Presuda Vrhovnog suda o raskidu ugovora o prodaji tuđe stvari

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, krajem septembra 2008. godine, prema usmenom sporazumu parničnih stranaka, tuženi je predao tužiocu vozilo Honda, čiju su vrednost zajednički procenile na 20.400 evra. Zauzvrat je tužilac tuženom prodao i predao putničko vozilo Opel Vektra čiju su vrednost stranke procenile na 9.000 evra, a ostatak cene je tužilac isplatio tuženom u nekoliko navrata (5.000 evra u decembru 2008, 5.000 dolara u aprilu 2009. i 400 evra u septembru 2009. godine), dok su ostatak duga od 2.000 evra stranke prebile u julu 2010. godine. Naime, decembra 2009. godine tužilac je pozajmio tuženom 10.500 evra, od čega mu je tuženi vratio 2.000 evra u februaru 2010. godine, pa su se stranke sporazumele da se preostali iznos od 8.500 evra umanji za 2.000 evra duga tužioca prema tuženom na ime isplate celokupne ugovorene cene vozila Honda i konstatovale da je na taj način cena u potpunosti isplaćena (preostali dug od 6.500 evra tuženi je vratio tužiocu tokom 2013. godine). Sve navedene činjenice potvrđene su sudski overenom izjavom tuženog od 07.07.2010. godine kojom se tuženi saglasio između ostalog i da, nakon što on u celosti isplati obavezu iz ugovora o lizingu, vozilo Honda pređe u svojinu tužioca, te da ga tužilac može registrovati na svoje ime ili pak otuđiti, odnosno raspolagati njime po svojoj volji, a da ga do tada može nesmetano koristiti.

Tužilac je znao da je vozilo Honda u vlasništvu „Raiffeisen rent“ d.o.o. Beograd i da je privredno društvo čiji je zakonski zastupnik tuženi u zakupu navedenog vozila po osnovu ugovora o lizingu zaključenog 22.10.2008. godine na 49 meseci. Pošto nisu bile uredno izvršavane obaveze iz ugovora o lizingu, za čije je ispunjenje garantovao tuženi lično, ugovor o lizingu je raskinut, a vozilo je prinudno oduzeto od tužioca 01.06.2012. godine, vraćeno u državinu „Raiffeisen rent“ i zatim prodato trećem licu 02.08.2012. godine. Nad privrednim društvom čiji je direktor bio tuženi postupak stečaja je otvoren 23.05.2012. i zaključen 21.02.2013. godine, a to privredno društvo je 15.04.2013. godine brisano iz registra privrednih subjekata.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeneničnog stanja, prvostepeni sud je pošao od odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima je propisano da obećanje učinjeno drugom da će treći nešto učiniti ili propustiti, trećeg ne obavezuje, a obećavalac odgovara za štetu koju bi drugi pretrpeo zbog toga što treći neće da se obaveže ili da izvrši ili da propusti određenu radnju (član 153. stav 1) i da kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može se tražiti vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova (član 137. stav 1), zaključio da je tuženi dužan da vrati tužiocu neosnovano stečenu imovinu, odnosno isplati njenu novčanu dinarsku protivvrednost primenom članova 210, 395. i 214. Zakona o obligacionim odnosima i, odbivši prigovor zastarelosti, usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud, prihvativši utvrđeno činjenično stanje, smatra da je prvostepeni sud pogrešeno primenio materijalno pravo, jer je između parničnih stranaka bio zaključen ugovor o kupoprodaji vozila od nevlasnika. Prema obrazloženju drugostepene presude, prodavac (tuženi) nije bio vlasnik prodate stvari već je, kao direktor privrednog društva koje je vozilo držalo po osnovu lizinga, bio samo njen korisnik. Zbog toga je kupac (tužilac), nakon što mu je kupljeno vozilo oduzeto, imao pravo na zaštitu od evikcije (po osnovu odgovornosti za pravne nedostatke stvari) u smislu čl. 508. do 510. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, pošto se pravo kupca na zaštitu od evikcije gasi istekom godine dana od saznanja za postojanje prava trećeg saglasno članu 516. istog zakona, a tužilac je tužbu podneo tek 31.07.2020. godine, po mišljenju drugostepenog suda tužiočevo pravo se ugasilo, zbog čega je tužbeni zahtev neosnovan i kao takav odbijen, a prvostepena presuda preinačena.

Vrhovni sud ocenjuje da se revizijom tužioca osnovano ukazuje da je pobijana drugostepena odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravnim poslom koji su parnične stranke zaključile septembra 2008. godine tuženi je na sebe preuzeo kako obavezu iz ugovora o lizingu vozila Honda koju je imalo privredno društvo čiji je on direktor bio, za koju je i jemčio, tako i obavezu da potom na tužioca prenese pravo svojine na tom vozilu.

Na takvu pravnu situaciju iamju se primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, prema kojima:

- ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane (član 148. stav 1);

- poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje

obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1);

- ugovorom o prodaji obavezuje se prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da mu plati cenu u novcu i preuzme stvar (član 454. stav 1);

- prodaja tuđe stvari obavezuje ugovarača, ali kupac koji nije znao ili nije morao znati da je stvar tuđa, može, ako se usled toga ne može ostvariti cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete (član 460);

- ugovor je zaključen pod uslovom ako njegov nastanak ili prestanak zavisi od neizvesne činjenice (član 74. stav 1);

- ako je zaključen pod odložnim uslovom pa se uslov ispuni, ugovor deluje od trenutka njegovog zaključenja, osim ako iz zakona, prirode posla ili volje strana ne proističe nešto drugo (član 74. stav 2);

- smatra se da je uslov ostvaren ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, spreči strana na čiji je teret određen, a smatra se da nije ostvaren ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, prouzrokuje strana u čiju je korist određen (član 74. stav 4);

- kad se pokaže da treće lice polaže neko pravo na stvar, kupac je dužan obavestiti prodavca o tome, izuzev kad je to prodavcu već poznato, i pozvati ga da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzija trećeg (član 509);

- ako prodavac ne postupi po zahtevu kupca, u slučaju oduzimanja stvari od kupca, ugovor se raskida po samom zakonu (član 510. stav 1);

- raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (član 132. stav 1);

- ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (član 132. stav 2);

- strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (član 132. stav 4);

- međutim, ako je kupac u času zaključenja ugovora znao za mogućnost da mu stvar bude oduzeta, ili da njegovo pravo bude smanjeno ili ograničeno, nema pravo na naknadu štete ako se ta mogućnost ostvari, ali može zahtevati vraćanje, odnosno sniženje cene (član 510. stav 4).

Prema stavu Vrhovnog suda, između parničnih stranaka je 2008. godine zaključen ugovor o prodaji, kojim je tuženi (prodavac tuđe stvari) prodao tužiocu vozilo Honda pod odložnim uslovom i od tužioca (kupca) primio celokupnu cenu prodatog vozila do jula 2010. godine. Uprkos tome, suprotno osnovnim načelima obligacionog prava i ugovoru (čl. 148. i 262. ZOO), tuženi nije ispunio svoju obavezu da prenese pravo svojine na prodatom vozilu tužiocu, jer nije isplatio lizing za predmetno vozilo, te je ono oduzeto od tužioca 01.06.2012. godine. U takvom slučaju se smatra da je uslov ispunjen jer je tuženi, kao strana na čiji je teret odložni uslov određen, sprečio ostvarenje uslova (član 74. st. 2. i 4), odnosno da ugovor deluje od trenutka njegovog zaključenja. Međutim, pošto je u konkretnom slučaju tuženi znao da je prodato vozilo oduzeto od tužioca 01.06.2012. godine, predmetni ugovor je raskinut po samom zakonu (član 510. stav 1), ugovorne strane su oslobođene svojih obaveza (član 132. stav 1), s tim što tužilac ima pravo da zahteva vraćanje datog (član 510. stav 4. i član 132. stav 2), a tuženi je dužan da vrati tužiocu stečeni novčani iznos sa zateznom kamatom od kada je isplatu primio (član 132. st. 4).

S obzirom na izložene odredbe materijalnog prava, drugostepeni sud je u konkretnom slučaju pogrešno primenio odredbu o jednogodišnjem roku za zaštitu od pravnih nedostataka iz člana 515. ZOO, umesto da primeni odredbe čl. 510. stav 4. i 132. st. 2. i 4. istog zakona o obavezi vraćanja u slučaju raskida ugovora o prodaji. Obaveza vraćanja se izvršava po pravilima o sticanju bez osnova, u kom slučaju takva potraživanja zastarevaju u opštem roku zastarelosti od deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371. ZOO). Budući da je tužilac stekao pravo da zahteva vraćanje na dan 01.06.2012. godine kada mu je vozilo oduzeto i kada je ugovor po zakonu raskinut, rok od deset godina za ostvarenje ovog prava nije bio istekao u momentu podnošenja tužbe 31.07.2020. godine, pa potraživanje tužioca nije zastarelo, saglasno odredbama čl. 361. i 362. ZOO.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je preinačio drugostepenu presudu, odlučivši kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković