Presuda o sticanju bez osnova usled protivpravnog korišćenja tuđeg stana

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici tužilja AA i BB, obe iz .., čiji je zajednički punomoćnik Danica Grubišić, advokat u ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Vladan Jovanović, advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 4923/2015 od 30.06.2016. godine, u sednici veća održanoj 18.04.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 4923/2015 od 30.03.2016. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE se presuda Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 4923/2015 od 30.06.2016. godine tako što se odbija žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Beogradu broj P 484/12 od 01.04.2015. godine u prvom i drugom stavu izreke kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilja.

U preostalom delu revizija tužilja se kao neosnovana ODBIJA.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiljama na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.051.675,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od prvostepenog presuđenja, 01.04.2015. godine do isplate, sve u roku od 15 dana. Tuženom se ne dosuđuju troškovi odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu broj P 484/12 od 01.04.2015. godine je prvim stavom izreke usvojen tužbeni zahtev tužilja i obavezan je tuženi da im solidarno na ime sticanja bez osnova za period od 02.08.1998. godine do 01.01.2000. godine isplati za svaki mesec iznos od 270,00 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu NBS sa pripadajućom kamatom iskazanom za svaki mesec od dana dospelosti u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sve po srednjem kursu NBS. Drugim stavom izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilja i obavezan je tuženi da im na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti za period od 09.06.2000. godine do 20.05.2003. godine isplati iznos od 17.506,50 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu NBS počev od 01.04.2015. godine do konačne isplate. Trećim stavom izreke je delimično odbijen tužbeni zahtev tužilja kojim su tražile da im tuženi na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti za period od 01.01.2000. do 20.05.2003. godine preko dosuđenog iznosa od 17.506,50 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom zakonskom kamatom isplati još i iznos od 11.217,65 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom i četvrtim stavom izreke obavezan je tuženi da tužiljama na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.650.000,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 01.04.2015. godine do isplate u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 4923/2015 od 30.06.2016. godine prvim stavom izreke potvrdio presudu Višeg suda u delu stava drugog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiljama solidarno na ime naknade štete u vidu izmakle koristi za period od 01.07.2002. godine do 20.05.2003. godine isplati iznos od 5.445,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate počev od 01.04.2015. godine do isplate, kao i u stavu trećem izreke, a žalbu tuženog u tom delu kao i žalbu tužilja u tom delu odbio kao neosnovane. Drugim stavom izreke je preinačio presudu Višeg suda u Beogradu u stavu prvom izreke tako što se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja kojim su tražile da se obaveže tuženi da im solidarno na ime sticanja bez osnova za period od 02.08.1998. godine do 01.01.2000. godine isplati za svaki mesec u navedenom periodu iznos od po 270,00 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu NBS sa pripadajućom kamatom u skladu sa zakonom o zateznoj kamati u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu NBS, počev od svakog 01-og u mesecu za predhodni mesec do konačne isplate kao i u preostalom delu stava drugog izreke tako što se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja kojim su tražile da se obaveže tuženi da im na ime naknade štete u vidu izmakle koristi za period od 09.06.2000. godine do 30.06.2002. godine isplati iznos od još 12.601,50 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate počev od 01.04.2005. godine. Trećim stavom izreke je preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u četvrtom stavu prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužiljama na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 702.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.04.2015. godine do isplate u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužilje su izjavile blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o njihovoj reviziji odluči kao o posebnoj.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem broj R3 139/16 od 01.03.2017. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji tužilja primenom člana 395. ZPP zbog ujednačavanja sudske prakse u primeni instituta sticanja bez osnova ili instituta naknade štete zbog protivpravnog korišćenja stana.

Prema članu 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) jer je tužba u ovoj parnici podneta 13.06.2005. godine, revizija je izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona kada je po oceni Apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa i kada je potrebno novo tumačenje prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužilja kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 395. ZPP, zbog ujednačavanja sudske prakse u primeni instituta sticanja bez osnova ili instituta naknade štete zbog protivpravnog korišćenja stana i odbijanja predaje poseda te onemogućavanje vlasniku stana da stan koriste.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku i našao je da je revizija tužilja delimično osnovana, a da delimično nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilje su bile zemljišno knjižne vlasnice sa udelom od po ½ idealnih delova na stanu broj ... u ulici ... broj ... u ..., na ... spratu, površine 110 m2, upisanom u ZKUL broj ... KO ... koji su prodale 02.02.2004. godine. U sporni stan se uselio tuženi avgusta meseca 1997. godine sa svojom porodicom uz saglasnost svoje majke GG koja je stanovala u stanu i umrla 02.08.1998. godine. Nakon smrti majke tuženog, tuženom u parničnom postupku nije priznato pravo korišćenja predmetnog stana zasnovano na stanarskom pravu roditelja koji je okončan presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu broj P 6374/99 od 14.02.2002. godine, (pravnosnažna 14.11.2002. godine), i tuženom je naloženo iseljenje i predaja predmetnog stana tužiljama. U postupku izvršenja te presude tužilje su uvedene u posed stana 20.05.2003. godine. Utvrđeno je da je za vreme korišćenja stana tužilja, tuženi izdavao u zakup trećim licima svoj dvosoban stan broj ... na ... spratu površine 54 m2 u ... ulici broj ... u kome je stanovao sa suprugom i detetom do preselenja u stan tužilja. Iz nalaza i mišljenja veštaka Đorđa Jovanovića od 27.01.2014. godine, utvrđeno je da u spornom periodu, zakupnina stana tuženog u ... broj ... iznosi mesečno 270 evra, a da zakupnina spornog stana u ulici ... br. ..., mesečno iznosi 495 evra.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da se imovina tuženog u periodu od 02.08.1998. godine do 01.01.2000. godine uvećala bez pravnog osnova i to za svaki mesec po 270 evra koliko iznosi mesečna zakupnina za stan tuženog u ulici ..., a koji je on izdavao trećem licu u zakup. Ocenio je da za taj period nije osnovan prigovor zastarelosti potraživanja na osnovu člana 371. ZOO. U odnosu na period od 01.01.2000. godine pa do 20.05.2003. godine prvostepeni sud je zaključio da je tuženi stanujući u stanu tužilja bez pravnog osnova i bez njihove saglasnosti tužiljama prouzrokovao štetu i to u ukupnom iznosu od 17.506,50 evra (po 495 evra za svaki mesec) pa im je taj iznos dosudio u dinarskoj protivrednosti i pripadajuću kamatu. Preko iznosa od 17.506 evra je odbio tužbeni zahtev tužilja kao neosnovan za iznos od 11.217,65 evra u dinarskoj protivvrednosti za period od 1.1.2000.godine do 20.05.2003.godine.

Po oceni drugostepenog suda pogrešio je prvostepeni sud što je primenio dva pravna osnova kao izvora obaveza tuženog (institut sticanja bez osnova i institut naknade štete) u istom životnom događaju. Zaključio je da nema mesta primeni dva pravna instituta kao izvora obaveze tuženog prema tužiljama, da je pravni osnov obaveze tuženog prema tužiljama institut naknade štete iz člana 155. ZOO, a ne sticanje bez osnova iz člana 210. ZOO. Primenom člana 376. stav 1. ZOO našao je da su tužiljama zastarela sva potraživanja po osnovu naknade štete u vidu izgubljenih zakupnina u periodu od 02.08.1998. godine do juna 2002. godine, pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilja za taj period, jer su tužbu podnele 09.06.2005.godine, a tužilje su imale saznanje za štetu i štetnika za taj mesec i mogle su da potražuju njenu naknadu već 01.06.2002. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pogrešno primenio institut naknade štete u konkretnoj pravnoj situaciji. Naime, radi se o sticanju bez osnova iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima kojim su propisani opšti uslovi za primenu instituta sticanja bez osnova, tj. određeni su bitni uslovi i bitne činjenice za postojanje ovog instituta. I kod posebnih vidova sticanja (kakva je i upotreba tuđe stvari) moraju biti ispunjeni opšti uslovi sticanja bez osnova propisani navedenim članom. Suština je da na strani jednog lica nastane umanjenje imovine što se u konkretnom slučaju dogodilo na strani tužilja, dok na strani drugog lica postoji uvećanje imovine što se dogodilo u konkretnom slučaju na strani tuženog jer je koristio njihov stan ne plaćajući zakupninu. Time je imovina tužilja umanjena, a imovina tuženog se povećala na njihov račun. U tom slučaju nastaje obaveza sticaoca – neosnovano obogaćenog da neosnovano osiromašenom vrati ono što je bez pravnog osnova ušlo u njegovu imovinu. Primenjuje se opšti rok zastarelosti od 10 godina propisan članom 371. ZOO i imajući u vidu činjenicu da je tužba u ovoj parnici podneta 09.06.2005. godine, a da su tužilje postavile zahtev počev od 02.08.1998. godine, proizilazi zaključak da njihovo potraživanje nije zastarelo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilje imaju pravo na izgubljenu zakupninu za stan na kome su bile suvlasnice za sve vreme neovlašćenog korišćenja od strane tuženog počev od 02.08.1998. godine pa do 20.05.2003. godine, kada je tuženi prinudno iseljen iz stana i tužiljama je predata državina. Tužilje imaju pravo na izgubljenu zakupninu za svaki mesec po 495 evra kako je to prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom. Međutim, kako su tižilje za period od avgusta meseca 1998. godine pa do 01.01.2000. godine tražile za svaki mesec po 270 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu NBS to im se taj iznos i dosuđuje jer u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku (član 3.stav 1. ZPP). Počev od 01.01.2000. godine pa do 20.05.2003. godine, tužiljama pripada za svaki mesec po 495 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Iz ovih razloga je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu kao što je u drugom stavu izreke na osnovu člana 407. stav 1. ZPP.

Tužilje su neosnovano za period od 01.01.2000. do 20.05.2003. godine postavile zahtev za isplatu izgubljene zakupnine za svaki mesec po 771. evro pa su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužilja preko dosuđenog iznosa od 495. evra do traženih 771. evra za svaki mesec (za ukupno 11.217,65 evra).

Iz navedenih razloga je revizija tužilja u ovom delu odbijena, a potvrđene nižestepene presude na osnovu člana 405. stav 1. ZKP.

Na osnovu člana 161. stav 2. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio i o svim troškovima postupka pa je obavezao tuženog da tužiljama za sastav tužbe isplati iznos od 16.500,00 dinara, za sastav devet podnesaka po 16.500,00 dinara (ukupno 148.500,00 dinara), za pristup na osam ročišta po 18.000,00 dinara (ukupno 144.000,00 dinara), za deset ročišta koja nisu održana u jednoj polovini dela tarife po 9.750,00 dinara (ukupno 97.500,00 dinara), za sastav revizije 33.000,00 dinara što sve ukupno sa uvećanjem od 50% na sve ove iznose zbog zastupanja druge stranke iznosi 659.250,00 dinara. Dužan je tuženi da tužiljama nadoknadi troškove veštačenja u iznosu od 95.000,00 dinara i za taksu na tužbu i prvostepenu presudu 97.500,00 dinara, za taksu na reviziju 117.970,00 dinara i za taksu na revizijsku odluku 176.955,00 dinara, a što sve ukupno iznosi 1.051.675,00 dinara. Visina troškova je odmerena u skladu sa uspehom tužilja u parnici (22.410 evra), a primenom važeće advokatske i taksene tarife te čl. 149. st. 2., 150 i 159. ZPP. Tužiljama se ne dosuđuju troškovi sastava žalbe jer sa tužbenim zahtevom na koji se žalba odnosi nisu uspele ni sa revizijom.

Tuženom se ne dosuđuju troškovi sastava odgovora na reviziju tužilja jer ta parnična radnja nije bila nužna (čl. 150. st.1. ZPP).

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić