Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o naknadi za faktički eksproprisano zemljište

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena, imajući u vidu revizijske navode da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu suprotno važećoj sudskoj praksi u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je vlasnik nekretnine upisane u listu nepokretnosti broj ... k.o. ..., parcele broj .../... ukupne površine 05a 04m2, koju je stekla nasleđem iza pokojnog oca BB, koji je preminuo 22.04.2018. godine. BB je 1986. godine kupio parcelu broj ..., da bi 1998. godine bila izvršena deoba ove parcele na više parcela, među kojima je i sporna parcela .../... od 05a 04m2. U periodu od 1998. do 2004. godine otac tužilje je prodavao delove parcele ... (odnosno novonastale parcele nastale deobom) trećim licima, dok je tužilji poklonio jedan deo parcele. Ugovorom o deobi nepokretnosti od 03.02.2017. godine ocu tužilje je pripala parcela .../... u celosti. Prema planskim dokumentima tuženog predmetna parcela je namenjena za javno građevinsko zemljište - saobraćajnicu (deo regulacije ulice Sime Milutinovića Sarajlije). U prirodi ulica je asfaltirana i infrastrukturno opremljena uličnim elektroenergetskim instalacijama sa uličnom rasvetom. Uvidom u katastar nepokretnosti, predmetna parcela se nalazi u sastavu ulice Sime Milutinovića Sarajlije, ali je u prirodi jedan deo parcele iskorišćen radi izgradnje asfaltnog puta, a jednim delom parcela je ograđena i koristi se kao dvorište. Sa leve i desne strane ove ulice sagrađeni su porodični objekti, na čijim fasadama su ugrađeni elektro ormani, a u dvorištu su česme za vodu. Na dan izrade nalaza veštaka 21.11.2019. godine tržišna vrednost predmetne parcele iznosi 7.658,00 dinara po m2. Tuženi nije sproveo postupak eksproprijacije niti tužilji isplatio novčanu naknadu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, ocenjujući da tužilja u sprovedenom postupku nije dokazala, u smislu odredbi člana 231 Zakona o parničnom postupku, da li je faktičkim radnjama tuženog onemogućena u vršenju svojinskih ovlašćenja i koji deo parcele je tužilji oduzet, odnosno u prirodi ušao u sastav ulice Sime Milutinovića Sarajlije, koje činjenice su bile od značaja za odlučivanje o pravu tužilje na traženu naknadu i na visinu predmetnog potraživanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno, na šta se osnovano ukazuje i u reviziji tužilje.

U konkretnom slučaju, nejasan je stav nižestepenih sudova da tužilja nema pravo na traženu naknadu jer nije dokazala da je faktičkim radnjama tuženog onemogućena u vršenju svojinskih ovlašćenja i u kom obimu, kod utvrđenih činjenica da je tužilja pravni sledbenik ranijeg vlasnika spornog zemljišta i da se ono sada u javnim knjigama vodi na tuženi grad kao korisnika, da je i prema planskim dokumentima tuženog predmetna parcela namenjena za javno građevinsko zemljište- saobraćajnicu (deo regulacije ulice Sime Milutinovića Sarajlije) i da na terenu postoji ulica sa svom pratećom infrastrukturom. Naime, samim tim što je parcela tužilje predviđena za izgradnju ulice i kao takva je ušla u urbanistički plan – planske dokumente tuženog, što je na terenu i izvršeno, nastala je obaveza tuženog da isplati naknadu, a okolnost da sporna parcela nije cela iskorišćena za predviđenu namenu nije od uticaja na pravo tužilje da traži naknadu za celu parcelu, jer je radnjama tuženog onemogućena da svoju parcelu koristi, na njoj gradi i vrši druga svojinska ovlašćenja. Bez obzira što zakon ne poznaje pojam faktička eksproprijacija, ona uvek postoji kada se na zemljištu koje nije formalno eksproprisano grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti od javnog i opšteg interesa iako ne postoji odluka – rešenje o oduzimanju zemljišta i kao faktički akt javne vlasti pretpostavlja preduzimanje određenih radnji kojima se menja karakter faktički zauzetog zemljišta, čime se vlasnik ili korisnik zemljišta lišava svog prava, a krajnji korisnik snosi odgovornost prema njemu, ukoliko je zemljište privedeno nameni, a da mu prethodno nije oduzeto, tako da u slučaju faktičke eksproprijacije vlasnik ili korisnik zauzetog zemljišta ima pravo na odgovarajuću naknadu. Takav stav se temelji na dugogodišnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u primeni Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava po kojoj „gubitak svake mogućnosti da raspolažu svojom imovinom kao i neuspeh pokušaja preduzetih da se situacija popravi, doveli su do ozbiljnih posledica da bi se ova situacija smatrala slučajem de facto eksproprijacije na način koji nije u skladu sa pravom na mirno uživanje imovine. Otuda se tu radi o povredi prava iz člana 1. Protokola i ta povreda traje sve do momenta uspostavljanja ravnoteže interesa, a to će nastupiti kada se vlasnik adekvatno obešteti“ (odluka Papa Mičalopulos protiv Grčke iz 1988. godine). Ustavni sud ima identičan stav, smatrajući da ako se radi o prelasku de facto zemljišta u svojini vlasnika u namenu koja se može upodobiti opštoj upotrebi, odnosno javnoj svojini, i da samim tim što je ušlo u plan ulazi u javnu svojinu, da u tom slučaju jedinica lokalne samouprave ima obavezu da ranijem vlasniku isplati odgovarajuću naknadu pri čemu se radi o nezastarivom pravu (odluka Ustavnog suda Už 206/2015 od 22. juna 2017. godine), a sve s pozivom na pravo na imovinu koje se jemči članom 58. Ustava. Takav stav je jasno izrazio i ovaj sud u čitavom nizu svojih odluka. U konkretnom slučaju zgradnjom ulice promenjena je namena navedene parcele i ne radi se više o privatnom dobru, već o javnom dobru – o javnoj saobraćajnoj površini, koja je po sili zakona postala javna svojina i koju koristi neograničen broj ljudi zbog čega povraćaj parcele u državinu tužilje nije moguć, pri čemu činjenica u kojoj meri joj je povređeno pravo na imovinu, odnosno u kojoj površini se parcela koristi kao ulica nije od uticaja na pravo tužilje da potražuje naknadu za celu oduzetu parcelu.

Kako se iz navedenih razloga nižestepene odluke ne mogu smatrati pravilnom i zakonitom to su morale biti ukinute, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i zakonitu odluku o tužbenom zahtevu.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić