac kao zajmodavac i tuženi kao zajmoprimac, zaključile ugovor o zajmu. Postoje dva pismena o ugovoru o zajmu u koja je izvršen uvid i koja su pročitana. U prvom pismenu od 15.02.2004. godine, navedeno je da zajam iznosi 60.000 evra, da je naknada za korišćenje novca 1,5% mesečno, a rok za otplatu godinu dana. U drugom pismenu od 15.02.2004. godine, navedeno je da zajam iznosi 50.000 evra, da je mesečna (kamata - reč je precrtana) naknada za korišćenje novca 1 %, a rok za otplatu nije naveden. Rukom je dodato da je naknada 400 evra. Na dnu je dopisano: “priznajem dug po ugovoru po mogućnosti po dogovoru – datum - 17.08.2015. godine“ i ova izjava je potpisana.

Takođe, u spisima postoji još i fotokopija ugovora o zajmu od 01.07.2004. godine u iznosu od 60.000 evra, sa rokom vraćanja od godinu dana i naknadom za korišćenje novca 1 % mesečno.

Na održanom ročištu 13.07.2016. godine, prilikom izvođenja dokaza saslušanjem stranaka, pored ostalog, tuženi je izjavio da je tužiocu plaćao 950 evra mesečno na ime naknade za korišćenje novca do 2011. godine kada je njegova firma „ušla u blokadu“, kasnije 750 evra, a zatim 500 evra mesečno, da priznaje da je dužan tužiocu iznos od 50.000 evra, a tužilac je izjavio da mu je tuženi neredovno do kraja 2014. godine isplaćivao mesečni iznos od 500,00 evra na ime ugovorene naknade za korišćenje novca.

Kod ovakvog stanja stvari, drugostepeni sud je, uopšteno se pozivajući na član 231. ZPP, kao i član 557. i 558. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da je neosnovana žalba tuženog izjavljena protiv prvostepene presude, kojom je usvojen tužbeni zahtev, ne pridajući odgovarajući značaj tužiočevoj izjavi da mu je tuženi do kraja 2014. godine, doduše neredovno, isplaćivao mesečni iznos od 500,00 evra, a i sličnim izjavama tuženog koji je tvrdio da je tužiocu već dao 80.000 evra, uz obrazloženje da se radi o naknadi za korišćenje novca i da tuženi nije dokazao činjenice koje se odnose na plaćanje ove naknade.

Osnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog koje drugostepeni sud nije ni utvrđivao činjenice relevantne za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva.

Pre svega, drugostepeni sud se u pobijanoj presudi nije mogao pozivati na pravila o teretu dokazivanja, kao razlogu zbog koga nije ispitivao okolnosti koje se odnose na naknadu za korišćenje novca, s obzirom na tužiočevu izjavu da mu je tuženi plaćao 500,00 evra mesečno, datu prilikom izvođenja dokaza saslušanjem stranaka.

Osim toga, drugostepeni sud nije naveo ni kakva je priroda naknade za korišćenje novca koju pominje u obrazloženju pobijane odluke, a i od pravne prirode te naknade, zavisi primena materijalnog prava.

Članom 557. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Prema članu 558. stav 1. istog zakona zajmoprimac se može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu.

Ukoliko se radi o kamati, drugostepeni sud će imati u vidu i odredbe člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, te će, pre svega, ispitati ima li mesta primeni ovih odredaba, kao i primeni odredaba člana 399. istog zakona.

Prema članu 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ništav je ugovor kojim neko koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugoga, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugome dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. Odredbom stava 2. istog člana, propisano je da se na zelenaški ugovor shodno primenjuju odredbe ovog zakona o posledicama ništavosti i o delimičnoj ništavosti ugovora. Odredbom stava 3. istog člana, propisano je da ako oštećeni zahteva da se njegova obaveza smanji na pravičan iznos, sud će udovoljiti takvom zahtevu ako je to moguće, a u tom slučaju ugovor sa odgovarajućom izmenom ostaje na snazi.

Odredbom člana 399. stav 1. istog zakona, propisano je da stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju. Odredbom stava 4. istog člana, propisano je da ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene, primeniće se najveća dozvoljena stopa kamate.

Dakle, drugostepeni sud će utvrditi kakav je bio ugovor između stranaka, na koji način je menjan, u kom obimu i kako je izvršavan, te ukoliko utvrdi da se u konkretnom slučaju radi o zelenaškom pravnom poslu (član 141. ZOO), primeniće odgovarajuće odredbe, a eventualno i uslove za primenu člana 399. istog zakona, imajući pri tom u vidu i načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. istog zakona.

Pošto je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, u ponovnom postupku će drugostepeni sud utvrditi sve okolnosti od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva, pa će pravilno primeniti materijalno pravo, odnosno uzeće u obzir iznete primedbe i odlučujući o žalbi tuženog otkloniće rečene nedostatke, te doneti zakonitu i pravilnu odluku.

Iz iznetih razloga je Vrhovni kasacioni sud na osnovu ovlašćenja iz člana 416. stav 2. ZPP ukinuo pobijanu drugostepenu presudu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić