Nedozvoljenost revizije u sporu o naplati troškova obrade kredita

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić, Jelice Bojanić Kerkez, Zorane Delibašić i Vesne Popović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Janjušević, advokat iz ..., protiv tužene „AIK banke“ a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Zorica Tomašević, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o godine, u sednici veća održanoj dana 24.12.2020. godine, doneo je

R E Š E Nj E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Valjevu Gž 1213/19 od 30.01.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž 1213/19 od 23.11.2020. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Valjevu Gž 1213/19 od 30.01.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž 1213/19 od 23.11.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Valjevu P 1187/19 od 18.11.2019. godine, obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova naplatom fiksne naknade za obradu kreditnog zahteva isplati iznos od 6.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.04.2018. godine do isplate, kao i naplatom naknade za administraciju kredita isplati iznos od 1.432,37 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.04.2019. godine do isplate. Odbačena je, kao nedozvoljena, tužba u delu kojim je traženo da se utvrdi da su ništave odredbe člana 5. stav 1. tačka 1. i člana 5. tačka 2. Ugovora o kreditu od 19.04.2018. godine. Obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova kredita isplati iznos od 47.300,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Valjevu Gž 1213/19 od 30.01.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž 1213/19 od 23.11.2020. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavu 1, 2. i 4. izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu koji se odnosi na utvrđenje ništavosti odredbe ugovora o kreditu i vraćanje naplaćenih troškova obrade kredita. Tužena nije dokazala na šta se odnose troškovi obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje u iznosu koji je tužiocu naplaćen. Kod presuđenja nije odstupljeno od pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda, o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine i izraženim u brojnim presudama Vrhovnog kasacionog suda. Prema ovom pravnom stavu banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja ništavosti i isplate podneta je dana 23.08.2019. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je iznos od 8.182,73 dinara.

Prema članu 468. stav 1. i stav 4. ZPP, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, kao i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi pomenuti iznos.

Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da u postupcima u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem je vrednost pobijanog dela ispod navedenog zakonskog limita, revizija tužene nije dozvoljena, u smislu člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić