Odbijanje revizije u sporu za zaštitu od nasilja u porodici

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2 393/22 od 13.10.2022. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilja i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su izjavile blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana u odnosu na glavnu stvar a osnovana u odnosu na troškove parničnog postupka.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bitne povrede odredbi parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. ZPP u konkretnom slučaju nisu revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja BB i tuženi su roditelji maloletne AA rođene ...2011. godine. Nakon faktičkog prestanka bračne zajednice i pokretanja postupka razvoda braka, sud je rešenjem o privremenoj meri poverio vršenje roditeljskog prava nad maloletnom AA majci i uredio model viđanja sa ocem svake druge srede od 12,00 do 14,00 časova u prostorijama Centra za socijalni rad u Leskovcu. U periodu od dana podnošenja tužbe do presuđenja bilo je nekoliko incidentnih situacija povodom kojih su tužilje preinačavale tužbu navodeći da je tim postupanjima tuženog izvršeno nasilje u porodici i da su se stekli uslovi za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici. Tako prema navodima zakonskog zastupnika maloletne AA, njene majke, u periodu kada je ona imala 4 godine AA je emocionalno i psihički zlostavljao otac na taj način što je preko telefona detetu govorio „Sada će mama da se uda i da te ostavi, gde ćeš sada da živiš“, „Kada se mama uda neka ti taj čika kupuje igračke“ i da je detetu prilikom svakog razgovora govorio da mama laže, a što je tuženi osporio. Dana 02.11.2016. godine maloletna AA se videla sa ocem u prostorijama Centra za socijalni rad kada je izašla iz prostorije plačući i tražila od majke da idu kući što je nesporno među strankama, a razlog za takvo ponašanje maloletnog deteta nije utvrđen. Utvrđeno je da je dana 10.01.2017. godine tuženi došao u zabavište škole „Oxsford school“ koji je pohađala maloletna AA i zahtevao uvid u ugovor koji je tužilja zaključila radi pohađanja vrtića. Tom prilikom je tražio od zaposlenih u vrtiću da se sve slike maloletne AA uklone sa „Fejsbuk“ naloga vrtića što je za posledicu imalo da vaspitačica sklanja maloletnu AA prilikom fotografisanja, što tuženi ne osporava. Tokom postupka takođe je utvrđeno da je tužilja tražila od tuženog da joj preda zdravstvenu knjižicu ali je istu dobila tek kada se obratila nadležnim organima, da je dana ...2017. godine AA slavila rođendan sa ocem i članovima njegove porodice kada je dobila poklon koji je želela od oca „Haverbord“ tom prilikom je AA bila srećna sve do trenutka kada se pribiližilo vreme rastanka i tuženi je uzeo igračke od deteta što je kod nje izazvalo plač i zbunjenost. Utvrđeno je da je dana 11.07.2019. godine tužilja BB sa maloletnom tužiljom AA bila u Centru za socijalni rad u Leskovcu kako bi tuženi potpisao saglasnost za putovanje maloletnoj AA na more sa majkom u Crnu Goru ili Grčku kojom prilikom je tuženi pocepao ovlašćenje, da bi nakon određenog vremena dao saglasnost nakon intervencije radnika Centra za socijalni rad. Takođe je tokom jula meseca maloletna tužilja AA bila na moru sa svojim ocem tuženim i tom prilikom majka nije mogla da uspostavi kontakt sa maloletnom AA od 06.07. do 10.07.2019. godine kada je i tražila intervenciju policije koja je stupila u konktakt sa tuženim nakon čega je tužilja stupila u kontakt sa maloletnom AA. Iz nalaza i mišljenja Centra za socijalni rad u Leskovcu od 06.12.2017. godine utvrđeno je da maloletna AA voli da se viđa sa ocem, da pokazuje pozitivne emocije prema njemu, raduje se prilikom njihovih susreta što ukazuje da sa ocem ima uspostavljen kvalitetan odnos koji treba dalje nastaviti. Centar za socijalni rad u Leskovcu je podneo više dopunskih izveštaja, a u konkretnoj situaciji sa Centrom za socijalni rad Priština, Kosovo Polje, Lipljan, Obilić i Centrom za socijalni rad u Kruševcu, obzirom na promene prebivališta oca, pa je tokom čitavog postupka ostao stav organa starateljstva da se radi o pojedinačnim incidentima i da su konflikti prevaziđeni bez posledica po maloletno dete, te da se ne radi o nasilju u porodici već se kao problem javlja komunikacija između roditelja i razlike po mnogim pitanjima vezano za vaspitanje deteta uz visok stepen tenzije, nezadovoljstva i međusobnog nepoverenja. Tuženi je presudom Osnovnog suda u Leskovcu K 780/15 od 02.07.2018. godine osuđen zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ prema oštećenoj BB, ali se radnja krivičnog dela ne odnosi na bilo koji od navedenih događaja zbog kojih se traži izricanje mere zaštite od nasilja u porodici u ovom postupku.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prihvatajući izveštaje Centra za socijalni rad, u kojima je istaknuto da nije celishodno izricanje traženih mera zaštite od nasilja u porodici, nižestepeni sudovi su zaključili da tuženi nije ispoljio ponašanje koje se smatra nasiljem u porodici i da nema osnova i razloga za izricanje mara zaštite od nasilja u porodici, jer nema dokaza da se ponašanje tuženog može okarakterisati kao nasilje nad tužiljom i maloletnim detetom, s obzirom da se radi o ozbiljno i trajno poremećenim partnerskim odnosima u kojima obe stranke pokazuju veliki stepen netolerancije, netrpeljivosti i verbalnih akata, dok opisi postupka tuženog od strane tužilačke strane ne sadrže jasno definisanje zbog čega predstavljaju psihičko i fizičko nasilje, već izražavaju postojeće probleme koje imaju kao roditelji dok se svaki postupak tuženog prikazuje kao psihičko nasilje, što predstavlja subjektivni doživljaj, ali ne i dokaz da to ponašanje objektivno predstavlja nasilje u porodici.

Na osnovu utvrđenih činjenica i datih razloga, s pozivom na član 197. i 198. stav 1. Porodičnog zakona, nižestepeni sudovi su zaključili da se u navedenim postupcima tuženog ne radi o nasilju u porodici.

Za definisanje određenih ponašanja i radnji kao nasilje u porodici mora, postojati jasna granica između žrtve i nasilnika pri čemu je član porodice žrtva nasilja određen i nemoćan u odnosu na člana porodice koji se smatra nasilnikom koji voljno drskim, bezobzirnim i zlonamernim ponašanjem ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice (žrtve), a razgraničenje između nasilnika i žrtve u porodičnom okruženju od uticaja je i na utvrđenje postojanja nasilja u porodici i određivanje adekvatne mere zaštite od nasilja čija je svrha sprečavanje i prestanak takvog ponašanja. U konkretnom slučaj, pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da navedene radnje i ponašanja tuženog ne predstavljaju akte koji uznemiravaju potencijalnu žrtvu tako da u njoj izazivaju nespokojstvo i nemir koji je posledica tih radnji. Ovo posebno kada se ima u vidu da, prema izveštaju Centra za socijalni rad, maloletna AA voli da se viđa sa ocem i pokazuje pozitivne emocije prema ocu, raduje se prilikom njihovih susreta što ukazuje da sa njim ima uspostavljen kvalitetan odnos koji treba dalje nastaviti, dok se radnje tuženog koji se odnosi na nedavaanje saglasnosti za objavljivanje fotografija maloletnog deteta na socijalnim mrežama njegovo roditeljsko pravo, kojim iskazuje svoj lični stav i odnos prema javnom objavljivanju fotografija, pa se ne može okarakterisati kao nasilje već kao njegovo uverenje ili vrednost. Zadržavanje igračke nakon učinjenog poklona i to Heverborda, koji je po svojoj prirodi opasna stvar, ne predstavlja akt nasilja u porodici već iskazan stepen opreznosti u načinu vaspitanja maloletnog deteta. Postupanje tuženog prema tužilji BB koje se odnosi na neuručivanje zdravstvene knjižice tužilji i nemogućnost tužilje da konktaktira sa maloletnim detetom tokom letovanja u Grčkoj su posledice loše komunikacije među roditeljima, visokog stepena tenzije i nepoverenja među roditeljima i ne predstavlja akt nasilja u porodici. Kako je tokom postupka utvrđeno da postoje duboke razlike između roditelja i nedostatak komunikacije među njima, visok stepen tenzija i nezadovoljstva međusobnog nepoverenja koji dovode do nemogućnosti postizanja kompromisnih rešenja, koji nije u najboljem interesu maloletnog deteta, pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, da navedene radnje tuženog ne predstavljaju akt nasilja u porodici, tim pre što tužilja nije bila u stanju da opiše i definiše postupke tuženog koji predstavljaju psihičko i fizičko nasilje, već postojeće probleme koje ima kao roditelj i svaki postupak tuženog prikazuje kao psihičko nasilje, što je njen subjektivni doživljaj, ali nije dokaz da to ponašanje objektivno predstavlja nasilje u porodici.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova je pravilno, a revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15), tako što je stavom prvim, određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana zakona, navedeni karakteristični vidovi nasilja, (imenovani oblici nasilja), ali uz određenje da se nasiljem u porodici smatra i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

U konkretnom slučaju, u ponašanju tuženog nisu prisutni elementi nasilja u smislu navedene zakonske odredbe, kako u odnosu na bivšeg partnera, tako i u odnosu na maloletno dete, pa su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da nije potrebno određivanje predložene mere zaštite od nasilja u porodici prema tuženom, jer njegovo ponašanje nije takvo da im ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo.

Nasilje u porodici podrazumeva takvo ponašanje jednog člana porodice koje je dominantno i nadmoćno u odnosu na drugog člana porodice, tako da se ovaj oseća ugroženo i nemoćno. U konkretnom slučaju između tužilje, maloletnog deteta i tuženog ne postoji odnos žrtva – nasilnik. Tokom postupka nije dokazano da su bivša partnerka i maloletno dete ugroženi aktima tuženog, budući da obe parnične stranke ispoljavaju neprijateljsko ponašanje jedna prema drugoj, a tužilja nije u mogućnosti da precizno identifikuje oblik nasilja. Svrha izricanja mere od zaštite nasilja u porodici sastoji se u ograničenju i privremenoj zabrani održavanja ličnih odnosa nasilnika sa žrtvom nasilja, kako bi se njihovom primenom sprečilo ponovno izvršenje nasilja i obezbedila nužna zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlje i lična bezbednost člana porodice izloženom nasilju,koga nije bilo, pa su pravilno zaključili nižestepeni sudovi, da određivanje mere zaštite od nasilja u porodici na način kako je to tužilja tužbom predložila nije potrebno.

Suprotno navodima revizije, tužilja nije dokazala neophodnost određivanja predloženih mera zaštite od nasilja u porodici prema tuženom u ovom slučaju, iz razloga što ponašanje tuženog prema tužilji i maloletnom detetu nije takvo da je ugrožen njihov telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo, a ponašanje tuženog prema tužilji nema elemente nasilničkog, bezobzirnog niti zlonamernog ponašanja, već se radi o subjektivnom doživljaju tužilje za koji ne postoji uzrok u objektivnom ponašanju tuženog. Zbog iznetog, neosnovano se navodima revizije tužilje pobija pravilnost primene materijalnog prava, a ostale revizijske navode kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud nije cenio, s obzirom da se prema članu 407. stav 1. ZPP revizija iz ovih razloga ne može izjaviti.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio stavom prvim izreke, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi odgovora na reviziju nisu priznati jer nisu nužni, pa je o tom zahtevu odlučeno stavom drugim izreke, primenom člana 154.ZPP.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković