Odbijanje revizije za naknadu štete nakon isplate iznosa po osnovu osiguranja

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, a tuženi VV protiv rešenja o troškovima postupka sadržanog u delu stava drugog izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14 i 87/18) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Osim toga, u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom tužioca ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su presudom Osnovnog suda u Vranju K 2059/10 od 13.04.2011. godine oglašeni krivim zbog krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 187. stav 1. KZ RS u vezi člana 22. OKZ, kada je nastala šteta na objektu-kafe klubu „GG“ u ..., koji je bio u zakupu tužioca, kao i na opremi u objektu i tužilac je upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva. Tužilac je sa Kompanijom „Dunav osiguranje“ AD, kod koje je predmetni objekat bio osiguran, zaključio vansudsko porvnanje broj 3352 od 29.11.2004. godine i na ime materijalne štete naplatio iznos od 442.790,61 dinara, i to štetu na opremi u iznosu od 194.128,75 dinara i štetu na građevinskom objektu od 248.661,86 dinara. U zapisniku osiguranja o izviđaju i proceni štete od 23.10.2004. godine, utvrđen je uzrok štete i njen obim, kao i dan nastanka štete, a zaključenim sporazumom je utvrđen ukupan iznos pričinjene štete. Kompanija „Dunav osiguranje“ je od tuženih po presudi P 3682/12, po osnovu regresa naplatila iznos od 442.790,50 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, jer je šteta pričinjena namerno. Tužilac je, nakon više godina, s obzirom da objekat više nije bio u funkciji, izveo građevinske, zanatske i elektroradove, čija vrednost prema premeru i predračunu radova preduzeća za projektovanje, izvođenje i rekonstrukciju stanova i drugih građevinskih objekata „Inženjering“ iznosi 1.562.110,23 dinara. Objekat na kome je došlo do požara u vlasništvu je Mesne zajednice ..., a tužilac je bio samo zakupac na istom na period od 20 godina i koristio ga je za obavljanje ugostiteljske delatnosti. Tužilac je vršio sanaciju objekta prema ugovoru od 04.02.2013. godine, zaključenim sa preduzećem „Inženjering“, kada je objekat renoviran i više dozidan u odnosu na stanje pre požara. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke, ukupna vrednost za sanaciju objekta iznosi 1.089.953,20 dinara, a izgubljena dobit radnje u periodu od 25.06.2010. godine do 25.06.2013. godine iznosi 7.329.457,80 dinara. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka Stojana Slavkovića, tužiocu pripada i deo iznosa štete koji nije isplaćen po vansudskom poravnanju od 93.423,24 dinara, koji iznos se odnosi na električnu instalaciju, s obzirom na to da je električna instalacija jedinstvena celina za ceo objekat, a električna instalacija i kablovi su zajednički i uzajamno povezani, pa je tako i obračunata instalacija i kablovi i obračunata i šteta.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, a polazeći od nalaza i mišljenja sudskog veštaka zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete delimično osnovan za iznos od 93.423,24 dinara za izvedene radove za izgorelu električnu instalaciju, imajući u vidu da iznosom isplaćene naknade po vansudskom poravnanju od 29.11.2004. godine od strane osiguravajućeg društva, nije obuhvaćena naknada štete na ime izvedenih radova za električne instalacije, zbog čega je tuženi VV u obavezi da tužiocu isplati traženi iznos na ime naknade štete.

Po nalaženju drugostepenog suda, potraživanje tužioca u traženom iznosu za izvedene radove na elektroinstalacijima u objektu nije osnovano, jer tužilac nije dokazao da je pretrpeo štetu u iznosu većem od iznosa koji je naplatio od osiguravajućeg društva po vansudskom poravnanju od 24.11.2004. godine, na koji nije imao primedbe. Osim toga, visina materijalne štete koju tužilac tužbom potražuje na ime izvedenih radova na elektroinstalacijama na objektu, utvrđena je na osnovu stanja objekta u vreme rekonstrukcije objekta, prema ugovoru o izvođenju građevinskih i građevinsko-zanatskih radova na rekonstrukciji objekta 04.02.2013. godine, a ne u vreme pre požara.

Odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a članom 155. istog zakona, da je šteta umanjenja nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola i straha (nematerijalna šteta).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je stanovište drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva.

U ovom slučaju, pravilno je drugostepeni sud ocenio izvedene dokaze, u smislu odredbe člana 8. ZPP i pravilno primenio pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP kada je zaključio, da tužilac nije dokazao da mu je zbog požara u navedenom objektu pričinjena ukupna šteta, u iznosu većem od iznosa koji je naplatio po vansudskom poravnanju od osiguravajućeg društva.

Naime, tužilac na kome je bio teret dokazivanja činjenice da je pretrpeo materijalnu štetu u iznosu koji potražuje na ime izvršenih radova na elektoinstalacijama u objektu, u prilog svojih navoda nije pružio dokaze, a činjenicu da tužilac nije imao primedbe na utvrđenu ukupnu visinu štete isplaćenu od strane osiguravajućeg društva po vansudskom poravnanju, drugostepeni sud je pravilno ocenio dajući razloge, koje kao pravilne prihvata i ovaj sud. Kako su uzrok i visina nastale štete utvrđeni u postupku koji je prethodio zaključenju vansudskog poravnanja zaključenog između tužioca i osiguravajućeg društva, kojima tužilac nije prigovorio, okolnost što je prilikom rekonstrukcije objekta utvrđena visina štete za elektroinstalacije koje su uništene u požaru je bez uticaja, s obzirom da se visina štete, kao i uzrok njenog nastanka, utvrđuju na dan štetnog događaja. Kod navedenog revizijski navodi o pogrešnoj primeni materiajnog prva su ocenjeni kao neosnovani.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog VV, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP, propisano je da se revizija može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen. Primenom stava 2. istog člana, revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, što znači da je uslovljena graničnom vrednošću za izjavljivanje revizije, propisanom članom 403. stav 3. ZPP.

Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug.

Imajući ovo u vidu, kao i da je u konkretnom slučaju revizija izjavljena protiv rešenja o troškovima postupka, dakle protiv rešenja kojim je odlučeno o sporednom traženju tuženog VV, koje ne čini njegov glavni zahtev, to je i revizija nedozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić