Ništavost fiktivnog ugovora o kupoprodaji kao sredstva obezbeđenja zajma

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6517/20 od 01.07.2021. godine, stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog VV i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke tako što je tuženi VV obavezan da tužiocu na dosuđeni iznos od 25.000 evra plati kamatu po stopi koju utvrđuje Evropska centralna banka počev od 01.04.2011. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. U preostalom delu stava prvog izreke prvostepena presuda je potvrđena i odbijena žalba tuženog VV. Stavom trećim izreke ukinuta je prvostepena presuda u delu stava trećeg izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tužilju GG, a u preostalom delu stava trećeg izreke prvostepena presuda je potvrđena i žalba tužioca odbijena kao neosnovana.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi VV su zaključili usmeni ugovor o zajmu po osnovu koga je tužilac tuženom pozajmio 25.000 evra sa rokom vraćanja do 31.03.2011. godine i ugovorenom kamatom po stopi od 5% mesečno. Kao sredstvo obezbeđenja zajma, tužilac je kao kupac sa tuženom BB, suprugom tuženog VV kao prodavcem, zaključio ugovor o kupoprodaji stana u Beogradu, za kupoprodajnu cenu od 60.000 evra. Ugovor je overen 19.03.2010. godine. Prema navedenom ugovoru o kupoprodaji, prodavac ima pravo da do 31.03.2011. godine raskine ugovor uz istovremeno vraćanje celokupnog novčanog iznosa koji je primio od kupca. Prilikom overe ugovora, tužilac je na ime zajma dao tuženom VV, preko njegove supruge, iznos od 10.000 evra koji je u ugovoru označen kao kapara. Dana 23.03.2010. godine tužilac je tuženom isplatio 10.000 evra koje mu je lično predao. Dana 01.10.2010. godine tužilac je tuženom pozajmio još 5.000 evra, koje mu je predao preko svedoka DD. Tuženi je tužiocu na ime ugovorene kamate po osnovu usmenog ugovora o zajmu isplatio 1.130 evra, nakon čega je prestao sa plaćanjem i u ugovorenom roku niti naknadno nije mu platio iznos glavnice.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev da se tužena BB solidarno sa tuženim VV obaveže da tužiocu isplati 43.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom, i u delu kojim je usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overenog 19.03.2010. godine.

Naime, u postupku je utvrđeno da sporni usmeni ugovor o zajmu nije zaključen između tužioca i tužene BB, već je zajmoprimac bio samo njen suprug, tuženi VV. Novčani iznos od 10.000 evra, koji je dat tuženoj BB prilikom overe spornog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zapravo je dat njenom suprugu na ime zajma, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac neosnovano od tužene BB potražuje isplatu ostatka kupoprodajne cene po osnovu ugovora o kupoprodaji.

Pravilno je takođe u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overenog 19.03.2010. godine. Naime, u postupku je utvrđeno da je ovaj ugovor zaključen kao sredstvo obezbeđenja potraživanja iz usmenog ugovora o zajmu, pa je pravilan zaključak drugostepog suda da se radi o fiktivnom ugovoru, jer nije zaključen sa namerom prenosa prava svojine na nepokretnosti, već je ugovor trebao da posluži kao sredstvo obezbeđenja potraživanja tužioca prema tuženom VV po osnovu ugovora o zajmu. Na ovaj zaključak ukazuje i činjenica da kupoprodajni ugovor nije u celosti ispunjen, jer tužilac nije isplatio kupoprodajnu cenu navedenu ugovorom, nije tražio predaju u posed stana koji je bio predmet tog ugovora, niti je podneo zahtev za prenos prava svojine u javnim knjigama. Zato je pravilan zaključak nižestepenih sudova da se radi o ništavom ugovoru u smislu člana 103. u vezi čl. 51. stav 1. i 52. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodima revizije kojima se ističe da je tužbeni zahtev osnovan i u odnosu na tuženu BB, kao ugovornu stranu iz ugovora o kupoprodaji, nisu osnovani iz razloga što je utvrđeno da je navedeni ugovor o kupoprodaji apsolutno ništav jer je zaključen kao sredstvo obezbeđenja zajma, i da iznos od 10.000 evra koji je tužena primila od tužioca nije bio deo kupoprodajne cene, već isplata po osnovu ugovora o zajmu, učinjena njenom suprugu. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Revizijom tužioca osnovano se ukazuje da tužilac nije mogao biti obavezan da tuženoj GG naknadi troškove parničnog postupka. Naime, nižestepenim presudama odlučivano je o tužbenom zahtevu tužioca da se solidarno na isplatu obavežu tuženi VV i BB, a tužena GG je bila obuhvaćena eventualnim tužbenim zahtevom o kome prvostepeni sud nije odlučivao, pa samim tim tužilac nije u obavezi da ovoj tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Zato je ukinuto rešenje o troškovima parničnog postupka iz stava šestog izreke prvostepene presude u odnosu na tuženu GG, kao i drugostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je potvrđen navedeni deo prvostepene presude.

Revizija tužioca nije dozvoljena protiv drugostepene presude u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, kojim je tužbeni zahtev odbijen za iznos od 18.000 evra.

Naime, navedeni iznos je ispod revizijskog cenzusa od 40.000 evra iz člana 403. stav 3. ZPP, pa revizija u ovom delu nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić